U toku jučerašnjeg dana stigla je zvanična potvrda da je nad četvoricom pripadnika Vojske Srbije pokrenut disciplinski postupak zbog pozdravljanja naroda. Da, iako smo kroz sve ove godine navikli da ne čitamo dva puta postupke ovog režima, jer ludilu nema kraja i stoga nema iznenađenja, ipak se na prvo čitanje javlja neophodna potreba za ponovnim čitanjem. Dakle, režim represije nad slobodnom voljom dostigao je Mont Everest apsurda, gde se postavlja pitanje da li će, i u kom obliku vojska uopšte postojati nakon ovakvog poniženja.
Da bismo malo bolje ilustrovali ovu ekspediciju na apsurd, zamislićemo pripadnike naše čestite vojske kao decu koja su sanjala o trenutku kada će postati vojni oficiri i ponosno pozdravljati svoj narod na vojnoj paradi, uspravne glave, s pogledom u horizont i osećajem zaštitnika sopstvenog naroda, koji je takođe isto toliko ponosan na njih. Nažalost, 20. septembra, to dete koje je izraslo u čoveka, vojnika, zaštitnika nacije, umesto krunisanja godina žrtve, školovanja i služenja narodu, pozdravljanja naroda koštalo ih je disciplinskog postupka. Zbog čega? Zbog pozdravljanja naroda.
Iz svih mojih dotadašnjih službenih iskustava došao sam do zaključka da kod velikog broja naših oficira, naročito onih na većim položajima, nedostaje dovoljno muškosti da po važnim pitanjima kažu svoje pravo mišljenje u prisustvu starijih ili pretpostavljenih starešina
Vojvoda Živojin Mišić
Dakle, osim što su nam ubijene institucije, vladavina prava, ljudske slobode, policija i doslovno sve što čini savremenu državu (a sada vidimo i vojska), ova vlast je krenula i na masakr snova, integriteta i službe narodu, što smo videli i na primeru smene komandanta SAJ-a. Jer ne služi se narodu, već ambicijama jednog potpuno smetenog sa uma čoveka. U vojsci, kao i u mnogim drugim institucijama, postoje pojedinci koji i dalje sanjaju, koji su odrasli uz uramljene slike naših hrabrih i čestitih vojskovođa, stoga ćemo se ovom prilikom prisetiti kako je jedan od njih govorio:
“Iz svih mojih dotadašnjih službenih iskustava došao sam do zaključka da kod velikog broja naših oficira, naročito onih na većim položajima, nedostaje dovoljno muškosti da po važnim pitanjima kažu svoje pravo mišljenje u prisustvu starijih ili pretpostavljenih starešina. Nalazim da je to velika mana, koja u odsudnim trenucima koči naše inače vrlo spremne i odvažne više komandante u ispoljavanju lične inicijative, toliko potrebne u ratnim operacijama. Zbog tog je potrebno ceo naš oficirski kor u vaspitanju podsticati na razumnu ličnu inicijativu, kako u mirno, tako i u ratno vreme.“ – Vojvoda Živojin Mišić
Dakle, osim što su nam ubijene institucije, vladavina prava, ljudske slobode, policija i doslovno sve što čini savremenu državu (a sada vidimo i vojska), ova vlast je krenula i na masakr snova, integriteta i službe narod
Stotinak godina unazad možemo primetiti da je i veliki vojvoda Živojin Mišić prepoznao fundamentalne aspekte savremene demokratije na kojoj počiva funkcionalna vojska, institucija i država, a to je neophodna potreba za prepoznavanje lične odgovornosti u odsudnim trenucima.
Ima li naša vojska snage i kapaciteta da prepozna odsudni trenutak?
Da li sme, i da li može?
Da li ne zna za strah, i da li ide napred?
