U drevna vremena govorilo se o „Ultima Thule“, mitskoj zemlji na krajnjem severu, na samom kraju sveta. Zaputivši se na sever do Aljaske, kako bi se tamo susreo s Vladimirom Putinom, američki predsednik Donald Tramp stigao je do vlastite Ultima Thule, arktičke krajnje tačke jedne izmaštane spoljne politike.
Tramp veruje da strane lidere može da tretira na isti način na koji se odnosi prema Amerikancima, dajući im fantastična obećanja ili im na odvratan način preteći. Ali te fantazije ne deluju izvan američkih granica. Prazna ponuda nekakve „prelepe“ budućnosti ne dodiruje srca diktatora koji svoje vizije ostvaruju čineći zločine, niti ima uticaja na ljude primorane da svoje porodice brane pred kriminalnom invazijom koja im otima zemlju i bogatstvo, kidnapuje decu, muči i ubija civilno stanovništvo.
Nema razloga da Putin Trampovoj viziji prelepe budućnosti daje prednost u odnosu na onu vlastitu: viziju Ukrajine predvođene marionetskom vladom, sa stanovništvom nasiljem nateranim na poslušnost, patriotama pokopanim u masovnim grobnicama, resursima u ruskim rukama.
Kao ni njegove fantazije, ni Trampovo siledžijstvo ne funkcioniše izvan američkih granica. Da budemo načisto: mnogi Amerikanci se Trampa plaše. Sproveo je čistku u vlastitoj partiji, a pretnje nasiljem obezbeđuju mu poslušnost republikanskih članova Kongresa. Vojsku koristi kao policijsku snagu, prvo u Kaliforniji a sada i u Vašingtonu.
Ali strani neprijatelji na ove taktike zastrašivanja gledaju iz drugačije perspektive. Isti ti potezi koji Amerikance američke neprijatelje dovode do ushićenja. U Moskvi se na raspoređivanje američkih vojnika na tlu Sjedinjenih Država gleda kao na slabost.
Tramp veruje da strane lidere može da tretira na isti način na koji se odnosi prema Amerikancima, dajući im fantastična obećanja ili im na odvratan način preteći. Ali te fantazije ne deluju izvan američkih granica
Grub govor možda ima odjeka u Americi, gde ljudi mešaju reči i dela. Ali sa stanovišta ruskih lidera, takav nastup prikriva slabu spoljnu politiku. Tramp je Rusiji ponudio nesvakidašnje ustupke u zamenu ni za šta. Rusija mu se odužuje time što nastavlja rat u Ukrajini i ismeva ga na državnoj televiziji.
Kakvi su ustupci u pitanju? Samim tim što se s Putinom sastao na Aljasci, Tramp je okončao više od tri godine dugu zapadnu izolaciju Kremlja. Rukujući se s osumnjičenim za ratne zločine Tramp je poslao poruku da ubijanje, tortura i otmice u Ukrajini nisu ni od kakvog značaja.
Čak je i odabir Aljaske za mesto susreta bio ustupak, i to prilično bizaran. Rusi, ukljujući i neke istaknute figure iz državnih medija, Aljasku rutinski tretiraju kao nešto što pripada Rusiji. Ugostiti ljude koji imaju pretenzije na teritoriju na kojoj se sastanak organizuje, pa još u vojnoj bazi na toj teritoriji, da bi se razgovaralo o agresorskom ratu koji je ta strana započela, a da na sastanak nije pozvan niko ko bi predstavljao napadnutu zemlju – pa, gde ćete veće spoljnopolitičke fantazije od toga. To je Ultima Thule.
Time se zbilja stiglo na sam kraj, jer je Tramp već načinio ustupke po još bitnijim pitanjima. On ne pominje pravdu koja bi trebalo da stigne ruske ratne zločince, niti reparacije koje je Rusija dužna da isplati. On dopušta da Rusija odlučuje o smeru ukrajinske i američke spoljne politike po ključnom pitanju članstva Ukrajine u NATO. I prihvatljivo mu je ukoliko ruska invazija rezultira ne samo de facto već i de iure promenama u pogledu toga ko ima suverenu kontrolu nad delovima ukrajinske teritorije
Saglašavanje s tim da se invazijom mogu legalno menjati državne granice potkopava međunarodni poredak. Davanje Rusiji prava da odlučuje o smeru spoljne politike drugih zemalja podstiče na dalju agresiju. Odustajanje od očiglednih pravno i istorijski verifikovanih odgovora na kriminalne agresorske ratove – što uključuje isplatu reparacija i organizovanje suđenja počiniocima ratnih zločina – ohrabruje pokretanje ratova generalno govoreći.
Tramp je na Aljasci stigao do krajnje granice svog ličnog sveta magičnih priča. A Putin nema motivaciju da okonča rat kad njegovu vlastitu propagandu ponavlja i američki predsednik
Tramp govori glasno i nosi malu batinu. (Autor ironično aludira na čuveno spoljnopolitičko geslo američkog predsednika Teodora Ruzvelta: „Govori tiho i nosi veliku batinu“, prim.) Uverenje da se nešto može postići samo pričom Trampa je dovela do stanovišta da Putinove reči nešto vrede, te da je stoga morao da se zaputi na Aljasku kako bi to što ovaj ima da kaže „s pažnjom saslušao“. A Trampova karijera je već prepuna situacija u kojima je prvo saslušao Putina, pa krenuo da ponavlja njegove reči.
Obojicu ih pokreće buduća percepcija vlastite veličine. Putin veruje da se do nje može stići ratom, a jedan element takvog pristupa čini i manipulisanje američkim predsednikom. Tramp, pak, veruje da će svoje predsedničko nasleđe osigurati ako njegovo ime bude povezivano s mirom, što ga – sve dok ne pokazuje volju da takvu politiku kreira – stavlja u podređenu poziciju u odnosu na izazivača rata.
Putin nema motivaciju da okonča rat kad njegovu vlastitu propagandu ponavlja i američki predsednik. Ne može ga zavesti neka maglovita vizija boljeg sveta, budući da mu je na umu njegov vlastiti, vrlo specifičan zločin.
Tramp je na Aljasci stigao do vlastite Ultima Thule, granice svog ličnog sveta magičnih priča. Suočio se jednim vrlo jednostavnim pitanjem: hoće li Tramp prihvatiti bezuslovno primirje, na čemu je prethodno insistirao, ili ne?
Putin je dosad odbijao bilo šta što bi na primirje zaličilo, pa je tako učinio i na Aljasci. Ruska strana je predložila očigledno apsurdnu i provokativnu alternativu: Ukrajina bi trebalo da formalno Rusiji prepusti čak i one delove teritorije koje ova trenutno ne drži, i na kojoj je Ukrajina utvrdila liniju odbrane. Potom bi, naravno, Rusija bila u prilici da napadne ponovo, krećući s daleko bolje pozicije.
Putin zna da Tramp želi Nobelovu nagradu za mir, te stoga ima motiv da mu sugeriše kako će se rat jednom svakako završiti, i da će on biti taj koji će pokupiti zasluge za to, samo ako njih dvojica nastave da razgovaraju dok Rusija nastavlja da Ukrajinu zasipa bombama
Putin zna da Tramp želi Nobelovu nagradu za mir, te stoga ima očigledan motiv da mu sugeriše kako će se rat jednom svakako završiti, i da će on biti taj koji će pokupiti zasluge za to, samo ako njih dvojica nastave da razgovaraju („Možda se sledeći put vidimo u Moskvi?“, upitao je pre odlaska) dok Rusija nastavlja da Ukrajinu zasipa bombama.
Pošto nije uspeo da obezbedi ruski pristanak na bezuslovno primirje, pred Trampom su sada dve mogućnosti. Jedna je da nastavi da fantazira, bez obzira na to što će sada biti još očiglednije, čak i njegovim prijateljima i pristalicama, da je ta fantazija zapravo Putinova. Ili može da Putinu zagorča nastavak rata, i tako sukob približi kraju.
Galantni američki ustupci Rusiji nisu formalizovani, pa bi Trampu, da bi od njih odustao, bila dovoljna i jedna konferencija za medije. SAD imaju političke instrumente kojima mogu da promene tok rata u Ukrajini i u stanju su da ih upotrebe.
Tramp je prethodno Putinu zapretio „teškim posledicama“ ukoliko ne prihvati bezuslovni prekid vatre. Ali to je samo priča, a dosad su po Rusiju jedine posledice Trampove glagoljivosti bili novi nizovi reči. Sve je to sada postalo jasno kad su se našli u Ultima Thule. Tramp je stigao do granice svog izmaštanog sveta. Kuda li će se odatle zaputiti?
Copyright: Project Syndicate, 2025.
