Nemoguće je planirati bilo šta kad zemlja gori

Nakon svetske premijere na Filmskom festivalu u Roterdamu, a potom i u Lokarnu, ostvarenje Kad svane Stefana Ivančića, reditelja i producenta i vanrednog profesora na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, imaće regionalnu premijeru na Sarajevo Film Festivalu u okviru Takmičarskog programa za kratki film.

Domaća premijera, kako Ivančić kaže za Radar, nije još na vidiku: „Nemoguće je planirati tako nešto u trenutku kada ‚zemlja gori‘. S obzirom na situaciju, razumljivo je da je neizvesno i da li se sami festivali održavaju, a sama država ’doprinosi‘ tome tako što ne ispunjava svoju zakonsku obavezu raspisivanja i rešavanja konkursa za sufinansiranje kako kinematografije, tako i kulture generalno“, i dodaje: „U Srbiji retko ko razume značaj i ulogu filmskih festivala jer se na njihovom obezvređivanju i obesmišljavanju radi decenijama. Nova praksa je da festivale povezane sa državom ili opštinama gradova kod nas vode ljudi koje suštinski ne zanimaju ni kinematografija ni Srbija“, smatra Ivančić.

Na pitanje o festivalima generalno, odgovara: „Oni se koriste da se političarima, koji ne znaju ništa o filmu, prodaju lažne patriotske priče, a iza toga se krije nešto mnogo banalnije – održavanje pozicije moći koja obezbeđuje protok novca za sadržaj koji ta ista ekipa proizvodi, takođe finansiran javnim novcem. Novoosnovani nacionalni festival je šlag na torti, jer se suština njegovog postojanja predstavlja kroz tu (lažnu) patriotsku prizmu, a iza Potemkinovog sela se krije skup jagnjećih brigada. Naravno, ova manifestacija za srpski film neće imati apsolutno nikakav značaj, i za par godina će ta bizarnost eventualno biti fusnota u analima, kao još jedan neuspeli pokušaj organizovanja nacionalnog festivala u Srbiji. Što se tiče budžeta od 35 miliona dinara, on zapravo i nije veliki, ukoliko bi ambicija bila da se napravi nešto ozbiljno, što zaista može da ima benefit za srpski film. Naravno, tako nešto je nemoguće ostvariti za mesec i po dana, te u tom kontekstu suma jeste ‘pozamašna‘.“

U celoj ovoj dimnoj zavesi nacionalnog festivala, dodaje Ivančić, važno je da se ne ignoriše činjenica da je na delu sistematsko i dugogodišnje urušavanje Festa: „Događaj na čijoj organizaciji bi trebalo da radi tim cele godine, sveden je na improvizaciju u poslednji čas. Ako stavimo po stranu stranačko-političku orijentaciju upravljanja Festom, promena termina je ili potpuni diletantizam i osnovno nerazumevanje distributerskih tokova, ili svesna promena umetničkog pravca Festa, s konačno neuspelim pokušajem preuzimanja pozicije poput one koju su Festival autorskog filma i Slobodna zona izgradili svojim ozbiljnim radom. Moje pitanje u ovom kontekstu je – zašto, recimo, nikome decenijama nije palo na pamet da raspiše transparentni javni konkurs za umetničkog direktora Festa, kao što je praksa u bilo kom demokratskom društvu?”

Zašto nikome decenijama nije palo na pamet da raspiše transparentni javni konkurs za umetničkog direktora Festa, kao što je praksa u bilo kom demokratskom društvu

Stefan Ivančić napominje da je zadovoljan prijemom njegovog filma Kad svane, od svetske premijere na „A“ festivalu poput Roterdama. U narednim mesecima film putuje u Sloveniju, Severnu Makedoniju, Albaniju, Hrvatsku, Španiju, Katar…

Na pitanje da li je dobio poziv za učestvovanje na NAFFIT, odgovara da je „pre neki dan“ stigao mejl sa pozivom da „nominuju svoj film“: „Našoj produkciji je upućen jedan generični mejl za jedan od naših dugometražnih filmova – ali on svakako ne ispunjava propozicije festivala, koje su poslate u prilogu tog istog mejla.“

Srpska kinematografija sigurno u Evropi postiže najveće rezultate u odnosu na institucionalnu podršku kojom raspolaže. Trenutno je ta institucionalna podrška nepostojeća. Iz tog ugla je situacija, blago rečeno – katastrofalna

A na pitanje kako danas sagledava stanje u domaćoj kinematografiji, kaže da to zavisi od ugla iz kog želimo da posmatramo stvari: „U poslednjih nekoliko godina izašlo je više sjajnih filmova koji su mnogo doprineli srpskoj kinematografiji, kulturi, pa samim tim i samoj Srbiji. Na primer, niz domaćih dugometražnih igranih filmova koji su u 2025. dostigli velika međunarodna priznanja selekcijom na „A“ festivale veoma je dugačak: Vetre, pričaj sa mnom Stefana Đorđevića (Roterdam), Restitucija, ili, san i java stare garde Želimira Žilnika (Berlin), Kako je ovde tako zeleno? Nikole Ležaića (Karlovi Vari), Sorella di clausura Ivane Mladenović i Linije želje Daneta Komljena (Lokarno), Oče naš Gorana Stankovića i Karmadona Aleksandra Radivojevića (Toronto)… Međutim, proizvodnja filma traje nekih tri do pet godina, tako da ovo nisu rezultati trenutnog stanja, nego nekog ranijeg rada. Srpska kinematografija sigurno u Evropi postiže najveće rezultate u odnosu na institucionalnu podršku kojom raspolaže. Trenutno je ta institucionalna podrška nepostojeća. Iz tog ugla je situacija, blago rečeno – katastrofalna.“