Nove međunarodne drame po pravilu je lako objasniti starim vicevima. Neki je zabrinuti građanin Sovjetskog saveza jednom pitao bolje obaveštenog poznanika hoće li biti rata. „Neće, druže, ali će biti takve borbe za mir da ni kamen na kamenu neće ostati“, odgovorio mu je znanac. Kako je bilo u sovjetskom vicu, tako je u današnjoj stvarnosti Bliskog istoka. Ako pitate britanskog premijera Kira Starmera, Izrael je napao Iran zato što ima pravo da se brani. Ako pitate francuskog predsednika Emanuela Makrona, Izrael je napao Iran zato što ima pravo da se brani. Ako pitate Majka Džonsona, predsednika Predstavničkog doma SAD, Izrael je napao Iran zato što ima pravo da se brani. I dok se Izrael brani, dok se bori za svoj mir u Iranu, u Siriji, u Libanu, u Palestini, na Bliskom istoku postaje sve teži naći kamen koji ima suseda.
Priča o samom napadu uobičajeno je spektakularna. U izraelsku razornu moć niko valjda ne sumnja, ali atentati na šefa generalštaba Muhameda Bagerija, na komandanta Revolucionarne garde Huseina Salamija, na naučne predvodnike iranskog nuklearnog programa, stvoreni su za bombastične naslove. U stvarnom i propagandnom dimu nemoguće je reći koliko su iranski nuklearni kapaciteti zaista stradali, ali svakoga će privući sočna skaska koja se u izraelskim medijima tek pomalja, skaska o agentima Mosada koji su uspeli da u samom Iranu uspostave vojnu bazu, da je dugo kriju, i da iz nje lansiraju dronove kada je kucnuo Netanijahuov čas. Pod praskom tog vatrometa lako je zaboraviti važno pitanje – šta Izrael zaista postiže ovakvim napadom?
Cvi Barel, novinar izraelskog Hareca, u petak uveče nije delovao impresionirano. Zapisao je da je strategija Tel Aviva u teoriji jasna, jer je reč o istoj ideji na kojoj su počivali mnogi prethodni izraelski udari u Iranu i drugim zemljama regiona – obezglavi vođstvo, spreči odmazdu i nadaj se pobuni koja će zbaciti neprijateljski režim. Međutim, spisak „ključnih ljudi“ Hamasa ili Hezbolaha koje je Izrael ubio prethodnih decenija bio bi znatno duži od ovog teksta, a te organizacije i dalje postoje. Jasno je onda i da iranska vojska, Revolucionarna garda i teheranski nuklearni program takođe ne zavise od pojedinaca.
„Glavešine koje su eliminisane, već su zamenjene novima, poteklima iz hijerarhijskog sistema koji je sagradio i nuklearnu infrastrukturu, zasnovanu na sve širim znanjima koja se razvijaju na iranskim univerzitetima i institutima. Šteta na postrojenjima mogla bi da uspori razvoj programa, ali neće zaustaviti iransku ambiciju da dođe na korak od nuklearnog oružja ili da ga naposletku i stekne“, sumira Barel.
Strategija Tel Aviva je u teoriji jasna, reč je o istoj ideji na kojoj su počivali mnogi prethodni izraelski udari u Iranu i drugim zemljama regiona: obezglavi vođstvo, spreči odmazdu i nadaj se pobuni koja će zbaciti neprijateljski režim
Cvi Barel
Izraelski novinar, dakako, ne zaboravlja ni najbizarniji detalj ove priče – to što Tel Aviv i Vašington hoće da postignu, prvi oružjem, drugi pregovorima, već su pre deset godina imali i samo svojom voljom odbacili.
„Sporazum iz 2015. dao je Iranu ekonomske olakšice i dugoročnu stabilnost režima u zamenu za čvrsta nuklearna ograničenja – uranijum nije smeo da se obogaćuje ni blizu nivoa neophodnog za oružje, hiljade centrifuga su deaktivirane ili demontirane, Međunarodna agencija za nuklearnu energiju sprovodila je detaljne inspekcije.“
Čovek ne mora da bude prijatelj iranske teokratije, ne mora ni da se upita da li je hipotetička iranska nuklearna raketa zaista opasnija po svet od stvarne izraelske, i uopšte ne mora da se zanima tričarijama poput morala da bi shvatio da je politika Tel Aviva spram okruženja smrtno opasna i po sam Izrael
I tvrdila da se Teheran pridržava sporazuma. No Donald Tramp je 2018, uz ekstazu Benjamina Netanijahua, povukao SAD iz dogovora. Iran je nastavio gde je stao 2015, i sada je nesumnjivo mnogo bliži nuklearnom oružju no što je bio pre sedam godina. A Tel Aviv i Vašington bi negde na putu mogli da se sudare, smatra Barel.
„Tramp možda vidi izraelski napad kao korisnu polugu kojom bi Iran vratio pregovorima, ali stav Izraela je suštinski različit – mora se stvoriti nova realnost, u kojoj nikakav sporazum neće ni biti potreban, jer Iran neće imati nuklearni program. Ta je vizija izazovna, ali Izrael je već na teži način shvatio koliko je opasna zavodljivost izraza poput ‚totalne pobede‘, i to u sukobima sa akterima koji su daleko slabiji od Irana“, zaključuje Barel.
Završna opaska dakako aludira na „totalnu pobedu“ protiv Hamasa, koju režim Benjamina Netanjahua obećava već skoro dve godine, i koju je dosad glavom platilo 55.000 Palestinaca u Gazi i više izraelskih vojnika nego u bilo kom ratu koji je Izrael vodio od Jomkipurskog rata 1973. Čovek ne mora da bude prijatelj iranske teokratije, ne mora ni da se upita da li je hipotetička iranska nuklearna raketa zaista opasnija po svet od stvarne izraelske, i uopšte ne mora da se zanima tričarijama poput morala da bi shvatio da je politika Tel Aviva spram okruženja – politika unutar koje trenutni režim jeste ekstrem, ali ne i izuzetak – smrtno opasna i po sam Izrael. O tome je u subotu upečatljivo pisao Etan Nehin, američki izveštač Hareca.
„Od 7. oktobra izraelsko društvo zavisi od spasenja spolja. Tramp će nam vratiti taoce. Iran će se urušiti. Palestinci iz Gaze nestaće u Somalilendu ili Finskoj. Nešto će se promeniti. Bilo šta osim nas samih. Izrael više ne veruje da sam sebe može da popravi. Naše institucije su se urušile mnogo pre stambenih zgrada u Teheranu. Vera u čuda koja na Teheran padaju sa neba, umesto vere u smislenu političku promenu, umesto odbijanja da se služi u ratu, umesto borbe protiv korupcije, umesto suočavanja sa kolosalnim problemom okupacije, samo hrani solipsističku petlju. Izrael je na međunarodnoj sceni sve izolovaniji. Možda će nas Gvozdena kupola ponovo spasti. Ali ako nas nešto dokrajči, to neće biti nebeska vatra, već trulež pod nama. Ako je ovo pobeda, zašto miriše na kolaps?“
Iran je suviše politički izolovan, a Izrael suviše vojno moćan da bi teheranska odmazda bila kataklizmična. Ali Nehin nije jedini Izraelac koji se boji da će Iran mnogo lakše rekonstruisati svoja postrojenja nego Izrael svoj smisao. Ako se kao smisao ne računa opstanak Benjamina Netanijahua na vlasti.
