19. avgust
Mnogo je tekstova, i kolumni, i postova i mišljenja o situaciji u Srbiji i o revoluciji koja se odmotava u usporenom filmu, kao opruga koja se postepeno napinje do svog eksplozivnog opuštanja…
Proceđeno kroz moj mentalni đerđiv, opis naše situacije oscilira između dva mišljenja, dve potencijalne krajnosti, od kojih svaka u sebi sadrži dozu istine.
Jedan kraj je današnji FB post Branka Čečena, drugi je nedavna kolumna Svetislava Basare.
Čečenov je pun ponosa na nas, na građane, na studente, zbog dostojanstva, zbog uzdržanosti pred pobesnelim batinašima i interventnom policijom, zbog herojstva s kojim prihvataju batine, hapšenja i harangiranje od strane tabloidnih plaćenika, zbog toga što revoluciju iznose sami, bez strane pomoći, što ne slede neke superiorne vođe, što održavaju jedinstvo protesta u jednom posvađanom društvu, što sa lakoćom koja je šokantna nacionalizmom zatrovanim umovima protest grade rame uz rame sa srpskim građanima svih vera i nošnji, što su sada jedno od retkih svetala progresivnosti u svetu…
Posle dugo vremena, protesti nam pokazuju sliku iz ogledala budućnosti, kako možemo da izgledamo u svojim najlepšim snovima.
Na drugom kraju nade i očekivanja je Basarina cinična analogija da su sve političke i društvene opcije u Srbiji samo razne varijante radikalizma, koje on poredi sa hepatitisom: A, B ili C… Neki su teži, neki su lakši, ali ni jedan nije dobar po sebi, nijedan nije zdrav.
Nema mnogo nade za nas, kaže Bas, jer su tektonske društveno-političke dinamike kod nas iste već 120 godina – jedna koruptivna autoritarnost smenjuje drugu, sa možda drugačijim ornamentima i „brendingom“ – ali sa istim mentalnim sklopom netolerancije, obožavanja „čvrste ruke“, (pseudo)religijskim fundamentalizmom, samovolje i privatizacije države, urušavanja institucija i ostatkom reakcionarnog arsenala koji je u svom DNK suprotstavljen zahtevima protesta za vladavinom zakona, slobodnim medijima i institucionalnom transparentnošću.
I jedna i druga pozicija su potencijali za buduće stanje našeg društva. Možda ćemo otići na ovu stranu, možda na onu. Možda ćemo u početku krenuti u dobrom pravcu, da bi se Basove tektonske ploče onda pomerile i stvari vratile na, njegov omiljeni izraz, „fabričko podešavanje“ autoritarno-koruptivnog tipa. Ante Marković i Đinđić su bili anomalije; pravilo su Pašić, Tito, Sloba, koruptivni „žuti“, Drašković i njegova kamarila koji su Stari Grad tretirali kao Ali Babinu pećinu… „Empirija uzvraća udarac“, što reče Dragan Kremer.
Na drugom kraju nade i očekivanja je Basarina cinična analogija da su sve političke i društvene opcije u Srbiji samo razne varijante radikalizma, koje on poredi sa hepatitisom: A, B ili C… Neki su teži, neki su lakši, ali ni jedan nije dobar po sebi, nijedan nije zdrav
I tu je suština sadašnjeg trenutka. Sva društvena dešavanja – i svi lični aspekti života – su samo sklop potencijalnosti. U kom pravcu će krenuti i kakav će biti konačni ishod – koji nikada nije konačan jer je potencijalnost/promena/entropija jedina energija koja se ne gubi – zavisi od količine energije koju mi stalno moramo da ulažemo da bi se stvari gurale u željenom pravcu. Nema stajanja, nema opuštanja, potencijalnost se kristalizuje stalnim ulaganjem energije, stalnim delovanjem, stalnim podsećanjem gde želimo da idemo i šta želimo da postignemo. U pravu su i Čečen i Basara; ili, potencijalno su u pravu…
I revolucija i demokratija su kao teranje muve iz kujne: treba nam velika krpa ili peškir (masovnost), otvoren prozor ili vrata (destinacija) i mnogo mahanja (sve akcije, svi zakoni, sve institucije, stalno overavanje i usavršavanje), da bi onda polako, korak po korak, sa povremenim meandriranjem i vraćanjem nazad jer je muva vrlo agilna i nepredvidiva, ne prestajući da mašemo, muvu isterali napolje.
Muva se ne tera nadom i željom, nego ciljem i planiranom akcijom. Kao što to rekoh negde ranije, „sudbina“ je racionalizacija za nesposobne, pametni planiraju, stalno, strateški i fokusirano.
I uvek imaju pri ruci veliku krpu…
20. avgust
Koruptivni raspad srpskog sistema se vidi na svakom koraku, i tih momenata je sve više.
Već nedeljama se piše o problemima sa digitalnim sistemima ministarstva pravde zbog čega trpi katastar, notari i sami sudovi, zbog – po njihovom saopštenju – hakerskog napada. Detalji, koliko znam, nisu objavljeni.
U međuvremenu, kupoprodajni ugovori ne mogu da se zavode, stanje u katastru ne može da se ažurira, sudski procesi vezani za imovinu trpe. Jedina dobra stvar u čitavoj priči je, neko bi rekao, što ni prinudni izvršitelji – posebna kategorija ljudi od kojih neki zaslužuju novi najdublji krug u Danteovom paklu – takođe ne mogu da rade svoj posao.
Ali, stvari traju duže i mnogo su dublje nego samo hakerski napad, koji je ionako moguć samo na sistemima koji nisu dobro održavani i pripremljeni u doba kada su ovakvi napadi svakodnevica i za čije zanemarivanje je potrebna posebna vrsta nekompetencije. To se vidi i iz izveštaja Državne revizorske institucije koja je, kako su novine prenele, još 2023 ustanovila sledeće:
Dakle, haos. Sve pada, od nadstrešnica i plafona, do IT sistema. Pad je ugrađen u srpski režim, pad je njegovo prirodno evolutivno stanje kada se ostavi dovoljno vremena da svi efekti njegove korupcije i nekompetencija prezru i natrule. Da citiram nekoga čijeg imena ne mogu da se setim, „oni misle da lete, a u stvari padaju“
„Problemi koji su identifikovani u dosadašnjem periodu korišćenja informacionih sistema u pravosuđu su: zastareli računari i nebezbedni operativni sistemi, informaciona bezbednost nije na neophodnom nivou jer nije organizaciono i normativno uređena, nije obezbeđen kontinuitet poslovanja u vanrednim okolnostima i u slučaju raskida saradnje sa pružaocima usluga, pružalac usluge ima pristup produkcionoj bazi, obrada podataka o ličnosti nije uređena tako da su jasno razgraničene uloge Ministarstva pravde, sudova i pružalaca usluga“.
Dakle, haos. Sve pada, od nadstrešnica i plafona, do IT sistema. Pad je ugrađen u srpski režim, pad je njegovo prirodno evolutivno stanje kada se ostavi dovoljno vremena da svi efekti njegove korupcije i nekompetencija prezru i natrule. Da citiram nekoga čijeg imena ne mogu da se setim, „oni misle da lete, a u stvari padaju“.
21. avgust
Bilo je lepo dok je trajalo, taj romantični mit da je policija „na strani“ naroda, da mogu da otkažu poslušnost Njemu, da je neko spustio štit ili sa demonstrantima prijateljski liže sladoled. Ima pojedinaca, ali kolektivno…
Policija svuda u svetu, a posebno interventna i žandarmerijska, zahtevaju poseban tip ličnosti koji nije baš poznat po mentalnoj fleksibilnosti, moralnim dilemama i otporu lancu komandovanja. U lošim regrutnim sistemima, kao kod nas, oštećene i čak psihopatske ličnosti ne samo da mogu da se provuku kroz kadrovski filter, one su često poželjne! Kao što je to moćno izrazio jedan domaći „tred“ na Reditu: „Oni i majke kod kuće biju besplatno, a mi očekujemo da se na nas sažale dok primaju dobre plate i dobijaju jeftine stanove.“
Ekstreman je to prostor profesionalnog delovanja, iskreno, njihovo radno mesto je prostor nasilja, njihova kancelarija su uzavrele ulice… ne može to „normalan“ čovek da radi – posebno ne u sistemima kao što je naš. Vidi se to i u Britaniji i u evropskim zemljama ovih dana gde policije brutalno rasteruju i hapse mirne demonstrante protiv genocida u Gazi. Da, svesno i namerno koristim tu reč. Ne, ne dajem izgovor našoj policiji da „i oni tamo to rade“. Samo tvrdim očigledno: od kordona – linije oklopljenih ljudi čiji je zadatak da se ne pomera – ne treba očekivati mnogo fleksibilnosti.
Ekstreman je to prostor profesionalnog delovanja, iskreno, njihovo radno mesto je prostor nasilja, njihova kancelarija su uzavrele ulice… ne može to „normalan“ čovek da radi – posebno ne u sistemima kao što je naš
Verovatno je ta ista kombinacija psiholoških i mentalnih osobina i razlog zašto toliko policije – o kriminalcima neću ni da govorim jer to je tek poseban mozak – ne obraća pažnju na more mobilnih telefona oko sebe i svoju brutalnost pokazuju bez ikakvih inhibicija, ne mareći što će to odmah obleteti svet i što će to njihovim „gazdama“ dugoročno pokvariti račune. Tupost, zaslepljenost emotivnim impulsom od adrenalina ili straha, samo banalna bahatost i osećanje apsolutne moći i nekažnjivosti, psihopatsko orgazmičko zadovoljstvo dominiranja i povređivanja – ili sve to zajedno?
Pitanje je samo kada će ova letalna kombinacija sresti svoju rastapajuću sudbinu u cunamiju pobesnelog naroda, kada tikva pukne, kada se dođe do sve ili ništa, kada pravdanja i predavanja i apeli na zemljaštvo i na lične okolnosti, i bacanje štitova i skidanje uniformi ne budu dovoljni. Kada su njihova lica i imena i dela svuda oko njih, na svim društvenim mrežama, u tom istom moru mobilnih telefona od kojih nema skrivanja.
Jedina boje koje farbaju ovu narodnu revoluciju su boja krvi onih koje je režim pobio svojom korupcijom – i koje sada prebija – i crna boja mraka u glavama režima i njegovih sluga. Crveno i crno. Kao Naci zastava…
Ako će bilo ko ovaj protest zvati „obojenom revolucijom“, zovite je zbog toga.
21. avgust
Patrijarhov nedavni apel za pomirenjem naroda je vrhunac licemerja i jedine službe kojom ne bi smeo da se bavi: služenjem režimu.
Prvo, nije u zavadi narod, nego narod i kriminalni režim. Nisu na zavađenim stranama dve grupe građana – što se može zahvaliti samo genijalnoj ekumenistici studenata – nego sa jedne strane građani, sa druge maskirani kriminalci, funkcioneri vladajuće stranke i zloupotrebljena policija.
Jesu crkvi, teoretski, sve duše iste – a duša pokajanog grešnika ima posebno visok teološki kurs – ali duše nepokajanih teških grešnika, ubica i dilera droge, preljubnika i ovisnika, lopova i lažova, osionih i krvožednih – bogohulnika u svih sedam smrtnih grehova hrišćanstva i u svakom aspektu njihovih života sem u praznim rečima – ne mogu da budu iste težine ako su na drugom tasu duše dece, mladih, obrazovanih, pametnih, stručnih i otvoreno poklonjenih načelu „ljubi bližnjega svoga“.
Ako crkva i njen patrijarh nisu u stanju da naprave ovu razliku, ne zaslužuju poštovanje naroda. Odnarođeni su. Instrumentalizovani su, što bi se reklo modernim jezikom, što je tužna sudbina institucije koja bi trebalo da gleda u etičku večnost umesto u gadne, koristoljubive, prolazne potrebe politike.
Nisu na zavađenim stranama dve grupe građana – što se može zahvaliti samo genijalnoj ekumenistici studenata – nego sa jedne strane građani, sa druge maskirani kriminalci, funkcioneri vladajuće stranke i zloupotrebljena policija
Crkva koju predvodi već decenijama narod deli po raznim etničkim, verskim, kulturnim i mitskim kriterijumima, tako da je građanski rat do sada uglavnom izbegavan malo iseljavanjem ovih „drugih“, malo pod pritiskom Evrope i najviše zbog toga što se građanski rat mafiji – sem kada izvozi oružje – ne isplati toliko kao sveopšta korupcija i neometani protok droge, roblja i novca. To je stabilnost koju patrijarh štiti. I kao što se vidi, čim je ta stabilnost narušena, nasilje im je jedini odgovor.
Ako je crkva na strani naroda, patrijarh bi morao na čelo protesta. Kao Pavle. Kao Grigorije. Kao i druga sveštena lica koja su otvoreno, nesumnjivo, svesni rizika, stala na stranu naroda.
Inače, patrijarh se svodi na parodiju samog sebe, kostimirani lik u jednoj tužnoj pantomimi.
22. avgust
Kada smo već kod budućnosti, oduvek mi je bila depresivna naša nesposobnost da je zamislimo u praktičnom smislu. Već sam pisao o tome da je narcizam jedno od naših bazičnih stanja, kao i svi narcizmi posledica trauma i emocionalnih ekstrema previše povlađivanja ili previše zanemarivanja. Istrenirani smo da samo gledamo u sebe i iz svog ugla, da na druge obraćamo pažnju ili iz koristi ili iz zavisti.
Jedno ispoljavanje ovoga je da me vrlo, vrlo retko neko kod nas pita „kako je tamo?“
Kako se živi u tom „svetu“? U mom slučaju, u „Engleskoj“.
Kako su organizovane engleske škole? Kakav im je program i pristup učenju? Kakav je život učitelja? (Odgovori: mešano, mešano, nešto dobro nešto loše, ne mnogo lak…)
Kako funkcioniše poreska uprava? Kako administracija? Kako se vade ili obnavljaju dokumenta? Jel teško kao i kod nas?
Kako je regulisan javni saobraćaj? Kako radi policija, hitne službe?
Da li im je politika ista kao kod nas? Koliko se razlikuje od EU?
Kakva im je hrana i da li je tačno da je i dalje odvratna? (Nije, ali zavisi od konteksta)
Kako vaspitavaju decu? Kakvi su im odnosi na poslu?
Jel imaju crkve i kako rade?
I tako, kako se živi…
Jedna od naših mentalnih dinamika za koju bih voleo da se promeni u nekoj boljoj budućnosti je izlazak iz našeg nacionalno-mitskog i kulturnog kaveza i negovanje više radoznalosti za svet oko nas
Ne samo u smislu da se od Engleza nešto prekopira – nešto može, mnogo šta niti može, niti treba – nego kao izraz želje da se sazna kako svet živi, kako su organizovana „uređena“ društva, radoznalost za novim i drugačijim životom za kojim, protesti pokazuju, mnogo nas teži.
Iskreno, nemam mnogo tih pitanja ni u Londonu vezano za nas, samo povremeno, ali oni su oduvek bili i ostrvo i imperija; njima se može (iako ta insularnost takođe nije dobra za njih), a i sastav njihovog društva je etnički i kulturno drastično raznovrsniji od našeg, pa su više izloženi različitim sadržajima.
Jedna od naših mentalnih dinamika za koju bih voleo da se promeni u nekoj boljoj budućnosti je izlazak iz našeg nacionalno-mitskog i kulturnog kaveza i negovanje više radoznalosti za svet oko nas.
Radoznalost kao politički cilj; eto nove tačke za program naše društvene transformacije…
