Da li će nam ova vlast ostaviti makar neku znamenitost, bilo da uopšte postoji (Stari savski most, Sajam…), bilo da nemamo gorak ukus kad je pogledamo (Prokop, novosadska stanica…)? Za 13 godina mogli su da se naprave kvalitetni zakoni, ali to vlast očigledno nije zanimalo, a država sada za svoje projekte traži „rešenja“ kako da ih ubrza, završi, otvori. Traže se nezakonite stvari, neretko usmeno, da ne ostane trag i pisane potvrde koje ne postoje u zakonu, a u sve se uključuju nenadležne osobe.
Prokop je samo još jedan komadić ove slagalice. Od početka, i pravljenja javno-privatnog partnerstva, koje to nije, do (valjda) četvrte verzije projekta koji je možda ugrozio stabilnost objekta.
Problem je u tome što verovatno nećemo znati šta se zaista dogodilo. Nije bilo žrtava kao u Novom Sadu (nadamo se da ih neće ni biti), nije došlo do ozbiljnijeg oštećenja imovine pa nema ni previše pritiska javnosti da se doznaju pravi uzroci.
Valjda će neko jednog dana izračunati koliko nas je krpljenje koštalo. I da li su više štete naneli nestručni, alavi na funkcije ili stručni koji su pristali da zažmure gde nije trebalo
Ono što je u celoj priči problematično, a nastavlja se i na Novi Sad, jeste sklonost da se stvaraju alibiji. Kao po uzoru na onaj čuveni izgovor za nerad institucija – „pustimo institucije da rade svoj posao“ – tako je izgleda počela da se kreira i mantra u građevinskom sektoru. Kako mi je rekao jedan profesor sa Građevinskog fakulteta – „može da bude 10 razloga zašto su grede napukle“. Pa ko želi da veruje, neka veruje. U priču se na kraju „uvuklo“ i klizište iako još nema pouzdanih dokaza da taj problem nije saniran.
Stanica koja prokišnjava kao sasvim uobičajena stvar
Novi zaplet sa Prokopom kreće od pokretanja procedure pribavljanja lokacijskih uslova radi sanacije prslina na peronskim gredama. Zapravo, počinje više meseci pre toga kada su se pojavili snimci pukotina na stanici. U prvi mah moglo se posumnjati i da nisu autentični i da nisu s te lokacije jer je nelogično da na takve pukotine niko ne reaguje. Prokišnjavanja smo kao društvo nekako uzeli kao prirodno okruženje.
I tu se već dolazi do prvih zanimljivosti. Najpre, u uslovima se navodi konstatacija da su potrebni radovi na peronskim gredama i da se „došlo do zaključka da je ugrađena značajno manja armatura od projektovane“. I od te tačke se samo granaju pitanja i šire poput pandemije.
Prvo i glavno, kako je uopšte došlo do potrebe da se izvode ovi radovi? Zgrada stara 30 godina nije previše stara u građevinskom smislu (novosadska stanica ima dvostruko više).
Drugo, ko je došao do tog zaključka o manjoj armaturi? Iznosi se samo da se do zaključka došlo na osnovu ispitivanja IMS-a. Ubrzo je iz ovog Instituta demantovano da su oni radili ispitivanja i objasnili da su samo poredili podatke iz elaborata o stanju konstrukcije i onoga što su pokazali uređaji.
Treće, zašto se neko u lokacijskim uslovima uopšte upustio u ovakva tumačenja? Lokacijski uslovi se traže da bi se nešto izgradilo ili rekonstruisalo, nije uobičajeno da se daju ovakvi opisi. Osim ako treba da budu u svrhu kontrole štete koja će nastati?
Četvrto, zar nije provera armature i stanja betona već urađena kroz elaborat? Zašto se to sad ponovo radi?
Peto, ako je elaborat bio dobar, da li je neki propust nastao u narednoj fazi odnosno projektovanju?
I tako dalje.
Logika privatnog investitora i nesuvisla objašnjenja zvaničnika
Logika privatnog investitora je… logična. Maksimalno iskoristiti raspoloživ prostor na dobroj lokaciji. Verovatno se i matematika u projektovanju uklapala. Posebna tema je odgovara li ono što je dobio iznosu koji je uložio.
Problem je u državi. I od tog dvorišta mora da počne sređivanje. Tri su snažne paralele s Novim Sadom. Teško je bilo očekivati da iz slučaja Novi Sad izvučemo neke zaključke za Prokop jer su oba projekta realizovana praktično u isto vreme. Ali, sada moramo za neke buduće. Pre svega, nadležni moraju da prestanu da nas zasipaju nesuvislim objašnjenjima.
Sve ispod ploče na Prokopu, uprkos pokušajima ulepšavanja, ne izgleda reprezentativno. I posledica je neodržavanja. Ali tu nije krivo jedno preduzeće, kriva je cela država. Ne možete jednom preduzeću da poverite toliko infrastrukture, a da to ne može da finansira. Ili može? Ali, onda padne nadstrešnica
Tamo je počelo s pričom da je sve rekonstruisano osim nadstrešnice. Da, tu je došlo do gluvih telefona i nespretne upotrebe reči koja se loše završila, ali valjda je to bilo dovoljno poučno da sad ne slušamo kako, eto, sada saniramo tamo neke radove od pre nekoliko decenija. Kao da se ti stubovi i grede ne tiču stabilnosti cele zgrade. Kako ti stubovi i grede nisu bili predmet radova na ploči? Tehnički nisu, ali na njima se suštinski gradilo jer drže ploču.
Tu dolazimo do drugog problema – neodržavanje. Sve ispod ploče na Prokopu, uprkos pokušajima ulepšavanja, ne izgleda reprezentativno. I posledica je neodržavanja. Ali tu nije krivo jedno preduzeće, kriva je cela država. Ne možete opštini da poverite održavanje puta, a da joj ne date izvor prihoda iz kojeg će to da finansira pored svih drugih mogućih obaveza. Isto tako ne možete jednom preduzeću da poverite toliko infrastrukture, a da to ne može da finansira. Ili može? Ali, onda padne nadstrešnica i nadležni dođe do optužnice.
I ne možete da kadrovski devastirate državne organe i preduzeća, a da od njih očekujete velike inženjerske poduhvate. Ili makar da zaposle jednog inženjera koji zna kako se proverava stabilnost konstrukcije. Ako država sve autsorsuje i to koristi kao izgovor kada dođe do incidenta, šta onda plaćamo?
Optužnica za novosadsku tragediju u najvećoj meri se vrti oko navodnih propusta u proveri stabilnosti zgrade, a projektantima se spočitava što nisu temeljnije proverili konstrukciju tzv. destruktivnim odnosno invazivnim metodama. A onda saznamo da je i na Prokopu, barem u jednom ispitivanju, korišćena nedestruktivna metoda. Ako je moralo u Novom Sadu, zašto nije ovde
I na kraju, tu je pitanje provere stabilnosti. Podsetimo, optužnica za novosadsku tragediju u najvećoj meri se vrti oko navodnih propusta u proveri stabilnosti zgrade. U saslušanjima se išlo dotle da se projektantima spočitava što nisu temeljnije proverili konstrukciju tzv. destruktivnim odnosno invazivnim metodama.
Dvostruki standardi
A onda saznamo da je i na Prokopu, barem u jednom ispitivanju, korišćena nedestruktivna metoda. Ako je moralo u Novom Sadu, zašto nije ovde? Ili imamo dvostruke standarde? Ne bi trebalo da začudi ako se branioci optuženih u Novom Sadu pozovu na primer Prokopa. Ali i to je posebna tema.
Svi slučajevi sa lošim ishodima gradnje vrište opomenu vlastima da ne može sve. Ako već hoće da svoj kvalitet mere kvadratima i kilometrima, moraju da se opredele da se nešto uradi, a da nešto jednostavno ne može i da ne postoje kapaciteti. Sve urađeno na o-ruk, da bi se neko slikao i skupljao poene, na kraju se obije o glavu. Dajte 100 dinara na jedno mesto i uradite kako treba, a ne po 50 na dva mesta pa da posle krpimo. Osim ako nije cilj da se izazove krpljenje pa da se i tu nešto „štrpne“.
I potrebno je dovesti u red zakone. Slučaj nadstrešnice se iz građevinskog potpuno pretvorio u pravni. Propisi su tako napisani da će sudije morati da preseku ko je u pravu s obzirom na način kako ih različite strane čitaju i tumače. To ne bi smelo da bude tako. Sa Prokopom imamo još jedan paradoks. Dok su mnogi državni projekti pušteni u rad bez upotrebne dozvole, ovde imamo i obrnuti slučaj. Imamo završene zgrade koje se još ne koriste iako imaju upotrebnu dozvolu.
Sa Prokopom imamo još jedan paradoks. Dok su mnogi državni projekti pušteni u rad bez upotrebne dozvole, ovde je obrnuto. Imamo završene zgrade koje se još ne koriste iako imaju upotrebnu dozvolu
Upotrebna dozvola nije samo procedura. I ne može da bude zamenjena tehničkim pregledom. Tehnički pregled je samo jedan od koraka do upotrebne dozvole. Ako država demonstrira svojim primerom da je upotrebna dozvola nebitna, a to smo pre nekoliko dana mogli između redova da pročitamo sa javne rasprave o leks specijalisu za Ekspo, i zavisimo od njihovog „majke mi“ da je sve bezbedno, onda nismo ništa naučili iz tragedije u Novom Sadu.
Ali, vratimo se na lokacijske uslove za Prokop. Kaže se tamo da se došlo do zaključka da je ugrađena znatno manja armatura nego što je projektovano. Razgovarao sam s više ljudi, manje ili više uključenih u ovaj projekat. Niko (i opet, niko) ne može da poveruje da je ugrađeno manje armature nego što je potrebno. Ne veruju da je to jednom Energoprojektu moglo da se dogodi. Ono što je statički proračun CIP-a iz 2015. otkrio jeste da je ugrađena armatura u najmanje pet debljina. Kako to zaista treba tumačiti, ostavljamo struci. I kako se uopšte došlo do tog objašnjenja oko manje armature?
Ako smo dobro razumeli pojašnjenje investitora, 2020. je naručen elaborat Građevinskog fakulteta u Beogradu. Saopšteno je da je taj dokument potvrdio da je konstrukcija kvalitetna i bez nedostataka koji bi mogli da utiču na stabilnost. Ako posmatramo šta treba da sadrži elaborat, to je upravo prikaz kvaliteta ugrađenog betona i armature. Ako je sve tada bilo O. K., kako posle pet godina zaključujemo da armatura ne odgovara? Ili se javio neki od „10 razloga“. Ostaje da se nadamo da ćemo dobiti odgovore na brojna pitanja koja su otvorena, a još nemaju odgovor.
Svi slučajevi sa lošim ishodima gradnje vrište opomenu vlastima da ne može sve. Sve urađeno na o-ruk, da bi se neko slikao i skupljao poene, na kraju se obije o glavu. Dajte 100 dinara na jedno mesto i uradite kako treba, a ne po 50 na dva mesta pa da posle krpimo. Osim ako nije cilj da se izazove krpljenje pa da se i tu nešto „štrpne“
I da se nadamo da to što se rešavanje problema s gredama radi po redovnoj, a ne po hitnoj proceduri, znači da zaista nije ugrožena stabilnost stanice. U današnje vreme, građevinska struka verovatno može da reši bilo koji problem. Jedino je pitanje kakva će „nakaza“ u estetskom smislu ostati na peronima kada se pored postojećih betonskih stubova dodaju i metalni podupirači.
To je krpljenje, ma kako to neko stručno nazvao. I valjda će neko jednog dana izračunati koliko nas je krpljenje koštalo. I da li su više štete naneli nestručni, alavi na funkcije ili stručni koji su pristali da zažmure gde nije trebalo.
