Rediteljka Anja Suša vratila se kući. U Malom pozorištu „Duško Radović“, koje je u prvoj deceniji ovog veka veoma uspešno vodila, postavila je adaptaciju čuvenog romana Deca bez boga Edena fon Horvata, napisanog tridesetih godina prošlog veka. Simbolička vrednost ovog projekta proizlazi iz činjenice da su protagonisti romana tinejdžeri, te da on prati izazove njihovog odrastanja u teškim vremenima (nacistička Nemačka), a upravo je Suša pokrenula scenu za tinejdžere u Malom pozorištu „Duško Radović“ i osmislila je kao platformu na kojoj se mladi gledaoci suočavaju s problemima sveta u kome žive. Drugim rečima, predstava Ako pčele nestanu sa lica zemlje, kako se zove ova dramatizacija Fon Horvatovog romana a čija je autorka Tijana Grumić, namenjena je i tinejdžerskoj i odrasloj publici.
Zapravo, ovde nije reč o klasičnoj dramatizaciji dotičnog romana, jer njegova priča, saobražena današnjem kontekstu, počinje da se razvija tek u drugom delu. Na početku se, kao u džem-sešnu, montiraju, ulančavaju i variraju pojedinačne teme i motivi karakteristični, s jedne strane, za vreme u kome živimo, a s druge za dramski opus Tijane Grumić. Oni se kreću u rasponu od klimatskih promena i opasnosti koje one donose („ako pčele nestanu s lica Zemlje, čovečanstvo ime još četiri godine života“), preko konformizma starijih koji čeznu za navodnom sigurnošću života u penziji i gubitka egzistencijalne perspektive za mlade u svetlu nadolazeće ekološke katastrofe, do vršnjačkog nasilja i roditeljskog saučestvovanja u njemu.
Svet pčela nije uveden u priču samo kao upozorenje na opasnost od ekološke katastrofe, jer od njihove sudbine zavisi i sudbina čovečanstva
Ove su teme i motivi scenski artikulisani kao vrlo metaforične scenske situacije i slike, u čijem oblikovanju glavnu ulogu ima odlična koreografija Damjana Kecojevića. Tako su, na primer, varijacije klišetiziranih obrazaca ponašanja iz odnosa roditelja i dece postavljeni na sasvim adekvatan način, onaj nalik dečijoj igra, konkretno igri „šugica“ (jedan glumac priđe drugom, ili grupi njih, dodirom ih aktivira i tako stavi u pogon novi kliše iz međugeneracijskih relacija). Posebno mesto u ovakvim scenskim prizorima imaju oni u kojima se prepliću svetovi dece i pčela, kao kada glumci koji igraju decu vise na švedskim lestvicama (prostor igre, čija je autorka Marija Mitrić, postavljen je, sasvim u skladu s glavnom temom, kao školska sala za fizičko), što asocira i na gimnastičke vežbe i na život u košnici. Osim pomoću koreografije – i neke kretnje glumaca u ulozi đaka liče na način letenja tipičan za pčele – svet pčela se scenski materijalizuje i odličnom elektronskom muzikom i dizajnom zvuka Adde Huumonen-a, jer su ti apstraktni, neprijatni i zloslutni tonovi daleki odjek zvukova koji proizvodi roj pčela.
Svet pčela nije uveden u priču samo kao upozorenje na opasnost od ekološke katastrofe, jer od njihove sudbine zavisi i sudbina čovečanstva. Pošto se završi scenski potpuri pomenutih pojedinačnih tema i motiva – koji je, uzgred, mogao da bude kraći – počinje da se razvija Fon Horvatova priča o nasilju koje grupa đaka vrši nad svojim drugom, a što se završava njegovim ubistvom. U romanu je vršnjačko nasilje direktna posledica nacizma, dok je u dramatizaciji ono rezultat netrpeljivosti prema onom ko se u današnjem svetu percipira kao različit, drugačiji (dečaka-žrtvu ubedljivo igra Pavle Veselinović). Pokazuje nam se, doduše, da je u pitanju samo istorijska varijacija istog oblika ponašanja. Kritika ovakvog modela ljudske zajednice postiže se tako što se nasuprot njemu, kao krivo ogledalo, postavlja svet pčela, a koji je organizovan po principima zajedništva, solidarnosti i opšteg interesa.
Kraj predstave, kao i romana, ima ambivalentno značenje. S jedne strane, on se svodi na očajnički krik zbog stradanja dece kroz istoriju, od streljanja u Kragujevcu tokom Drugog svetskog rata do utapanja na izbegličkim rutama i masovnih ubistava po školama, kao što je bilo ono u „Ribnikaru“. S druge strane, kao i u romanu, i u predstavi su učenici naučili od svog profesora veoma bitnu lekciju, onu o važnosti govorenja istine, a što je u konkretnom slučaju rezultiralo pronalaženjem pravog krivca za ubistvo. Miloš Timotijević je lik profesora uspešno razvio od dosadnjikavog konformiste do nekog ko je, iako niti je bio niti je postao heroj, uspeo da nađe snage da, uprkos riziku koji to ima po njega, kaže istinu. Ostali likovi su koncepcijski postavljeni kao tipski reprezenti različitih generacijskih i profesionalnih grupacija (roditelji, deca, sudski istražitelji…), a što su glumci Jelena Ilić, Nedim Nezirović, Mladen Lero, Mila Protić, Anja Jovanović, Filip Stankovski i Nevena Kočović doneli vrlo precizno, sa šarmom i lakoćom… Ovom drugom, optimističkom kraju doprinosi i veoma diskretno povezivanje priče s aktuelnim studentskim protestima, jer glumci koji tumače istinom preobraćenu decu navlače na sebe žuto-crne prsluke (odlični kostimi Maje Mirković), a što ih metaforički transformiše u redare, pa i druge učesnike protesta, ali i u pčele, dve grupe pozitivaca s kojima nam predstava nudi da se identifikujemo.
Na izvestan način kući se vratila i dramska spisateljica Tanja Šljivar. Na maloj sceni Ateljea 212 (Scena „Petar Kralj“) na kojoj se godinama igra njen komad Režim ljubavi, sad je postavljen i drugi deo najavljene trilogije, Režim isceljenja. Ova dva teksta zaista čine celinu, jer imaju veoma slične formalne, tematske i značenjske odlike. Pre svega, u oba slučaja na delu je odbacivanje mitosa, priče, kao nosioca aristotelovskog koncepta drame, a što je poetički zahtev koji autorka vrlo eksplicitno iznosi u Režimu isceljenja. Istu sudbinu u Režimu isceljenja doživljava i lik, drugi važan element drame, kog autorka zamenjuje, kako navodi u didaskaliji, govornim pozicijama, što je isto što i govorne površine u komadima Elfride Jelinek.
Jedina izoštrenija, klasičnom liku donekle nalik govorna pozicija u Režimu isceljenja jeste Pacijentkinja (Natalija Stepanović) koja, bolujući od svih mogućih i nemogućih bolesti, sublimira kompulsivne strahove za zdravlje savremenog čoveka. Tekst se svodi na namerno nepovezani i nesistematični niz njenih susreta s raznim isceliteljskim govornim pozicijama, kako onim pomoću kojih nas zavodi i iskorišćava moderni kapitalistički svet, tako i onim, ništa manje manipulativnim, koje su, možda iz očajanja, prizvane iz (mračne) prošlosti i/ili s rubova civilizacije: bioenergetičari, nutricionisti, instruktori transcendentalne meditacije, pravoslavni popovi, akupunkturolozi, astrolozi… Iz ovog, međutim, ne treba zaključiti da je komad površno ismevanje hipohondrije. Pacijentkinja je predstavnik savremenog postpandemijskog sveta, u kome se neraskidivo, košmarno prepliću opravdani strahovi od novih, ali i starih bolesti, s onim koji su nam iz različitih interesa indukovani.
Oporost i gorčina ove društvene kritike ublažene su, ne i neutralizovane, nesputanim, urnebesnim, vudialenovski neurotičnim humorom, tipičnim za komade Tanje Šljivar. Komični potencijal teksta su mladi reditelj Đorđe Nešović i glumci koji se smenjuju u ulogama različitih iscelitelja, Dragana Đukić, Ivan Jevtović i Marko Grabež, maksimalno iskoristili. Uz pomoć adekvatno ekscentričnih, ali znakovno razgovetnih kostima Maje Mirković i Biljane Tegeltije Bojanić, oni su izgradili seriju iščašenih figura, u rasponu od crne domino dame, prestroge nutricionistkinje (Đukić), preko ležernog i narodski iskusnog bioenergetičara (Jevtović), do nežnog, ranjivog, prijateljstva željnog virusa (Grabež)… U ovakvoj glumačko-rediteljskoj postavci, govorne pozicije su regredirale, približile se komičkim tipovima (naravno, ne i razvijenim likovima). To je, međutim, u scenskom otelovljenju teksta verovatno bilo nužno a i korisno, jer bi u suprotnom postojao rizik da se zapadne u monotoniju. I serija neprekidnog smenjivanja epizoda s ovim plastičnim kreaturama bila bi zamorna, tako da je dobro što je napravljen žanrovski i stilski kontrapunkt u vidu pridodate priče Suzan Sontag Kako danas živimo. U adaptaciji Isidore Milosavljević i znatno uzdržanijem, dramskom teatru primernom glumačkom izrazu, ova priča o razgovorima nekolicine njegovih prijatelja o čoveku smrtno obolelom od side (tekst je napisan osamdesetih, kada je bolest bila neizlečiva), razvila je i jedan drugačiji, starinski, svima nam potreban humanistički odnos prema fenomenu bolesti.
