Teško podnošljiv teret vladavine u Srbiji neodoljivo sugeriše neke dodatne sličnosti između Hitlerovog i ovdašnjeg aktuelnog režima. Te sličnosti nemaju težinu definicionih kriterija i mogu se okarakterisati kao drugostepene, ali su izuzetno sugestivne za razmišljanja o sličnosti dvaju režima i o njihovoj pripadnosti istoj kategoriji makroupravljačkih ustrojstava.
Prva takva sličnost mogla bi da se odnosi na karakterističan oblik arogancije koja se sastoji u uverenju i njegovom ispoljavanju da su komandujući meštri ovih vladavina već za života postali istorijske ličnosti. Kod Adolfa Hitlera (H), međutim, to uverenje zbog njegove istinski markantne figure u tadašnjem društvu ispoljavalo se nekako samo od sebe. Kod Aleksandra Vučića (AV), međutim to nije slučaj; on nije dostigao gigantske razmere vođe i orijentira kao što je to uspeo da dostigne H.
Prva sličnost odnosi se na karakterističan oblik arogancije koja se sastoji u uverenju da su komandujući meštri već za života postali istorijske ličnosti. Kod Hitlera se to uverenje ispoljavalo nekako samo od sebe, dok kod Vučića to nije slučaj, već on sam za sebe to tvrdi, poredeći dužinu svoga stolovanja sa Pašićem i nabrajajući broj mandata koje je osvojio
On je stoga opetovano sam izjavljivao i obrazlagao kako je već postao istorijska ličnost, poredeći dužinu svoga stolovanja sa Pašićem i nabrajajući broj mandata koje je osvojio za obavljanje ključnih funkcije na najvišim položajima u državi. Neki duhoviti, satirički inspirisani komentatori iskoristili su te njegove verbalne uzlete za stvaranje vrlo duhovitih televizijskih dramoleta.
Lojalisti kao produžena ruka SNS-a
Ovakve drugostepene, ali beskrajno sugestivne sličnosti daju se zapaziti i u novijim akcijama koje AV preduzima radi konsolidovanja i jačanja svoje vladavine. H je, pored ostalog, osnovao i obilno koristio paramilitarne formacije kao udarne odrede svoje partije: to su poznati Sturmabteilungen, poznati i pominjani pod skraćenicom SA.
AV je učinio nešto slično, iako to verovatno nije neko ugledanje ili, daleko bilo, plagijat; pre je to slučaj kongenijalnosti: srodne duše su pod sličnim okolnostima došle na gotovo identične ideje. Tako su se kao produžena ruka SNS-a našli tzv. lojalisti za koje je AV izjavljivao da ih ima nekih 16.000, a nešto slično i po svoj prilici ne baš identično sa lojalistima pojavilo se pod nazivom kapuljaša. Ovi poslednji „zaslužni“ su za veći proj nalomljenih rebara i, posebno, za razbijenu vilicu jedne protestujuće studentkinje.
Produžena ruka SNS-a su lojalisti, za koje je Vučić izjavljivao da ih ima oko 16.000, a nešto slično i po svoj prilici ne baš identično su takozvani kapuljaši, koji su „zaslužni“ za veći proj nalomljenih rebara i, posebno, za razbijenu vilicu jedne studentkinje
Sličnost između H i AV jasno se razabire i u ovde ne tako aktiviranom, kultu majki i rađanja, u čemu, kao i u maltene svemu drugom, ulogu inicijatora i svojevrsnog autora sebi, verovatno sa pravom, pripisuje AV.
Izmišljanje i/ili kreiranje neprijatelja takođe je politički stratagem koji povezuje H i AV. Mnogo puta je AV muklim i pomalo zastrašujućim glasom obaveštavao javnost o podmuklim, nedovoljno vidljivim ali utoliko opasnijim dejstvima neprijatelja protiv naše zemlje, a prirodna je implikacija da nas AV brani od te grozomorne propasti. Propuštao je da odgovara na pitanje zašto neprijatelja, kad već zna za njega, ne prijavi nadležnim tužilaštvima i nije li, prećutkujući njegov identitet i lokaciju, postao njegov saučesnik.
Hitler je stvorio, a Vučić izmišlja neprijatelje
S tim u vezi je i njegovo proklamovanje patriotizma – Sve za Srbiju, a Srbiju ni za šta! Kako to da ne podseti na parolu koja je Hitleru bila toliko draga: Deutschland, Deutschland ueber alles, ueber alles in der Welt! Mnogo je originalniji bio u lansiranju parole o vojvođanskom separatizmu koji niko drugi ni u najmaglovitijim naznakama nije uspeo da nasluti ili bar nagovesti. Naročito se ta parola dojmila ljudima koji su, ili vode poreklo, iz Vojvodine gde kulturan i civilizacijski emancipovan narod živi u prilično harmonizovanoj slozi uprkos tragičnim, ne tako davnim iskušenjima socijalističko-radikalske vladavine.
I izmišljanje neprijatelja povezuje dvojicu vođa. Mnogo puta je Vučić obaveštavao javnost o podmuklim, nedovoljno vidljivim ali utoliko opasnijim neprijateljima, ali nikad ih nije prijavio nadležnim tužilaštvima. Nije li time, prećutkujući identitet tih neprijatelja, postao njihov saučesnik
Priča o obojenoj revoluciji takođe čini AV-a bliskim Hitleru. To je narativ koji se takođe bavi nekakvim neprijateljem, s tim što je H svog neprijatelja, nasrnuvši na Jevreje, stvorio, a ovaj naš ga je u svojoj bogatoj maštovitosti, izmislio.
Ostaje očigledno i znakovito da, uprkos neverovatnoj učestalosti na domaćim televizijama nije identifikovao nijednog od tih zakletih neprijatelja Srbije, niti bilo kakav znak ili oblik separatizma. Te njegove priče ni u jednoj prilici nisu otišle dalje od, kako bi se reklo u Sloveniji, pukog pomeranja vazduha.
Kako da Vučićevo proklamovanje patriotizma, Sve za Srbiju, Srbiju ni za šta, ne podseti na Hitleru toliko dragu parolu Deutschland, Deutschland ueber alles, ueber alles in der Welt! Mnogo originalniji predsednik Srbije bio je u lansiranju parole o vojvođanskom separatizmu koji niko drugi ni u najmaglovitijim naznakama nije uspeo da nasluti ili bar nagovesti
On se, dakle, pomirio i sa strankama i sa ne toliko lošim zakonima, ali je, zahvaljujući komandi nad obilnim državnim resursima, javnim agencijama i medijima, konkurentske stranke desetkovao, a zakone prosto prenebregao. Za razliku od H, koji je uspostavio kontrolu nad ključnim, zaista strateškim odlukama, on je razvio svoju ličnu intervenciju nad svim i svačim, uključujući snabdevenost kiselim krastavčićima i cene jogurta i parizera.
Predsednik svojim intervencijama sistematski krši Ustav
Budući da su sve te intervencije bile izvan njegovih predsedničkih nadležnosti, najveći deo njegovog delovanja bio je praćen sistematskim kršenjem važećih propisa, uključujući i Ustav. Godinama je kršio ključni član 115 Ustava Srbije koji zabranjuje predsedniku Republike da obavlja druge javne funkcije, a njegovo posvednevno mešanje u nadležnosti drugih zvaničnika i javnih službenika generisalo je izopačene i asimetrične situacije u kojima je odluke po svom ćeifu donosio on, a odgovornost je padala na onoga čije je nadležnosti na opisani način uzurpirao. Ovakvo uzurpiranje funkcionalno je pogubno, a etički više nego problematično.
Za razliku od Hitlera, koji je uspostavio kontrolu nad ključnim, zaista strateškim odlukama, Vučić je razvio svoju ličnu intervenciju nad svim i svačim, uključujući snabdevenost kiselim krastavčićima i cene jogurta i parizera
Iz rečenog jasno proističe da su i H i AV uspeli da se oslobode smetnji koje su poticale od važeće zakonske regulative i od političke konkurencije. No H je to, zahvaljujući većoj moći, a možda i većoj beskrupuloznosti koju su njegovi pobočnici prepoznavali kao hrabrost, i konkurentske partije i zakone prevazišao daleko elegantnije i, kako bi se reklo, higijenski manje odbojno. Učinio je to zabranjujući sve stranke sem svoje i drastično prilagođavajući zakone svojoj brutalnoj autokratiji.
Društvena situacija prinudila je AV-a da nešto slično ostvari na daleko manje elegantan način. Kršeći Ustav na dnevnoj bazi i desetkujući opozicione stranke, on je sebi tokom vremena akumulirao ozbiljne otpore i sve grđe probleme. Njegovo vanzakonsko i vanustavno delovanje uslovilo je narastanje otpora ne samo u preživelim opozicionim strankama nego i u stranački neorganizovanim segmentima društva.
Studentski protesti kao reakcija na osionost i haos koji se više nisu mogli trpeti
Dovoljno je ukazati na studentske proteste koji su bezmalo ujedinili celu Srbiju, i to na osnovi koja je sve samo ne vučićevska. Ti se procesi nisu javili baš slučajno nego su snažna društvena reakcija na osionost i haos koji se više nisu mogli trpeti.
Stil društvenog delovanja pod snažnim je uticajem onoga koji je na vrhu piramide vladanja. Kad predsednik Republike na dnevnoj osnovi krši Ustav, a o drugim propisima da se i na govori, najprirodnije je da kršenje propisa postane neka vrsta društvenog folklora, a da ta pogubna praksa stvara teške društvene rizike na osnovi koja je toliko široka koliko je široko opšte bagatelisanje propisa.
Rizici koji izviru iz takve skrajnutosti propisa ogromni su i široko distribuirani. Tako dolazi do situacije u kojoj smo „svi pod nastrešnicom“, a politika suzbijanja tog društvenog zla mora da bude ne prilagođavanje sistema u cilju suzbijanja nekog konkretnog rizika, nego pre svega bitno povećavanje respektovanja postojećih, ne baš uvek loših propisa i podešavanje institucija koje će delovati kao činilac otklanjanja ili bar umanjivanja svih ovih rizika sa kojima se suočavamo, a koji su u svojoj zastrašujućoj raznovrsnosti posledica opštog pravnog nereda. Mora se istaći kao neka vrsta kurioziteta činjenica da, s obzirom na tragikomično zanemarivanje propisa, nije u javnosti više isticana tvrdnja da je za pad novosadske nadstrešnice odgovoran lično AV kao korifej kršenja propisa i njihovog žalosnog obezvređivanja. Poslovica o ribi, glavi i izvoru neprijatnog mirisa ovde je toliko primerena da je nemoguće odoleti iskušenju da se pomene.
SNS je odavno prestala da bude politička stranka i pretvorila se u interesnu grupu
Komparacija vladavine H i AV instruktivna je i kad se u nekim drugostepenim dimenzijama dve autokratije slažu i kad su oprečne. Vredna su pomena dva sugestivna slučaja neslaganja značajki dvaju autokratskih ustrojstava.
Prvo se sastoji u postojanju i širenju korupcije. U vezi sa H korupcija jedva da se i pominje. On za njom nije imao potrebu: svoje članstvo, a i ostatak društva, tako je silno indoktrinirao nacionalističkim šovinizmom da su ga mase sledile, ostajući posvećene i predane samoj ideologiji; sledile su ga jer su na nesreću bezmerno verovale u istorijske veličanstvene domete njegovih ideja.
To se AV-u nije posrećilo. Svoje pristalice mobilisao je na manje elegantan način – ucenjujući ih radnim mestima i odgovarajućim platama, pretnjom otkazima, dodeljivanjem lukrativnih poslova na javnim projektima i selektivnim podvrgavanjem inspekcijama i drugim oblicima javnopolitičkog tretmana.
Tako je SNS odavno prestala da bude politička stranka i pretvorila se u interesnu grupu. Društveni ambijent đilasovske besudnosti (reč je skovao Milovan Đilas) i bagatelisanja propisa postao je idealno okružje za sve oblike korupcije, tako da se, za razliku od hitlerovske Nemačke u vezi sa kojom se, uz sva druga zla, korupcija jedva i pominje, vučićevska Srbija je zemlja bogato razuđene korupcije (po percepciji korupcije prvi smo u jugoistočnoj Evropi i među najviđenijima u celoj Evropi, pa i šire).
Druga asimetrija odnosi se na partijske zloupotrebe zapošljavanja, posebno na političke ucene podržavanja vladajuće koalicije da bi se dobilo radno mesto i/ili zadržalo postojeće. Kod H-a toga nije bilo jer za tim, kako izgleda, nije bilo ni potrebe; on je lojalnost svojih pristalica, čini se, uspevao da pridobije na čisto ideloškoj bazi. U svojoj knjizi Mein Kampf izvestio je da čak ni generalni administrator glavnog odbora njegove stranke, jedan ozbiljan i sposoban čovek, nije bio član njegove partije!
Kako je već napomenuto, kod nas je situacija dijametralno suprotna. Tu je situaciju najbolje okarakterisala pokojna profesorka Srbijanka Turajlić kad je rekla da je kod nas već došlo dotle da ni mesto portira ne možeš dobiti bez parijske knjižice ili bar kakve ozbiljnije partijske preporuke.
Sledeće nedelje: Alergični na propise i bilo kakva ograničenja moći
