Stara latinska izreka Sutor, ne ultra crepidam, gotovo idealno opisuje odnos predsednika privremenog organa Beograda, bivšeg a kakve smo sreće možda i budućeg gradonačelnika, prema svim temama iz kulture. Ta zgodna izreka kojom se ućutkuju ljudi koji rade stvari za koje nisu stručni, u bukvalnom prevodu znači „obućaru, ne dalje od cipele“.
Ova izjava se pripisuje starogrčkom slikaru Apelesu koji je jednom prilikom uvažio primedbu običnog obućara da sandala na jednoj njegovoj slici nije dobro naslikana. Okuražen uspehom usvojene primedbe, obućar je nastavio da slikaru zamera druge detalje na slici, na što mu je Apeles navodno odbrusio: „Obućaru, ne dalje od cipele“.
Sigurno da je lakše tri puta uskliknuti „vraćamo Tita odakle je došao“ nego rešiti problem javnog prevoza i kanalizacije
Tako bi otprilike trebalo da bude formulisan odgovor na inicijative koje ovih dana u svom nonšalantnom maniru, a u cilju podizanja rejtinga i podilaženja kojekakvim desničarima, plasira Aleksandar Šapić neposredno pred gradske izbore zakazane za 2.jun ove godine.
Izbori se bliže, odnosno, za nekoga će biti a za nekog neće, ali postoji velika potreba da se dođe do rezervoara desno, antijugoslovenski orijentisanih birača, kojima je svaka vrsta revizionizma u odnosu na blisku prošlost poziv na akciju. Čak i kada postoji osnovana sumnja da onaj koji formuliše takve zahteve nema suštinsku nameru da ih sprovede, jašući na talasu populizma, demagogije, čega god da se seti i šta god da mu se učini kao oportuno, sama ideja je čisto gubljenje vremena i skretanje pažnje sa bitnog na nebitno.
Zgodan mamac za zamajavanje
I tako, u maniru „obućaru, ne dalje od cipele“, stigosmo i do najnovije skandalozne izjave gradskog oca A. Š., date pre neki dan, a koja se tiče sudbine muzeja, zapravo nekolicine muzeja. Istorijskog muzeja Srbije (koji postoji i radi na više lokacija u Beogradu), Muzeja istorije Jugoslavije (koji ne samo da postoji već je i najposećeniji muzej u zemlji), zatim do Kuće cveća na Dedinju i potom direktno do posmrtnih ostataka Josipa Broza Tita, kao uvek zgodnog mamca za zamajavanje kada sve ostale desničarske ideje presuše.
Da stvar bude apsurdnija, tehnički gradonačelnik svojim predlogom zadire u direktnu nadležnost Republike Srbije, Ministarstva kulture R. Srbije pod čijom su ingerencijom navedeni muzeji.
Snaći se u metežu aktuelnih tema, uostalom kao i u istorijskom metežu, pravilno proceniti stvari, pogoditi duh i smisao vremena, objasniti glavne crte naše turbulentne svakodnevice, uzroke i posledice, bila bi zapravo glavna tema istinske istorije.
Ali u okviru ciklusa neprekidnih pseudopolitičkih aktivnosti, sada konkretno gradskih izbora, radi opstanka na vlasti i čuvanja sopstvene fotelje i svih privilegija koje ona pruža, ne biraju se sredstva.
Istorijski muzej Srbije, osnovan 1963. godine, kao respektabilna institucija zaslužuje reprezentativan prostor na kome bi prvi put bile objedinjene sve zbirke, fondovi, arhive, kao i kancelarije
Zato se usred kampanje za Beograd, usred prilike da se usredsredimo na realne potrebe grada i njegovih žitelja, u moru ozbiljnih problema sa kojima se suočavamo decenijama, od nedostatka kanalizacije, divlje gradnje, lošeg gradskog saobraćaja i katastrofalnog kvaliteta vazduha, našao i maršal Tito. Lik Josipa Broza, rođenog 1892.godine, u kampanji Aleksandra Šapića za prolećne beogradske gradske izbore 2024, živ je i aktivan sastojak u kotlu predizbornog besmisla.
Dakle ideja je sledeća, recept odavno isproban, perfidno bacati javnosti koske da se građani glođu i igraju partizana i četnika, dok sve ono bitno što čini život u gradu ne nestane u besprekidnom rovarenju po istoriji, nasleđu, percepcijama identiteta i raznih drugih stvari tog profila. Sigurno da je lakše tri puta uskliknuti „vraćamo Tita odakle je došao“ nego rešiti problem javnog prevoza i kanalizacije.
I zato, krenimo put Kuće cveća da čujemo šta sve Aca Šapić planira da uradi u našem gradu ako osvoji sledeći mandat.
Projekat preseljenja Istorijskog muzeja Srbije
Za početak, preseliće posmrtne ostatke Josipa Broza iz Ulice Mike Jankovića na Dedinju, kako bi se „oslobodila“ lokacija za Istorijski muzej Srbije. Da li vam priča o novoj lokaciji Istorijskog muzeja Srbije zvuči poznato? Da, tako je.
Vlada je 2020. godine pokazala interes da se pronađe trajno rešenje za ovu važnu instituciju kulture, tako što bi muzej bio preseljen iz zgrade na Trgu Nikole Pašića u zgradu rekonstruisane Glavne železničke stanice na Savskom trgu. Istorijski muzej Srbije, osnovan 1963. god. (tada mu je pripojen i Muzej Prvog srpskog ustanka, zatim Konak kneza Miloša na Topčideru), kao respektabilna institucija zaslužuje reprezentativan prostor na kome bi prvi put bile objedinjene sve zbirke, fondovi, arhive, kao i kancelarije. Njegov rad na više lokacija u gradu je daleko od idealnog i u jednom trenutku je delovalo da postoji politička volja da se to pitanje reši na način koji bi zadovoljio najviše standarde muzeološke prakse, kao i buduće posetioce.
Tender za izradu muzeološkog projekta je raspisan 2021. godine, a prema dostupnim detaljima izložbeni prostor bi se prostirao na gotovo 4.000 metara kvadratnih, na dve etaže. I tu priča staje. Baš bukvalno.
O kulturi se u ovoj kampanji nije čula ni reč, zato, čekaj da vidimo gde počiva drug Tito na Dedinju i kako nam to uzurpira stvarnost i „remeti“ život u gradu
Retki pešaci prolazeći Savskim trgom verovatno stiču utisak da prolaze pored filmskih scenografskih kulisa, duž zgrade koja je nekada bila žila kucavica grada, a danas joj je izgleda jedina funkcija da pruži lepši pogled stanarima novih nebodera Beograda na vodi. Oko prilaza stanici širi se neprijatan miris urina beskućnika koji se tu sklanjaju od zime i elementarnih nepogoda, glavni ulaz stoji zatarabljen već skoro pet godina.
Šta se dešava sa projektom preseljenja Istorijskog muzeja Srbije na ovu lokaciju? Da li je stopiran? Šta se dešava u glavi A. Š. koji sada spominje novu lokaciju, preciznije Kuću cveća, mali objekat, koji postoji u okviru kompleksa drugog jednog muzeja, Muzeja istorije Jugoslavije (nedavno veoma uspešno renoviranog) kao potencijalne nove lokacije za Istorijski muzej Srbije? Da li je moguće da on ne zna za postojanje Istorijskog muzeja Srbije i da ga u svojstvu običnog građanina nikada nije posetio, posebno što mu je kancelarija prekoputa?
Pokušaj modeliranja prošlosti
Šta se dešava sa društvom čiji predstavnici vlasti sa neverovatnom dozom arogancije i površnosti pričaju o istorijskom i kulturnom nasleđu svih građana?
Kako se možemo smisleno odbraniti od ove i od sličnih sumanutih inicijativa, osim kroz izborne procese i generalnim podizanjem svesti o značaju kulture, kao i na kraju krajeva najvažnijom komponentom i osnovnim preduslovom za postojanje građanske svesti, a to je opismenjavanje.
Srbija ima jednu od najnižih stopa pismenosti u Evropi (prema prošlogodišnjim podacima Republičkog zavoda za statistiku 6,3 odsto stanovnika Srbije nema završeno svih osam razreda osmogodišnje škole) a tradicionalno niska ulaganja u kulturu i zapuštenost njenih institucija su opšta mesta koja samo uokviruju nepovoljnu sliku.
Tender za izradu muzeološkog projekta je raspisan 2021. godine, a prema dostupnim detaljima izložbeni prostor bi se prostirao na gotovo 4.000 metara kvadratnih, na dve etaže. I tu priča staje. Baš bukvalno
Za to vreme kakva će biti sudbina Muzeja istorije Srbije? Kakva će biti sudbina Kuće cveća? Kakva će biti sudbina svih nas ako ličnosti poput A. Š. nastave da nam kroje kapu?
O kulturi se u ovoj kampanji nije čula ni reč, zato, čekaj da vidimo gde počiva drug Tito na Dedinju i kako nam to uzurpira stvarnost i „remeti“ život u gradu.
Prošlost se ne može birati ni modelirati. Sve što je bilo ne može da ne bude, poznavanje prošlosti je važno kako bismo znali odakle smo, kuda idemo, i na šta se nadovezujemo u hodu unapred. Takođe, treba prokljuviti šta se iz prošlosti uopšte procenjuje, kako se to i na koji način i sa kojim namerama interpretira.
Ovom prilikom toplo preporučujemo sadašnjim i budućim gradonačelnicima Beograda knjigu Novosti iz prošlosti – Znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije (izdavač Beogradski centar za ljudska prava). Jer manipulacija i prekrajanje istorije na duže staze nijednom narodu nisu doneli dobro.
