Averzija prema ograničenjima koja generišu propisi i pravno formalizovane procedure zajednička je i kod Adolfa Hitlera (H) i kod Aleksandra Vučića (AV). Svaki autokrata alergičan je na propise i pravne formalizacije. Demokratija je sva u procedurama i ograničenjima koja su njima formalizovana.
Već sam opisao kako se H obračunao sa demokratijom – vrlo otvoreno, eksplicitno i bez milosti. Slučajnost nije htela da tu blagodet, taj politički luksuz, podari i našem AV-u. No, to ga nije sprečilo da i sam zauzme predatorski odnos prema demokratiji, iako je i ovde morao da bude manje elegantan, manje neposredan i manje izričit.
Valja podsetiti, H je demokratiju i parlamentarizam otvoreno odbacio, okarakterisaviši je jakim, gotovo pogrdnim rečima. Pošto to isto, hic et nunc, AV nije mogao da učini, on je to učinio svojim izjavama na druge teme i osobito, svojim postupcima. H je, između ostalog, rekao da je narod priprost i glup i da je demokratija društveno neracionalan poredak upravljanja socijalnim pojavama i kretanjima. AV je istu informaciju emitovao posredno, svojim brojnim odlukama i načinima na koje ih je obrazlagao. I te odluke i ti načini bivali su prave uvrede za inteliganciju i ataci na zdrav razum.
Obilni repertoar neistina kao zaštitni znak nedemokratske vlasti
U protestima koji dobijaju istorijske konture i koji su ostavili impresivan utisak i na inostranstvo, studenti su na način koji zadivljuje svojom zrelošću, formulisali svoje zahteve, od kojih je jedan od važnijih bio obelodanjivanje dokumentacije o rekonstrukciji novosadske Železničke stanice. AV je najpre ustvrdio da nadstrešnica nije ni bila rekonstruisana, iako je sam on, sledeći svoju besprimernu praksu višekratnog „svečanog“ otvaranja ostog objekta, tu stanicu već dvaput bio „svečano“ otvorio.
Firer je rekao da je narod priprost i glup i da je demokratija društveno neracionalan poredak upravljanja socijalnim pojavama i kretanjima. Istu informaciju naš vođa emitovao je posredno, brojnim odlukama i njihovim obrazloženjima, koja vređaju inteliganciju i atakuju na zdrav razum
Kad je celoj javnosti belodano bilo dokazano da je rekonstrukcije itekako bilo i da je uhvaćen u očiglednoj neistini, on je krenuo sasvim neobjašnjivo da se brani tvrdnjom da ono što su svi videli kao rekonstrukciju – rekonstrukcija tobože uopšte nije bila! To je učinio tako što je pojam rekonstrukcije radikalno redefinisao. Ustvrdio je, naime, da rekonstrukcija obuhvata i neke dodatne operacije, koje su toliko nejasne i tako beznačajne da se nisu dale ni zapamtiti, pa, pošto su te „operacije“ izostale, rekonstrukcije po njemu, nasuprot jasnim dokazima i brojnim očevicima, jednostavno nije ni bilo!
To je kao kad bi se postuliralo da rekonstrukcija uz ostalo podrazumeva i osvajanje Mont Everesta, pa, pošto radnici koji su na njoj radili nisu tada osvojili Mont Everest, rekonstrukciji se kao nije ni pristupilo. Fond za štampu prihvatljivih reči odveć je siromašan da bi na pravi način mogao da se okarakteriše ovaj manevar.
Još je zanimljiviji način na koji je on, u sukcesivnim navratima, koji su podsećali na nevoljnost kojom se čovek podvrgava izvlačenju većeg broja zuba, otkrivao informacije o projektu rekonstrukcije novosadske nadestrešnice. Njegovi pobočnici su to, bez sumnje uz njegovu posvemašnju komandu, činili u nekih pet navrata, a taj niz, reklo bi se, još nije okončan.
Posle izručenja svake od tih tranši kompromitujućih informacija on je, sav ozbiljan, tvrdio da su time obelodanjene sve relevantne informacije. Izgleda da nije razumeo, ili je prosto verovao da će tako bolje proći, da je svakim daljim isporučivanjem informacija sam priznao da je njegova tvrdnja da ih je sve otkrio u prethodnom navratu, bila gola neistina! To znači da je sam priznao i čak formalno potvrdio da mu je prethodna tvrdnja – bila prosto neistinita!
To je jedna komponenta u onom svežnju neistina koji je generisan velikim neskladom između demokratske ljušture u koju je upakovan naš politički sistem i stvarne prakse koja tu pretenziju na demokratsko vladanje brutalno negira. U zaključku o ovim neistinama kojima je preplavljeno naše društvo, a koje svoj obilni kladenac imaju u ovdašnjoj vlasti, sama se po sebi nameće konstatacija da je temeljni uzročnik tog bujnog toka netačnih tvrdnji i neispunjenih obećanja jedna fundamentalna neistina koja se sastoji u neskladu između tobožnjeg demokratskog karaktera aktuelnog političkog sistema i političke prakse koja ga nemilosrdno potire i frontalno negira.
Ovde je pomenut tek jedan mali deo iz obilnog repertoara neistina koje su bezmalo postale zaštitni znak naše društvene stvarnosti. Neistine se logički potvrđuju kao tvrd dokaz nedemokratičnosti aktuelne vladavine u zemlji Srbiji.
Valja dodati da te neistine, baš zato što su drastične i predstavljaju uvredu za inteligenciju, produkuje pogubnu negativnu selekciju u biračkom telu. Ljudi su različito obavešteni, različito obradovani, a i različito inteligentni. Ona petina natprosečno inteligentnih smesta sagledava svu apsurdnost ovih bizarnih tvrdnji, pa one samo pojačavaju otpor prema autokrati. Međutim one četiri petine na drugom kraju hipotetičke skale sačinjene po sposobnosti razumevanja političkih poruka – ove izopačene poruke prihvataju kao neupitne istine i pojačavaju svoju rešenost da na sledećim izborima glasaju za tog meštra naših političkih turbulencija i neprilika. Time se degradira i kvari biračko telo posmatrano kao celina, a teško je ne shvatiti da je to ogromna šteta koju politički manipulatori u službi autokratske vlasti nanose društvu kao celini.
Kako se iščupati iz autokratskog ponora
Studentski protesti su zaorali duboku brazdu u našoj društvenoj stvarnosti i izrodili jedan podvig koji je gromko odjeknuo i u međunarodnim razmerama. Srbija se zahvajujući njima korenito izmenila. Ovo novo stanje stvorilo je nove, neizmerno značajne i potencijalno produktivne prilike za dalekosežne promene u režimu usmeravanja razvoja i odgovarajuće vladavine. Iz ovoga bi nešto dobro moralo da proiziđe.
Veliki deo biračkog tela, izopačene, neistinite poruke prihvataju kao neupitne istine i pojačavaju rešenost da na sledećim izborima glasaju za tog meštra naših političkih turbulencija i neprilika i to je ogromna šteta koju politički manipulatori u službi autokratske vlasti nanose društvu kao celini
Zabrinjava, međutim, okolnost da u dobrom delu javnosti preovladava uverenje da je nepoznato, a po nekima i nerešivo, kako nakon i tokom studentskih protesta koji su postali opštenarodni, nastaviti dalje. Ispravno se konstatuje da glavni akter u očekivanim političkim promenama moraju da budu političke stranke. Ali se paralelno sa tim tvrdi kako su se u daljem delovanju isprečila dva krupna problema: nema navodno ideja o tome kako izvesti dve važne strategije – ulaznu strategiju za političke stranke i izlaznu strategiju za same studente.
Ova dilema je lažna. Život je nametnuo situacije, a umni ljudi su ih osmislili, iz kojih su te dve strategije proistekle maltene po logici neke političke nužnosti. Reč je o, kako je prvobitno nazvana, prelaznoj vladi. Ako sistem moramo da prevedemo iz autokratije u demokratiju, onda i taj prelazak mora da bude demokratski. A to znači samo putem demokratskih izbora. Te izbore mora da organizuje neko izvršno telo koje neće biti niti nastavak sadašnje vlasti – jer su je njene nečuvene zloupotrebe jasno diskreditovale, a bruka je toliko bola oči da su se videle čak iz Brisela, Berlina i Vašingtona.
Ako sistem moramo da prevedemo iz autokratije u demokratiju, onda i taj prelazak mora da bude demokratski. A to znači samo putem demokratskih izbora. Njih mora da organizuje neko izvršno telo koje neće biti niti nastavak sadašnje vlasti, u kom neće biti političari, već kompetentni i ugledni ljudi
Takva vlada ne može da se stvori ni u izvedbi opozicije koja zbog poznatih pritisaka i udara nije mogla da stekne neophodni legitimitet. Izbore, dakle, može i trebalo bi da organizuje i kontroliše jedno telo koje se neće sastojati od političara nego od kompetentnih i uglednih ljudi koji nisu u politici, niti nameravaju, nakon jedinstvenog posla njenog formiranja i vremenski striktno ograničenog rada, politikom da se bave.
Samo to može, nakon dugog i mučnog perioda političkih podvala i zloupotreba, Srbiji konačno da osigura, kako se to kaže, fer i poštene izbore. Na tim izborima mogu bez nepotrebnih ograničenja, da učestvuju sve stranke, uključujući i ovu koja je još uvek na vlasti. Na tim izborima može, iako je u to teško poverovati, da pobedi i aktuelna vladajuća partija. Ako bi se to dogodilo, ona bi pored „legaliteta“ konačno stekla i legitimitet.
Kako neprikosnovenog gospodara privoleti da prihvati ideju prelazne vlade
Ostaje očevidan problem kako postojeće političke aktere privoleti za ideju prelazne vlade. Jedan deo tih aktera, faktički sve opozicione partije, tu ideju svesrdno prihvataju. Ostaje još samo da se za nju privoli i vladajuća stranka, odnosno njen neprikosnoveni gospodar, predsednik Republike.
Taj problem nije nerešiv. Studentima bi trebalo predložiti da pored svoja četiri poznata zahteva dodaju još samo jedan, čime bi njihova veličanstvena misija bila okončana u velikom stilu. Taj zahtev bi bio upravo prihvatanje prelazne vlade. Bilo bi naivno očekivati da će vrhovni gospodar na taj zahtev brzo i lako pristati.
Ovde se mora skrenuti pažnja na jednu dosad, čini se, nauočenu a izuzetno važnj okolnost. Nepristajanjem na prelaznu vladu ova vlast bi belodano i neporecivo sama priznala da su besprizorne zloupotrebe bile njena izborna strategije i modus operandi. Nepristajanjem ona bi celoj javnosti dala na znanje da na objektivno zasnovanim izborima, takvima koji ne bi bili u njenoj izvedbi, ne bi mogla da pobedi.
To bi takođe značilo da vlast prizna da su svi dosadašnji izbori, ili bar ovi noviji koji tvore aktuelnu većinu, bili osvojeni nedopuštenim manipulacijama ili prosto pokradeni. To bi za vladajuću partiju značilo definitivnu političku smrt. Jer, uz takvo vlastito priznanje niko više na bi mogao da sumnja u istinitost brojnih optužbi za podvale i mahinacije, uključujući i one koje su stizale iz inostranstva.
Neprihvatanjem izbora koje će organzovati i kontrolisati jedno nezavisno telo vlast bi pružila samoubistvene nepobitne dokaze o političkom kriminalu u koji je bila ogrezla. I ovde pomaže jedna latinska mudrost: Optimus testis convitens reus (najbolji svedok je okrivljenik koji priznaje).
A i u toj stvari studenti mogu da budu od pomoći. Nastavljanjem kontinuiranog pritiska oni bi ideju odbijanja prelazne vlade i zadržavanja postojećeg poretka učinili manje atraktivnom, pa bi alternativa koju zagovara demokratska Srbija bila za vlast manje odbojna.
Iskustvo pokazuje da gospodar naših prilika i života pod pritiscima ipak reaguje, a verovatno će pristati kad uvidi da mu je alternativa nepristajanja mnogo lošija od priklanjanja prelaznoj vladi. Priklanjanja koje bi na političkom tržištu moglo da se proda kao nesumnjiv patriotski čin.
Studentima bi trebalo predložiti da zahtevima dodaju još jedan, da se formira prelazna vlada, koja bi organizovala fer izbore. Naivno je očekivati da će vrhovni gospodar na to brzo i lako pristati, ali bi odbijanjem vlast priznala da je do sada na izborima pobeđivala nedopuštenim manipulacijama ili ih je prosto pokrala
Naravno, proceduralni i tehnički aspekti formiranja i rada prelazne vlade komplikovani su i tražiće mnogo napora, vremena, ekspertize i kreativnosti. Ali, to je problem za koji je evidentno da nije nerešiv. Sve ovo vodi poenti sa kojom se prikladno može završiti ovaj tekst: Pumaj, pumpaj!
