Povedemo li se ključnom političkom mišlju Mišela Fukoa, vezanom za to da se moć savremenog društva ogleda u ograničavanju vlasti, gde se pitanje zauzdavanja državne sile i njene institucionalne zloupotrebe dovodi u direktnu srazmeru s garantovanom slobodom i bezbednošću građana – u startu ćemo se naći pred dilemom je li Srbija danas uopšte republika, ima li institucije i mogu li građani verovati u postojanje zakona koji će se primenjivati i važiti jednako za sve!? Uvod je, naravno, retorički – Srbija odavno nije moderna država, već samo teritorija koja se tako zove, institucije su joj pogažene, pravosuđe je pod kontrolom izvršne vlasti, a zakoni se, iako formalno postoje, primenjuju samo kad treba kažnjavati građane.
Od početka protesta, kojima tražimo krivičnu i političku odgovornost za sve koji su prouzrokovali svirepo ubistvo šesnaestoro ljudi u Novom Sadu, te doživotni invaliditet jedne mlade žene, do danas je privedeno ili uhapšeno više od 1.000 studenata i građana gladnih pravde. Najekstremniji je primer Bogdana Jovičića, studenta FTN iz Novog Sada, kog s lisicama na rukama i nogama naoružani stražari sprovode na sahranu oca! Istovremeno, proces optuženima jedanaest meseci stoji „zaglavljen“ na relaciji između tužilaštva i suda u Novom Sadu, koji jedno drugo optužuju za opstrukciju – a kad je optužnica protiv 13 lica napokon podignuta njima je, umesto da budu u zatvoru, omogućeno da se brane iz kućnog pritvora!
Nije se u Novom Sadu 1. novembra 2024. srušila samo jedna nadstrešnica – nama se urušila država! Nije to nikakav incident, tragedija niti bilo šta slično – već najsvirepije moguće ubistvo! Ljude pod nadstrešnicom ubili su korupcija, poslovi koji se dobijaju „preko stranke“, otaljavanje i smandrljavanje sopstvenog posla, koje je već sinonim za ovu vlast – počev s čuvenim Vesićevim „kockama“ na Trgu republike, preko stanice Prokop, sve do Železničke stanice u Novom Sadu i niza sličnih „nadstrešnica“ širom Srbije.
Od početka protesta, kojima tražimo krivičnu i političku odgovornost za sve koji su prouzrokovali svirepo ubistvo šesnaestoro ljudi u Novom Sadu, te doživotni invaliditet jedne mlade žene, do danas je privedeno ili uhapšeno više od 1.000 studenata i građana gladnih pravde
Da se razumemo, nije se nadstrešnica srušila slučajno baš u Novom Sadu – gradu kog najmanje deceniju unazad siluju urbanističkom destrukcijom, investitorskim „urbanizmom“ i razmahanim narko-kartelima koji novac od droge, masovno i besprizorno, peru kroz različite „stanogradnje“, „izgradnje“ i „ugradnje“. Gradu gde se prema građanima primenjuje najsuroviji teror – ali i u kom ova vlast nailazi na najžešći otpor. Nisu ljude ispod nadstrešnice ubili samo naši „kineski prijatelji“ i njihovi podizvođači, koji su bez provere nosivosti, nadstrešnicu koja je konstrukcijski nosila samu sebe, na postojećih 50 tona opteretili s nove 23 tone elemenata i konstrukcija od betona, čelika i stakla, a „poslove“, umesto ugovorenih 3, naplatili preko 16 miliona evra.
Ubili su ih i oni koji su urgirali da radovi budu što pre gotovi. I oni koji su stanicu pustili u rad bez izvršenog tehničkog prijema i upotrebne dozvole. Ubio ih je uzurpator funkcije predsednika Republike koji je u prisustvu Viktora Orbana stanicu prvi put otvorio 19. marta 2022. Ubili su ih i dva ministra (Vesić i Momirović), dva gradonačelnika Novog Sada (Đurić i Vučević), kao i predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković koja je na drugom „svečanom“ otvaranju 5. jula 2024. izjavila kako je po pitanju bezbednosti i estetike Železnička stanica u Novom Sadu „ne samo po evropskim standardima, već i daleko iznad njih“.
Pomenuti neljudi svojim političkim autoritetima garantovali su bezbednost izvedenih radova i zbog toga su im, kako kaže studentska parola, ruke doslovno krvave. A bile bi još krvavije da u Novom Sadu tog dana nisu štrajkovale škole! Ispred te nadstrešnice je međumesno autobusko stajalište – te je na klupama pod nadstrešnicom svakodnevno sedelo na desetine dece školskog uzrasta. Ako postoji ikakva sreća u ovoj nesreći, ona je upravo u činjenici da se ispod nadstrešnice zapravo nikad nije nalazilo manji broj ljudi nego tog 1. novembra 2024. u 11 časova i 52 minuta.
Pošto tekst pišem u Novom Sadu, šta god se u ranjenom gradu desi 1. novembra 2025. – a režim, pod izgovorom straha od istog, već najavljuje nasilje – taj dan će svakako označiti prekretnicu. Novi Sad više nikad neće biti isti grad! Nećemo zaboraviti – kao što nikad nećemo ni oprostiti! A neće ni studenti, koji su nas u ovih 11 meseci ponovo učinili društvom. Zahtevima da institucije rade sopstveni posao i pozitivnom političkom agendom, koju afirmišu čistih srca i bez kalkulacija, oni su Sveuništiteljov režim uzdrmali toliko temeljno da se on nikad neće stabilizovati. Ono što još može je da mrcvari društvo, ponašajući se kao njegov vlasnik, ali ni to ne može trajati doveka. Virus Slobode posejan je Srbijom i širi se suštinskije no što uopšte slutimo – jedan po jedan rušeći stubove režima sačinjene od laži i straha. Niko ga se više ne plaši niti mu iko više išta veruje. Gde god iskorači iz zemlje, od njega se ograđuju kao od planetarne parije.
Od pada nadstrešnice do danas u protestima kojima se, između ostalog, traže i slobodni izbori, do sad je učestvovalo četiri miliona građana, što čini skoro 2/3 ukupnog broja stanovništva naše otete Republike. Reafirmisanjem termina Pravde, Istine, Odgovornosti, Solidarnosti i Patriotizma – srpski studenti danas su uzori svim pravdoljubivim i slobodoljubivim pojedincima i pokretima širom sveta. Podržavaju ih vodeći politički filozofi – od Žižeka preko Mihnjika do Fukujame sa jedne – odnosno planetarne zvezde poput Madone ili Novaka Đokovića, s druge strane. Zato je važno da se prvog novembra u Novom Sadu protesti vrate svojoj građanskoj i demokratskoj suštini koja se, u najkraćem, svodi na zahtev da živimo u zemlji u kojoj više neće moći nekažnjeno da se laže, da se krade i da se ubija! Lomparanja o srpskom integralizmu i reafirmisanje kosovskog zaveta ostavimo za vremena nakon osvajanja željene slobode, koja će stići kad u istoriju (mislim, naravno, na mnogo konkretnije mesto) oteramo uzurpatora otete nam Republike, koji je kosovskoj nezavisnosti doprineo u meri kojom ga po „zaslugama“ možemo porediti samo sa Ibrahimom Rugovom.
Umesto „bušenja“ studentske liste, insistiranjem na famoznoj „sinergiji“, vreme do izbora opozicija bi morala da iskoristiti da u svojim redovima iznedri nove, časne i kredibilne ličnosti
Pre no što se izbori raspišu, studentsku listu nikako ne smemo izlagati baražnoj vatri toaletoida. Naposletku, zašto svoju listu ne objavi Đuro Macut ili raštimovana opozicija? Ako smo studentima verovali dosad – ne nasedajmo na Udbine spinove koji nas ubeđuju kako studenti nisu sposobni da sastave kredibilnu listu. Ko god da bude na njoj – a iskreno verujem da će se, uz studente i profesore, na njoj naći mesta i za dokazane borce za javni interes, koji su otpor nenarodnom režimu već dokazali delima. Ako trebaju i imena, to su, između ostalih, Aleksandar Obradović, Zoran Đajić, Zlatko Kokanović, Slobodan Milenković, Predrag Voštinić, Katarina Petrović, Dejan Atanacković, Ljiljana Bralović ili Jovo Bakić…
Što se opozicije i njenog mesta na političkoj sceni tiče – citiraću Pavla Grbovića koji je studentski poziv za napuštanje Skupštine, pretvorene u ruglo ne samo parlamentarizma već i dobrog ukusa na najelementarnijem nivou, obrazložio time kako opozicija „mora sedeti u Skupštini, zato što nije ostvarila sinergiju sa studentima i građanima“ – mislim da studentskoj listi bilo kakvo paktiranje s aktuelnom opozicijom može samo štetiti. To se, između ostalog, potvrdilo i činjenicom da su, svega par dana nakon citirane izjave, potpredsednica Grbovićeve stranke te jedna poslanica ZLF-a nedostajuću „sinergiju“ ostvarile s kolegama iz vladajuće koalicije ceremonijalnom posetom Draganu Šutanovcu u srpskoj ambasadi u SAD, s podrazumevajućim prigodnim fotkanjem za kraj.
Umesto „bušenja“ studentske liste, insistiranjem na famoznoj „sinergiji“, ako zbilja želi da opstane u političkom životu, vreme do izbora (koje uopšte ne mora biti dugo) opozicija bi morala da iskoristiti da u svojim redovima iznedri nove, časne i kredibilne ličnosti – koje bi građane ubedile u iskrenost sopstvenih namera i s kojima bi, pod osnovanom pretpostavkom da bi reformisana opozicija prešla cenzus, pobednička studentska lista ostvarila nekakav vid postizborne saradnje. Ako pak časni, pošteni i nekompromitovani ljudi u postojećim opozicionim strankama nemaju volje ili snage da se izbore za vlastitu političku vidljivost, citiraću slavnu špicu Peščanika: Onda ništa!
