Film Mačji krik konačno će biti prikazan srpskoj publici 22. novembra na Festivalu autorskog filma (FAF) u Beogradu, gde će imati svoju domaću premijeru. Ostvarenje je nastalo prema istinitoj priči Zorana Živanovića iz Kragujevca, po kojoj su scenario napisali Goran Paskaljević i Đorđe Sibinović. Nažalost, Paskaljević nije dočekao da ga režira. Nakon smrti 2020. godine u Parizu, njegovi sinovi Vladimir i Petar odlučili su da dovrše film i poverili režiju srpsko-kanadskoj autorki Sanji Živković.
U centru radnje je Milena, mlada žena iz malog mesta u Srbiji čiji se snovi o nezavisnosti urušavaju nakon rođenja bebe s retkim genetskim oboljenjem „mačji krik“. Dok partner odbija da preuzme odgovornost, njen otac Stamen i njegova supruga Vera bore se za starateljstvo nad detetom u sistemu koji ne funkcioniše, dok Milena nestaje, tražeći svoj put kroz strah, pritiske i predrasude okoline…
Mačji krik je srpsko-hrvatsko-kanadska koprodukcija u kojoj glume Jasmin Geljo, Andrijana Đorđević, Sanja Mikitišin, Marija Škaričić i Denis Murić. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Vankuveru, gde je osvojio specijalno priznanje za režiju, kao i na Sofijskom međunarodnom filmskom festivalu, gde je dobio nagradu žirija.
Sanja Živković je rediteljka i scenaristkinja, koja živi i stvara između Beograda i Kanade. Njen debitantski dugometražni film Easy Land prikazan je na brojnim važnim svetskim festivalima, a otkupili su ga HBO Europe, Crave Canada i AppleTV. Autorica je nekoliko nagrađivanih kratkih filmova, magistrirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a danas predaje režiju i vizuelno pripovedanje na Toronto Film School. Mačji krik, nastao je po istinitoj priči, njen je drugi dugometražni film.
Šta je za vas bilo presudno da prihvatite film koji Goran Paskaljević nije dočekao da snimi?
Kad mi je Vlada Paskaljević ponudio da pročitam scenario, u to vreme sam spremala neki drugi film za koji sam dobila podršku za razvoj u Kanadi. Rekla sam mu da ću pročitati scenario čim stignem, za mesec dana. Sećam se kako je s urgencijom rekao: „Ne, pročitaj ga odmah, dobra je priča.“ I zaista, pročitala sam scenario u dahu. Priča je bila takva da te naprosto uvuče. Još kad sam pročitala da je scenario po istinitoj priči, sa sve Zoranovom slikom s unukom, zanemela sam pod celokupnim utiskom. Rekla sam Vladi da mora taj film da snimi i da ću mu pomoći ako bude bilo potrebno. Nedelju dana kasnije me je pozvao i pitao da ga ja režiram, a on da bude producent. Ovo je prvi film na kom sam radila da nije po mom scenariju. Ovakvu priču nisam mogla da izmaštam i napišem, i zato sam prihvatila da radim, jer sam u njoj videla izazov i nešto novo za mene.
Ovakvu priču nisam mogla da izmaštam i napišem i zato sam prihvatila da radim, jer sam u njoj videla izazov i nešto novo za mene
Kako ste se nosili s tim nasleđem i odgovornošću? Da li ste tokom rada osećali dijalog s pristupom i senzibilitetom Gorana Paskaljevića?
Cenim Paskaljevićev rad, pogotovo rane filmove, ali ovaj scenario mi je bio najbliži njegovom filmu iz 2004. godine San zimske noći. Ponovo sam pogledala taj film i mogla da maštam o tome kako bi i ovaj režirao, ali osim toga nisam imala vremena da se udubljujem u njegovu viziju. Možda zato što sam odrasla u Kanadi, imala sam distancu od tog pritiska o nasleđu. Ovo je za mene bio scenario koji sam dobila da režiram i smatram da je moj posao da izgradim sopstvenu viziju.
Priča duboko zadire u teme gubitka, ranjivosti i porodičnih pukotina. Koliko ste vodili računa da film ostane nežan, autentičan, a da ne sklizne u melodramu?
Mislim da su mi glumci pomogli u tome da film održi jedan prirodan, realističan ton. Vodili smo računa da ne skliznemo u karikature i kliše. Na primer, glavni glumci Jasmin Geljo i Andrijana Đorđević jako su svedeni i prirodni, svaki dubl im je bio svež čak i kad smo ponavljali više puta i radili neke varijacije. Pomoglo je verovatno i to što glumcima volim da pružim prostor da improvizuju i parafraziraju i da zajedno dođemo do nečega što je istinito, do novih rešenja, umesto pukog čitanja teksta, reč po reč. Taj način rada bio mi je najdelotvorniji za gotovo dokumentaristički pristup na ovom filmu.
Kojim delovima ste se kao autorka najdublje bavili? Šta je za vas predstavljalo emocionalno ili kreativno jezgro filma?
Najviše vremena provela sam u radu s glumcima, pogotovo razvoju odnosa između Stamena i njegove ćerke Milene, jer moje viđenje je da je u srži ovo porodična drama o njihovim različitim doživljajima jedne nepredvidive životne situacije. On je deda koji razmišlja samo o tome kako da spasi unuku, dok ona, kao mlada majka, ne oseća podršku od sredine u kojoj se nalazi i beži od nepoznatog. On se bori sa sistemom, a ona s okruženjem, ali ono što ih spaja jeste to dete, i zbog toga su osuđeni jedno na drugo. Smatrala sam da je moj posao kao reditelja da razumem oba lika i pokažem obe strane priče, bez osuđivanja, pa da pustim gledaoca da sam dođe do zaključka.
Živeli ste i radili u Kanadi, u drugačijem produkcionom i autorskom sistemu. Kako je to iskustvo oblikovalo vaš pristup Mačjem kriku u radu sa glumcima i ekipom u Srbiji?
Kad radite autorski film s malom ekipom, sličan je doživljaj gde god da stvarate. Postajete kao porodica na snimanju i dišete zajedno. Tako možda naivno zamišljam da će biti i svaki naredni put. Iskustvo snimanja prvog dugometražnog filma Easy Land u Kanadi bilo je drugačije, prevashodno zbog toga što smo skoro svi bili debitanti, osim snimateljke Maje Banković čiji je to bio bar deseti film, dok je na Mačjem kriku bila iskusnija i „uvežbanija“ ekipa. Mislim da me iskustvo u Kanadi zapravo nije mnogo spremilo za snimanje u Srbiji. Ovaj film je bio dosta zahtevniji produkcijski i na njemu sam naučila više o kastingu, radu s glumcima, golden hour koji u oktobru traje svega sedam minuta, montaži, koprodukcijama, nego na svim filmovima zajedno do sada.
Šta vam je ostalo kao najdraže sećanje sa snimanja?
Sve vreme na snimanju, u Požarevcu i okolini, bilo je sunčano. Za tih mesec dana nije bilo ni kapi kiše, ali smo znali da će tog poslednjeg dana padati kiša, te je postojala tenzija da li ćemo završiti film pre nego što počne oluja u selu gde smo snimali eksterijere. Do poslednjeg trenutka bili smo u neizvesnosti i kad sam viknula „kupljeno“ za poslednji kadar, bez imalo preterivanja, tog trena odjednom je pljusnula velika kiša i jedva smo uspeli da sklonimo sebe i opremu. Bilo je neverovatno da nas je kiša strpljivo čekala do poslednjeg trenutka da završimo.
Mačji krik je trebalo premijerno da bude prikazan na ovogodišnjem Festu, koji se, nažalost, nije dogodio. Šta za vas predstavlja taj festival i kako gledate na situaciju u kojoj se trenutno nalazi domaća kinematografija?
Kao studentu filmske režije, Fest je značio da pune dve nedelje ne izlazim iz bioskopske sale i da gledam tri filma dnevno. Bila mi je čast kad smo na Festu imali premijeru Easy Land 2020. godine, ta srpska premijera mnogo je značila meni i mojoj ekipi iz Kanade. I dalje ne mogu da verujem da je Jugoslav Pantelić smenjen sa čela Festa, kao i da tako veliki festival s pedesetogodišnjom tradicijom nije održan. To je tužno, i još jedan razlog zašto smo te zime izlazili na ulice da se bunimo protiv korupcije i pokušaja da se ugasi kultura u ovoj zemlji.
I dalje ne mogu da verujem da je Jugoslav Pantelić smenjen sa čela FEST-a, kao i da tako veliki festival sa pedesetogodišnjom tradicijom nije održan
Festival autorskog filma, koji uživa veliki ugled, sada vam je otvorio vrata. Koliko vam znači što ćete biti deo njegove selekcije?
Festival autorskog filma je izuzetno cenjena manifestacija, koju je uvek krasio jako dobar odabir najprestižnijih filmova, i to što je Mačji krik ušao u selekciju festivala nam je od neprocenjivog značaja. Čast je da u sklopu jednog tako profesionalnog festivala prikažemo prvi put film koji sam snimili u Srbiji.
Da li verujete da priče poput ove mogu da otvore širi društveni razgovor o traumama koje najčešće ostaju skrivene?
Nadam se da će film osvestiti ljude o slučajevima kao što je Zoranov u Srbiji i regionu, jer mnogo je ljudi koji doživljavaju iste poteškoće, kao i da će ova priča proizvesti emocije, ali i podstaći društveni dijalog.
Imate li u planu rad na novom filmu?
Što se novog projekta tiče, vratila sam se radu na svom prvom scenariju pod nazivom Manuela, ovog puta s koscenaristkinjom Radom Vrabac, ujedno montažerka Mačjeg krika. To je film koji je bio u razvoju kad me je Vlada pitao da režiram Mačji krik. Reč je o dosta većoj produkciji i zahtevnijem scenariju koji je spoj drame, magičnog realizma i latinoameričkih serija iz devedesetih, pa sam ga uvek nekako ostavljala po strani, ali mislim da je napokon došao trenutak da ga završim.
