Već nedeljama traje skandal, koji je u međuvremenu poprimio i međunarodne razmere, u vezi s (ne)održavanjem 59. Bitefa. Javnost je odlično upoznata s razlozima skandala, a oni se svode na to da je Odbor Bitefa odbio program koji su predložili kustos festivala Miloš Lolić, jedan od naših vodećih reditelja srednje generacije koji već duže od decenije živi u Nemačkoj i stvara pre svega na nemačkom govornom području, i njegov umetnički tim – teatrološkinja Ana Vujanović i pozorišni kritičar Borisav Matić. Takođe je poznato da je program odbijen zbog imena autora predstave Proces Peliko Švajcarca Mila Raua, svetski poznatog reditelja i direktora prestižnog Bečkog festivala. Umetnički tim se povukao, te izašao u javnost s optužbom za cenzuru, koje je potvrdio i predsednik Odbora, Svetozar Cvetković, a koji je jedini glasao za predloženi program, da bi posle njegovog neusvajanja i sam podneo ostavku.
Rau je postao persona non grata za srpski režim, koji je očito, na ovaj ili onaj način, uticao na odluke Odbora, zato što je na otvaranju prethodnog Bitefa održao govor u kome je kritikovao projekat iskopavanja litijuma u Srbiji. Zbog tog govora ni bivši umetnički direktor Bitefa, Nikita Milivojević, nije dobio drugi mandat. Pošto je sve to poznato, razgovor s Milošem Lolićem fokusiramo na dva pitanja: kakav je bio generalni koncept odbijenog programa i, pre svega, na ono što javnost najviše interesuje – da li će se i kakav Bitef desiti ove godine?
Javnost zna samo da je u vašem programu bila jedna cenzurisana predstava, ali ne i šta ga je sve drugo činilo. S kakvim ste programom izašli pred taj nesrećni Odbor?
Mi smo u startu znali da u svojoj osnovi naš program mora da se bavi šire gledano situacijom u kojoj se našlo naše društvo s naglaskom na studentskom pokretu, kulturna scena, pa i sam festival. I to je vrlo rano najavljeno predsedniku Odbora u telefonskim razgovorima, a verujem da je on Odboru to i preneo. Ne bih voleo da ispadne da su oni bili iznenađeni. Nismo mogli da napravimo Bitef sve i da smo to želeli, koji bi to sve ignorisao, jer to nije ta vrsta festivala. U svim svojim programima, Bitef mora da je u kontaktu s onim što se događa i lokalno i globalno. To smo nasledili od svih vas, prethodnih umetničkih direktora i selektora Bitefa. Imali smo osećaj dužnosti da treba da pokrijemo različite teritorije koje je Bitef decenijama otvarao.
Jasno je da ovde sve vreme reč o revanšizmu. U ozloglašenom govoru niko nije konkretno napadnut, a usledilo je nedodeljivanje mandata Milivojeviću, drastično smanjenje budžeta, promena pravilnika, do cenzure
To su, za početak, predstave koje se tiču drugačijih, da ne kažem queer, ali i mnogih drugih identiteta. Iako je fokus bio na borbi u kojoj se naše društvo našlo, želeli smo da održimo ono što takođe smatram bitnim nasleđem Bitefa, tzv. nasleđem Pokreta nesvrstanih zemalja, a to su stvaraoci, trupe, teme i scenske poetike koje nisu iz evropskog ili zapadnog sveta. Tri predstave smo žarko želeli da dovedemo, jednu iz Ruande, drugu iz Argentine i treću iz Palestine. Nažalost, nismo uspeli i to, naravno, prevashodno zbog budžeta koji je bio uvredljivo mali, nedovoljan i za neki lokalni festival. Pošto su i drugi festivali, pozorišta, te umetnici s nezavisne scene bili finansijski ugroženi zbog smanjenih budžeta, onda smo odlučili da delimično promenimo strategiju. Ovaj sitan novac što smo dobili preusmerili smo u produkciju predstava mladih umetnika s lokalne nezavisne scene, onih čije su poetike, da tako kažem, „bitefovske“ i koji su bili možda i na najvećem udaru budžetskih rezova. I dve strane predstave koje smo izabrali, Proces Peliko Mila Raua i Bros Romea Kastelučija, takođe bi za svoje izvođenje u Beogradu angažovale lokalne umetnike performere, čak i neke naturščike.
Drugim rečima, program se prevashodno svodio na festivalske produkcije ili koprodukcije?
Da. Samo jedna od četiri domaće predstave je već imala premijeru: Samoubistvo kao (društvena) činjenica mlade rediteljke Ane Janković, u produkciji Bitef teatra. Iako imam određenu rezervu prema ovom terminu, upotrebiću ga: to je žensko pismo, jedan vrlo specifičan rukopis kakav dosad nisam imao prilike da vidim u našoj sredini. Rediteljka se i sama pojavljuje na sceni i govori o onome što je njeno privatno, a opet sve ostavlja u nekakvom vakuumu, ne znamo da li je u pitanju samo performans ili je i dokumentarno.
Ostale tri predstave su sve zapravo koprodukcije ili čak i ekskluzivne produkcije Bitefa i one su direktno tematski vezane za iskustvo tih mladih ljudi u ovoj zajedničkoj borbi. Jedna od njih je predstava Andreje Kargačin, čiji su koproducenti Bečki i festival Voices iz Berlina. Ona je trenutno u probama i dalje se razvija, mislim da će i ostati work-in-progress, jer, iako neće imati kabaretski format, kabaretski se napaja svakodnevicom, te u njoj neće biti mnogo toga fiksiranog. Bavi se, naime, slučajem Andrejine prijateljice iz detinjstva koja je usled učešća u protestima morala da ostane u azilu izvan Srbije. Druga je plesna predstava mladog koreografa Aleksandra Zaina, koja nije neposredno angažovana, što je u ovoj vrsti teatra nemoguće, a i nepotrebno, ali se referiše na društvenu stvarnost i to već i svojim naslovom – Tenzije. Bavi se različitim tenzijama u ljudskom telu, ali i onima kojima je Zain zbog svog identiteta bio izložen u našoj sredini. Treća produkcija je možda i najzanimljivija. Izuzetno nam je bilo važno i to ne samo zato što se on bavi iskustvom studentskih blokada, da u program uključimo jedan master rad s Fakulteta dramskih umetnosti. On je primer, a što je, za razliku od sveta, u nas retko, kolektivnog autorstva, sasvim u duhu studentskih plenuma i drugih oblika samoorganizovanja nastalih u poslednjih godinu dana.
Što se tiče dve strane predstave iz vašeg programa, o predstavi Proces Peliko već se sve zna, reč je o scenskom čitanju dokumenata iz procesa protiv muža i drugih silovatelja Žizel Peliko. Kako vam se u program uklapala predstava Bros čuvenog italijanskog reditelja, dobro znanog i publici Bitefa, Romea Kastelučija?
Tu predstavu kao da smo naručili. Najveći paradoks cele ove situacije leži u tome što bi Bros bila mnogo provokativnija predstava u lokalnom kontekstu od Procesa Peliko. To samo potvrđuje našu sumnju da se Odbor Bitefa nije ni bavio predloženim predstavama, iako su materijale imali, već samo imenom jednog umetnika. Kastelučijeva predstava, naime tematizuje, između ostalog, policijsko nasilje nad mirnim građanima.
Ovakav Bitef možda će biti i najradikalnije izdanje festivala u njegovoj dugoj istoriji. Radikalne nisu samo teme predstava, nego pre svega ono što nas pokreće da se on desi, opstanak u nemogućim okolnostima
Sada dolazimo do onoga što je Rau pre koji dan najavio, a to je organizovanje alternativnog, paralelnog, gerilskog Bitefa. To znači da je Bitef koji je vlast kidnapovala sada rekidnapovan, vraćen onima kojima pripada, domaćoj i svetskoj pozorišnoj zajednici i našim građanima, kojima je njegov opstanak bitan. Ovo je maestralan potez, sasvim u duhu studentskih zahteva da se oslobode zarobljene institucije, ali i izvorne misije Bitefa: problematizovanja zvaničnih društvenih i umetničkih normi. Kako je on zamišljen, šta će obuhvatati?
Koristim ovu priliku da najavim, kako smo se dogovorili da ga zovemo, nezavisni Bitef, mada ja lično najviše volim da ga zovem – gerilski. Naš tim o njemu razmišlja i priprema ga otkad se videlo u kom pravcu stvari idu, a koji su svi umetnici čije smo predstave inicijalno pozvali spremni da podrže, da u njemu učestvuju na jedan ili drugi način. Iza njega očigledno neće stajati velika finansijska podrška, niti infrastruktura, ali će se sigurno dogoditi i to u decembru. Mi trenutno radimo na finalnim dogovorima upravo sa stranim partnerima i saveznicima u ovoj borbi, koji su spremni ne samo da dođu u Beograd, nego da učine i više nego što bi činili u okvirima mirnodopskog Bitefa. Čini mi se da bi bilo već dovoljno da se svi mi, iz zemlje i sveta, kojima je do festivala stalo, okupimo na nekoj vidljivoj, simbolički bitnoj lokaciji, i družimo se. Već samo to može da bude svetski kulturni događaj prvog reda. Meni je zanimljivo koliko su mediji i stručna javnost u svetu zabrinuti za sudbinu Bitefa. Ni sa kim od nas iz umetničkog tima zasad nije kontaktirao, recimo, RTS. I oni, kao i lokalne institucije koje su dužne da se bave kulturom, pokazuju ne samo nezainteresovanost, već kao i taj nesrećni Odbor, žive u nekoj vrsti straha. Partneri iz sveta se pitaju ne samo šta će biti s Bitefom, nego i kako mogu konkretno da pomognu. Njima je, zapravo, mnogo više stalo do Bitefa, makar i gerilskog, nego brojnim domaćim strukturama.
Vi se sada referisali prevashodno na medije. Razumljivo je što celu priču u vezi s Bitefom vode nezavisni mediji, a ne prorežimski. Ali, da li je ovdašnja pozorišna zajednica, mimo mladih umetnika čiji su radovi bili pozvani da učestvuju u programu, vama i vašem timu pružila podršku?
Da, jeste. Čak veliki deo onih koji su mi u startu savetovali da ne prihvatam poziv da stanem na umetničko čelo Bitefa, ili onih koji su smatrali da ove godine oficijelni Bitef ne treba da se desi, sada su se javili da pruže podršku, voljni su da pomognu, ili čak i učestvuju u gerilskom Bitefu. Čak i umetnici iz inostranstva, a čiji radovi nisu bili deo naše selekcije, recimo nemački reditelj Ersan Mondtag koji se dirljvim pismom već obratio našoj javnosti, spremni su da dođu u Beograd i pruže podršku borbi za Bitef.
Bilo već dovoljno da se svi mi, iz zemlje i sveta, kojima je do festivala stalo, okupimo na nekoj vidljivoj, simbolički bitnoj lokaciji i družimo se. Već samo to može da bude svetski kulturni događaj prvog reda
U trenutku u kom vodimo ovaj razgovor čini se da nikakvog oficijalnog Bitefa ove godine neće biti, pošto je u međuvremenu i Kasteluči povukao svoju predstavu. Ona je bila slamka spasa Odboru festivala koji smatra da je odgovoran, što je po papirima možda i tačno, da i bez umetničkog rukovodstva sastavi program festivala.
Ja to ne mogu da tvrdim, ne znam do koje mere je Odbor dužan da s tih pozicija organizuje bilo kakvo izdanje festivala… Da li će, na primer, pokušati da ga sprovedu samo s domaćim predstavama.
Ne verujem da će za domaća pozorišta i umetnike postojati opcija da učestvuju u osakaćenom Bitefu. Oni imaju još veću odgovornost nego svetski. A teško da bi se išlo do političkih direktiva da se učestvuje na takvom Bitefu… Bojite li se opasnosti da ga neko preuzme i šta bi to tačno značilo?
Jasno je da ovde sve vreme reč o revanšizmu i to nizašta. U ozloglašenom govoru niko nije konkretno napadnut, osim sada već bivšeg nemačkog kancelara Šolca, a usledilo je nedodeljivanje drugog mandata Milivojeviću, drastično smanjenje budžeta, promena pravilnika kojim veći stepen odgovornosti za program dobija Odbor festivala, dok se pozicije umetničkog direktora i selektora ukidaju, do konačno ove cenzure. Ne znam šta drugo da se očekuje, osim da se revanšizam nastavi, možda i tako što bi se Bitef oduzeo nama koji ga oduvek, na različite načine, živimo, stvaramo, pratimo, i preda onima koji su podobni. Možda se radi i o širem projektu nekakve „kulturne politike“ –da se uruši javni sektor, jer sredstava za kulturu više nema, i da se i Bitef i druge bitne kulturne manifestacije, ustanove i platforme komercijalizuju, prebace u korpo-sektor, a sve preko Milenijum timova, Mocart kladionica… Nama je jasno da takav Bitef, bezopasan, onaj koji bi ostao bez zuba, može da bude samo prazna ljuštura predata na milost i nemilost nekompetentnima i zlonamernima. Možda takva budućnost ne čeka samo Bitef, nego i druge institucije kulture. Ali, to ipak ne bi moglo da se desi preko noći i bez borbe, morala bi da prethodi javna rasprava, promene legislative, itd.
Možda se ovde radi o širem projektu „kulturne politike“ –da se uruši javni sektor, jer sredstava za kulturu više nema, da se Bitef i druge bitne kulturne manifestacije komercijalizuju, prebace u korpo-sektor, preko Milenijum timova i Mocart kladionica
Ovo što govorite zasad je samo velika, mada realna opasnost. Činjenica je da ništa od vašeg programa Odbor neće moći da iskoristi za oficijelni Bitef, dok će se gerilski desiti. Iako pretpostavljam da se i oni suočavaju s producentskim izazovima, pre svega onim finansijskim, verujem, ipak, da domaći projekti, koji svi pripadaju nezavisnoj sceni, mogu da se ostvare?
Tih izazova je bilo i dok su ovi projekti bili deo zvaničnog programa. Nikada nije postojao novac, iako je reč o jako malim sumama, ni za osnovne zahteve njihovih autora. Ali ono što je zanimljivo jeste da su ti mladi ljudi sada spremni da ih po svaku cenu izguraju. To možemo da primetimo i u vezi sa studentskim protestima. Ako mi stariji smatramo da nešto nije realno i racionalno, to i dalje njih ne zaustavlja. To je ono što me fascinira i u vezi s protestima i u vezi sa gerilskim Bitefom. Zadivljen sam što ti ljudi neće dozvoliti da im se oduzme pravo da stvaraju i to onako kako oni žele. I onda će taj Bitef, na koji ovim intervjuom želim da pozovem građanstvo, možda biti i najradikalnije izdanje festivala u njegovoj dugoj istoriji. Radikalne, dakle, nisu samo teme predstava, nego pre svega ono što nas pokreće da se on desi, motivacija, razlozi njegovog opstanka u nemogućim okolnostima.
Ali, šta će biti s dve strane predstave? Proces Peliko izvode samo lokalni izvođači, on nema veliku scenografiju, Rau je spreman da dođe u Beograd i održi probe… Međutim, Kastelučijeva predstava Bros producentski je zahtevnija, iako se i za nju angažuju lokalni izvođači, ipak ih ima dosta koji bi morali da doputuju?
Zasad mogu pouzdano da tvrdim da će se, u jednom ili drugom obliku, u okviru nezavisnog Bitefa odigrati ceo program koji je Odbor odbio. Kičma takvog Bitefa će svakako biti Milo Rau, i predstavom i svojim ličnim prisustvom u Beogradu. Bečki festival na čijem je on čelu je, uostalom, i koproducent jedne od domaćih predstava… I Kasteluči je spreman da na neki način učestvuje u gerilskom Bitefu: ili tako što bi se uživo ili u snimljenoj poruci obratio našoj i svetskoj javnosti, ili učestvovanjem u onlajn razgovoru o njegovoj predstavi, a ono što je najvažnije je to da nam je dozvolio da prikažemo snimak predstave Bros. Ako nađemo odgovarajući prostor, to će se gotovo izvesno i desiti i time će biti u potpunosti zaokruženo ono što moj tim i ja priželjkujemo već duže vremena – slobodarski Bitef.
