Povratak Nebojše Pavkovića u Beograd još jedna je prilika za suočavanje sa malignim izveštavanjem tabloidnih medija koji, sada već duže od dve decenije i prateći poželjne narative zvanične politike, kreiraju kurs javnog mnjenja koji ide u svim pravcima – osim u onom koji bi omogućio sagledavanje teme ratnih zločina na sveobuhvatan, objektivan i kritički način. Izveštavanje ovdašnjih medija o puštanju Pavkovića na prevremenu slobodu zbog zdravstvenih razloga proteklih nekoliko dana samo je nastavak već zacementiranog opšteg tona tabloidnih tekstova koji su tretirali niz sudskih procesa, od Vladimira Lazarevića, preko Veselina Šljivančanina do Ratka Mladića.
Zasnovani na normalizujućem, često afirmativnom ili zaštitničkom narativu, ovi tekstovi naglašavaju herojstvo i patnju osuđenika, ili nepravdu Haškog suda, uz obavezne senzacionalističke naslove. Hiperemocionalizovanim konstrukcijama, klikbejt naslovima, patetičnoj leksici i okviru „mi vs. oni“, kao kontrast se nudio povremeno ozbiljan, formalan ton, ali sa neizbežnim političkim spinom. Upadljivo rehabilitujući ton tekstova tokom niza godina, osuđene oficire prikazivao je kao legitimne političke činioce, a neretko i aktere, tumače prošlosti i sadašnjosti, u različitim medijskim formama.
Heroizacija i patetičnost
U slučaju najistaknutijeg od njih, Ratka Mladiću, dominirala je sugestija da je u pitanju presuda „srpskom narodu“, čime se pomerio fokus sa individualne krivične odgovornosti na kolektivnu nepravdu. Konačno, čuveni whataboutism i relativizacija kroz paralelno isticanje „zločina onih drugih“, intenzivno su preusmeravali fokus sa suštine učinjenih krivičnih dela i finalnih presuda.
Slučaj Pavković se, u medijskom smislu, ne razlikuje od svojih prethodnika. Od naslova “Dobro nam došao, generale!“ preko citiranja Aleksandra Vučića „Idemo po generala da konačno ugleda sunce slobodnog neba iz Srbije“ do “Pavković jedva poverovao da će na slobodu” i „General Pavković stalno sanjao isti san o Srbiji„, mogu se uočiti svi već identifikovani stilovi – heroizacija i patetičnost, selektivno izostavljanje krivičnog aspekta, isticanje zahvalnosti državnom vrhu koji brine o svojim junacima, uz skoro potpuno isključivanje kontradiktornih, nezavisnih tonova. Tu je i ponuda za publiku zainteresovanu za „lakše teme“ i detalje iz privatnog života – „Voditeljka Nebojši Pavkoviću uzela 3 stana, on se u Hagu opet zakleo na večnu ljubav“ ili „U Hagu se oženio peti put – Nebojša Pavković imao buran ljubavni život: Mlađa žena ga ostavila dok je bio u zatvoru„.
Dakle, ne samo junak, već i zavodnik, general mekog srca, slab na lepe žene i sklon ljubavnom zanosu – kao i bilo koji drugi čovek. Umesto suđenja u Hagu publika dobijaju telenovelu – dramu ljubavi i imovine u kojoj se istorija pretvara u zabavu, a krivica nestaje u sažaljenju i triviji. Kada se svemu dodaju i neretki podnaslovi tipa „verovali smo u čudo“, događaj se podiže u sferu natprirodnog i nebeskog, a osuđeni general prikazuje ne samo kao čovek, već kao mitski protagonisti kolektivne sudbine.
Medijski sadržaj, stil i ton tabloidnih izvora su, dakle, jasni. A kako možemo da ih razumemo kao društveno-politički fenomen srpske stvarnosti? Način izveštavanja, naravno, govori o zvaničnom i dominantnom odnosu prema ratnim zločinima. Novinske priče koje osuđene ratne zločince predstavljaju kao „heroje“, „žrtve nepravde“ normalizuje i relativizuje ratne zločine. Brišući razliku između počinioca i žrtve, pravosnažne sudske presude gube na značaju. Umesto suočavanja s prošlošću i priznavanja odgovornosti, najčitaniji i najgledaniji mediji oblikuju narativ kolektivne viktimizacije („presuda je protiv celog naroda“), što otežava izgradnju kulture sećanja koja bi bila zasnovana na empatiji prema žrtvama i prihvatanju odgovornosti.
Umesto suđenja u Hagu publika dobijaju telenovelu – dramu ljubavi i imovine u kojoj se istorija pretvara u zabavu, a krivica nestaje u sažaljenju i triviji. Kada se svemu dodaju i neretki podnaslovi tipa „verovali smo u čudo“, događaj se podiže u sferu natprirodnog i nebeskog, a osuđeni general prikazuje ne samo kao čovek, već kao mitski protagonisti kolektivne sudbine
Ovo nije samo unutrašnji problem, problem srpske javnosti – on ima i svoju geopolitičku dimenziju. U širem kontekstu, ovakav diskurs je povezan sa položajem Srbije između EU i Rusije i Kine. Evropska Unija i ozloglašeni „kolektivni Zapad“ očekuju jasno distanciranje od zločina i prihvatanje presuda međunarodnih sudova kao deo procesa pomirenja i evropskih integracija. To nije hir Unije već zahtev da se na vrednosnom i političkom planu – poštovanje institucija i osuda zločina – pokaže spremnost države da se integriše u zajednicu kojoj, deklarativno, teži. Kada tabloidi sistematski delegitimizuju Haški tribunal, oni zapravo šalju poruku da Srbija ostaje van evropskog narativa jer za nju evropske institucije ne važe. Ovde se, nažalost, ne radi samo o simbolici: ovakav medijski okvir direktno blokira evropski put zemlje.
Viteštvo generala i optuživanje Zapada
Javnost koja se oblikuje uverenjem da su osuđeni ratni zločinci heroji ne može da podrži reforme koje uključuju tranzicionu pravdu, vladavinu prava i suočavanje sa prošlošću. Svaka preporuka EU u tom smislu doživljava se kao neprijateljski pritisak i „nametanje“. Umesto približavanja vrednostima pomirenja i odgovornosti, Srbija ostaje zatvorena u začaranom krugu poricanja, što je čini politički nepoverljivom partnerkom EU i gura je ka modelima autoritarnih savezništava. Viteštvo generala i optuživanje Zapada uklapa se i u širu matricu anti-zapadne propagande, a ovakav medijski i komunikacioni kurs otežava i dijalog sa susedima (Kosovo, Hrvatska, Bosna i Hercegovina), jer perpetuira kulturu poricanja počinjenih zločina.
Način izveštavanja najčitanijih, najgledanijih i, nažalost, najuticajnijih medija, naravno, nije stihijski, slučajan ili nenameran. On je osmišljen sa vrlo jasnim ciljevima. Prvi je konsolidacija unutrašnjeg identiteta kroz prikazivanje osuđenika kao branitelja nacije sa kojima se ogroman deo publike može lako identifikovati, čime se osnažuje nacionalistički narativ. Sledeći je politička lojalnost vlasti. Isticanje uloge predsednika ili vlade („Vučić ide po generala“) pretvara međunarodni pravni čin u unutrašnju političku pobedu. Na kraju, tu je kontrola kolektivnog pamćenja – fokusom na „humane“ elemente (bolest, porodica, povratak) mediji potiskuju činjenice o zločinima i oblikuju kolektivno sećanje u kojem krivica nestaje.
Posledice po društvo su brojne i veoma jasno vidljive. Ovakvim medijskim izveštavanjem odvija se sistematska reviktimizacija žrtava, jer svaki naslov koji osuđenika za ratne zločine proglašava herojem poništava patnju hiljada ljudi koji su bili direktne žrtve zločina. To zatvara prostor za pomirenje, jer kada se kolektivno pamćenje oblikuje kroz glorifikaciju zločinaca, nestaje mogućnost iskrenog suočavanja i izgradnje poverenja u regionu. Dugoročno, to može voditi u geopolitičku izolaciju, jer udaljava Srbiju od evropskih standarda tranzicione pravde i približava je populističko-autoritarnoj matrici u kojoj se negiranje i mitologizacija prošlosti koriste kao oruđe političke mobilizacije. Konačno, ovo je samo još jedna od strategija potkopavanja vladavine prava jer ako se presude međunarodnih sudova uporno delegitimizuju, širi se poruka da „pravda ne postoji“ i da su presude samo političke.
Ovakvim medijskim izveštavanjem odvija se sistematska reviktimizacija žrtava, jer svaki naslov koji osuđenika za ratne zločine proglašava herojem poništava patnju hiljada ljudi koji su bili direktne žrtve zločina
Ako temu prenesemo iz polja medijskog izveštavanja u polje medijskog spektakla, otvara se novi, jednako indikativan, dragocen i bogat analitički horizont. Umesto da govorimo samo o tonu i sadržaju, možemo razmišljati o performativnosti, ritualu i dramaturgiji ovakvog izveštavanja. Tabloidi pretvaraju povratak osuđenih generala u medijski događaj od visokog značaja – dolazak na aerodrom, emotivne izjave, specijalne emisije, fotografije sa zastavama i porodicom. Time se oslobađanje ne tretira kao pravni čin, već kao medijski događaj sa elementima pozornice – kamera, naslovi, dramatizacija „trijumfalnog povratka“. Heroizam osuđenika u medijskom uobličavanju snažno se oslanja na narativne arhetipove: junak koji pati (bolest u zatvoru), junak koji se vraća (trijumfalni dolazak), junak koji simbolizuje naciju (presuda „protiv naroda“). U ovako konstruisanom epskom spektaklu, nacija gleda „film“ u kojem se osuđenik transformiše u mučenika i nacionalnog heroja.
Narativ kolektivne nevinosti
Osim medijskog, dimenzija političkog spektakla je neizbežna, a u toj perspektivi njegova ključna funkcija je legitimizacija vlasti: predsednik Vučić se prikazuje kao aktivni akter oslobađanja, onaj „koji dovodi generala kući“. Ponovo, fokus se uklanja sa međunarodnog prava i smešta na političko liderstvo, gde država „spasava“ svog heroja. Ovakvi prizori uspešno funkcionišu kao politički teatar: publika dobija sliku moći i brige, a istovremeno se cementira narativ kolektivne nevinosti.
Konačno, uloga spektakla je i da zameni stvarno sećanje. Umesto prizora zločina, žrtava i presuda – publika dobija slike suza, zagrljaja, aplauza. Medijski spektakl postaje mehanizam kolektivnog zaborava, jer emocije potiskuju racionalno podsećanje na razmere zločina.
Zašto je ovakva spektakularizacija ratnih zločina problematična? Spektakl zamagljuje granice između stvarnosti i performansa: ratni zločin nestaje iza vizuelne i emotivne dramaturgije. On proizvodi lažnu koheziju: publika je ujedinjena u prizoru „trijumfa“, dok se žrtve potpuno brišu iz narativa. To pokazuje da tabloidni mediji ne funkcionišu kao informativni kanal, već kao teatar političke ideologije.
Tabloidi pretvaraju povratak osuđenih generala u medijski događaj od visokog značaja – dolazak na aerodrom, emotivne izjave, specijalne emisije, fotografije sa zastavama i porodicom. Time se oslobađanje ne tretira kao pravni čin, već kao medijski događaj sa elementima pozornice
Sve ovo čini jezgro populističkog narativa, a populizam opstaje na antagonizmima. U ovom slučaju, sud i međunarodna zajednica postaju „elite koje mrze naš narod“, a osuđeni postaju „naši ljudi“ koje narod prepoznaje kao heroje. Cilj populističkog narativa je jasan – konsolidacija političke moći kroz homogenizaciju naroda protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, skretanje pažnje sa stvarnih problema (ekonomija, korupcija, odlazak mladih) na emotivne teme vezane za identitet i „nacionalnu čast“, te produkcija lojalnosti: narod ostaje vezan za vođu i vlast jer ih vidi kao jedine zaštitnike od „elita koje žele da nas unište“. Tako tabloidi načinom izveštavanja aktiviraju afektivnu mobilizaciju: narod se oseća ugroženo, osiromašeno i poniženo, ali istovremeno ponosno kada vidi svoje generale kao junake. Umesto racionalnog dijaloga o prošlosti, proizvodi se emocionalna lojalnost populističkoj verziji istorije.
Iz dana u dan, iz godine u godinu, svaki tabloidni naslov bio je delić strategije oblikovanja kolektivnog identiteta i političke lojalnosti. Tako je i u slučaju Nebojše Pavkovića. Ključni gradivni element ove strategije je mehanizam koji ratne zločine pretvara u poligon za unutrašnju mobilizaciju i spoljnu konfrontaciju. Zato tabloidno izveštavanje o Nebojši Pavkoviću, kao i njegovim prethodnicima iz Haga, nije samo loše, neprofesionalno i neetično novinarstvo. Ono je sistemski, politički projekat zaborava u kom zločin nestaje, a spektakl ostaje – kao trajni mehanizam poricanja i manipulacije.
