Nemojte pojavljivanje kineskog predsednika Si Đinpinga zajedno s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i severnokorejskim liderom Kim Džong Unom na paradi povodom obeležavanja Dana pobede u Pekingu poistovećivati s nekakvim novim svetskim poretkom. Si nije u prilici da bilo šta predvodi. Ali svakako uočava da na globalnom nivou postoji liderski vakuum i povlači poteze čiji je cilj da takvo stanje iskoristi.
Prava priča ovde nije vojna skalamerija koja se kotrljala trgom Tjenanmen, već spisak gostiju na prethodno održanom skupu, samitu Šangajske organizacije za saradnju (engleski akronim SCO), najvećem od njenog osnivanja 2001. Suočenima s unilateralistički nastrojenom Belom kućom, čije se politike menjaju brzinom koje se menja raspoloženje predsednika Donalda Trampa, liderima više od dvadeset zemalja pristiglim u Tjencin – pretežno iz Azije i s Globalnog juga – na umu je bila ista stvar: zajednička želja da, udaljavajući se od Sjedinjenih Država, uvećaju broj opcija koje im se nude.
Nepredvidljivost može biti od koristi jer neprijatelje drži u neizvesnosti, a saveznike galvanizuje da učine više. Ali nepouzdanost ima suprotan efekat, pošto sve – pa i prijatelje – navodi da budu pripravni za svaku eventualnost
U onome što nazivam „svetom nulte tačke“ – gde nijedna zemlja nije voljna ni sposobna da propisuje globalna pravila, i gde se na SAD u sve većoj meri gleda kao na ne samo nepredvidljive, nego i nepouzdane – vrednost premije na mogućnost slobode izbora otišla je u nebo. Distinkcija između nepredvidljivosti i nepouzdanosti značajna je. Nepredvidljivost može biti od koristi u taktičkom smislu jer neprijatelje drži u neizvesnosti, a saveznike galvanizuje da učine više; NATO je danas jači nego što je bio kad je Tramp prvi put postao predsednik delom i zato što je njegova nepredvidljivost (zajedno sa Putinovom invazijom na Ukrajinu) Evropljane naterala da povećaju izdvajanja za odbranu, a još dve zemlje navela da se priključe Alijansi. Ali nepouzdanost ima suprotan efekat, budući da sve – pa i prijatelje – navodi da budu pripravni za svaku eventualnost.
Tramp je nametnuo sveobuhvatne carine čiji efekti se osećaju ne samo u trgovini nego i na planu tehnologije i bezbednosti; povukao SAD iz niza međunarodnih ugovora; a čak i bliske saveznike pritiska na pregovaranje o sklapanju usko formulisanih, transakcionih sporazuma. Na kratak rok, druge zemlje zauzimaju odbrambeni gard, dopuštajući Beloj kući da „pobedi“ – tako što ne uvode recipročne mere, ili obezbeđuju poneko izuzeće od američkih carina – kako bi izbegle dalju eskalaciju. Ali u isto vreme traže i alternative – nove trgovinske veze, finansijsku infrastrukturu i lance snabdevanja – ne bi li smanjile dugoročnu izloženost efektima promena u američkoj politici.
Kina sve to vidi i preporučuje se kao pouzdani partner posvećen multilateralizmu, dugoročnim sporazumima i politici „nemešanja“. U Tjencinu je ta poruka poprimila eksplicitnu formu: mi ćemo se držati dogovora postignutih s drugima, Amerika neće. Ta poruka pada na plodno tlo ne zato što ti drugi veruju da se Kina naprasno pretvorila u benevolentnog hegemona, već zato što je ona jedini akter te veličine i političke konzistentnosti na dugoročnost čije strategije se može računati u trenutnim okolnostima, kad su SAD postale nepouzdane.
Si je samit SCO iskoristio da zagovara multipolarnu, „suverenitet na prvom mestu“ alternativu poretku predvođenom Zapadom i kritikuje Trampove „unilateralne mere prinude“, a svom setu brendiranih platformi doda novu Inicijativu za globalno upravljanje. Zajedničko saopštenje sa samita odražava ključne tačke njegovog istupa; članice SCO u tom dokumentu izražavaju saglasnost za stvaranje još jedne razvojne banke preko koje bi se transakcije, umesto u dolarima, obavljale u njihovim nacionalnim valutama. I mada su te ambicije predvidljivo skromne, optika je bila potentna: čak i vlade koje inače ne padaju na kinesku viziju sveta i radije bi sarađivale s Amerikom sada razmatraju druge opcije za povećanje vlastite otpornosti.
Kineske globalne inicijative na planu bezbednosti, razvoja i veštačke inteligencije sugerišu da je bolja u brendiranju nego u ostvarivanju konkretnih rezultata, a Šangajska organizacija za saradnju još ne nalazi pravi smisao svog postojanja
Indija je tu najkonsekventniji primer. Premijer Narendra Modi je u Kinu stigao po prvi put posle sedam godina, a sa Sijem – i Putinom – u Tjencinu se susreo u trenutku kad su odnosi SAD i Indije obeleženi sve većim antagonizmom i nestabilnošću. Dok otopljavanje odnosa s Kinom neometano teče još od prošle jeseni, lična konfrontacija s Trampom, koji je Indiji razrezao carine od 50 odsto, Modiju je dala snažan podsticaj da sve opcije drži otvorenim. Indija stavlja do znanja da ima i druge mogućnosti koje mogu da joj olakšaju suočavanje s američkim pritiskom.
Kina, naravno, neće zameniti SAD na mestu primarnog strateškog, ekonomskog i tehnološkog partnera Indije. Indija i Kina ostaju strateški rivali u sporu oko zajedničke granice i suprostavljenim interesima širom južne Azije – od Bangladeša, preko Tibeta, do Maldiva – a indijsko javno mnenje na Kinu i dalje ne gleda blagonaklono.
Povrh toga, tesna bezbednosna saradnja Kine i Pakistana, te produbljivanje indijskih veza s Japanom i Filipinima, nastavljaju da podstiču uzajamno nepoverenje između Pekinga i Delhija. Pre nego što je doputovao u Kinu, Modi je posetio Japan, i nije prisustvovao Sijevoj vojnoj paradi. Indija je jedina članica SCO koja je odbila da u zaključcima samita podrži kinesku Inicijativu pojas i put, signalizirajući time da prioritet i dalje daje odnosima sa Zapadom. Koliko god bilo dobrodošlo sa stanovišta globalne stabilnosti, indijsko-kinesko otopljavanje ostaće malog zahvata i motivisano oportunizmom. Doći će do delimičnog ekonomskog popuštanja i izvesne deeskalacije duž granice, ali ne i do strateškog zaokreta.
Slično ovome, američka nepouzdanost SCO čini marginalno snažnijom, ali je neće pretvoriti u Kinom predvođeni ekvivalent NATO ili Grupe sedam. Iako je Kina demonstrirala izuzetnu sposobnost da okupi vrlo različite aktere, njena kapacitet da usmerava kolektivnu akciju ostaje ograničena. Njene globalne inicijative na planu bezbednosti, razvoja i veštačke inteligencije sugerišu da je bolja u brendiranju nego u ostvarivanju konkretnih rezultata. SCO je prevazišla okvire svog incijalnog mandata, limitiranog na borbu protiv terorizma i klimatskih promena, ali još nije našla pravi smisao svog postojanja. To je i dalje nejasno definisan klub u kome će neusklađeni interesi njegovih članova – od indijsko-pakistanskog antagonizma do sumnjičavosti centralnoazijskih zemalja prema namerama Moskve – nivo koordinacije i ubuduće zadržati na niskom nivou.
Kina na diplomatskom planu konzistentno ostvaruje slabiji uticaj od onog koji ima kao ekonomska sila. Kada je reč o konfliktima koji se odvijaju dalje od njenog neposrednog okruženja, njena dela nastavljaju da kaskaju za retorikom. SCO će biti glasniji nego dosad, ali ne i relevantniji kad je reč o najvažnijim bezbednosnim pitanjima. Neće se skoro desiti da ima uticaja na ono što se dešava u Ukrajini ili Gazi.
Iz američke perspektive, rešenje je očigledno: SAD treba da ponovo postanu pouzdan partner. Dok se to ne desi, druge zemlje će nastaviti da tragaju za alternativama, a centar globalne ravnoteže će postepeno početi da se pomera na istok
Pa ipak, ovo mic po mic kreiranje nove globalne infrastrukture – uključujući tu i formiranje nove (mada izdašno finansirane) banke članica SCO koja će funkcionisati paralelno s Azijskom infrastrukturnom investicionom bankom i Novom razvojnom bankom članica grupe BRIKS, povećanje broja trgovinskih sporazuma koji predviđaju plaćanje u nacionalnim valutama, mehanizme za zaobilaženje sankcija, te viši nivo koordinacije između zemalja Globalnog juga – moglo da, kako vreme bude prolazilo, dobije na značaju. U pitanju su mali koraci, ali bi diverzifikaciju od SAD vremenom mogli da učine lakšom, a povratak na prethodno stanje težim. Američki unilateralizam jasno pokazuje kolika je cena prevelikog oslanjanja na SAD, i to Kini očigledno otvara priliku. Sve što treba da radi jeste da ukazuje na jednostavan kontrast: mi smo makar konzistentni. U svetu nulte tačke, to je važnije od perfekcije.
Iz američke perspektive, rešenje je očigledno: SAD treba da ponovo postanu pouzdan partner. Treba se uzdržati od iznenadnih uvođenja carina saveznicima i povlačenja iz teškom mukom postignutih sporazuma, doslednije se pridržavati preuzetih obaveza čije je trajanje duže od jednog medijskog ciklusa. Dok se to ne desi, druge zemlje će nastaviti da tragaju za alternativama, a centar globalne ravnoteže će postepeno početi da se pomera na istok.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
