Gertu Vildersu (ispravnije je Hert, ali ko će to sad da menja kad se odomaćilo) bilo je lako da stranku koju vodi ubedi da je istupanje iz holandske vladajuće koalicije – što je odmah rezultiralo i padom vlade premijera Dika Shofa – ispravna odluka. Sve što je trebalo bilo je da u to uveri samog sebe.
Vildersova antiimigrantska, islamofobična Slobodarska partija (PVV) prepoznatljiva je po nečemu što je razlikuje ne samo od ostalih evropskih radikalno desnih, već valjda i od svih drugih partija uopšte: ima jednog jedinog registrovanog člana, njega samog. To sigurno ima i neke prednosti; uštedi se na računima za komunalne usluge i troškovima reprezentacije, recimo. Ali je malo nezgodno sa stanovišta praktičnog političkog delovanja u demokratskom ustrojstvu – koje, uz ostalo, počiva i na neupitnoj premisi da ne može sva pamet biti koncentrisana u jednoj glavi, makar bila i tako distinktivno upadljiva poput njegove.
Čovek orkestar holandske politike, međutim, može da veruje u šta god hoće, pa i u to da je pravo na inokosnost koje je još na početku političke karijere samom sebi dodelio otad i zaradio: nije samo poslanik s najdužim stažom u 150-članom parlamentu, nego je na poslednjim izborima, u novembru 2023, PVV prvi put osvojila najviše glasova i po broju izborenih mandata (37) postala najjača partija u zemlji. Što je, kad se malo razmisli, čini nekom vrstom političke Šredingerove mačke, nečega što u isto vreme i postoji i ne postoji.
Nakon što se pokazao kao nepouzdan partner, stranke s kojima je bio u savezu više ne žele da imaju posla s Vildersom, a i one kojima sutra možda ne bi bilo mrsko da se s PVV udružuju – ako takvih još ima – mnogo teže će se odvažiti na takav rizik
Ipak, specifičnosti holandske političke scene – njena izrazita usitnjenost i praktično nepostojeći cenzus za ulazak u parlament, u kome se redovno nađe mnoštvo stranaka; vlade su uvek koalicione, a njihovo formiranje po pravilu komplikovano – i Vildersova ozloglašenost (odlukama različitih sudskih instanci svojevremeno je oslobođen po optužnici za širenje mržnje, no proglašen krivim za vređanje čitave jedne etničke grupe – konkretno, Marokanaca – a naknadno i za pozivanje na diskriminaciju), onemogućili su mu da tu izbornu pobedu kruniše dolaskom na čelo vlade.
Tri stranke desnog centra koje su posle otprilike šestomesečnih pregovora prošlog jula s PVV formirale vladu – vodeća među strankama te orijentacije i dugo vladajuća Narodna partija slobode i demokratije (VVD), te novajlije Novi socijalni ugovor (NSC) i Pokret farmera-građana (BBB) – kao jedan od uslova za sklapanje savezništva ispostavile su zahtev da sam Vilders ostane van nje. I tako je i bilo. Zahtev je prihvatio, svoju kvotu ministarskih mesta uredno popunio ljudima kojima je mislio da treba, i vlada je nekako taljigala: bez značajnijih dostignuća i naizgled bez ozbiljnijih potresa, ali uz stalne tenzije i neslaganja, dobrim delom izazvana upravo okolnošću da lider najjače stranke ne sedi u njoj nego joj – nenavikao na kompromis i konsenzus kao nezaobilazne sastojke koalicione politike – sa strane neprestano pridikuje. Da bi onda, na šok i nevericu usplahirenih partnera, prvog junskog utorka izašao i saopštio kako iz vladajuće koalicije istupa jer ostale tri stranke ne prihvataju plan za drastično pooštravanje imigracione politike, njegov ideološki raison d’être.
Taj plan u 10 tačaka jeste radikalan. Uključuje raspoređivanje vojske duž nacionalnih granica; odbijanje svih tražilaca azila, bez izuzetaka; zatvaranje prihvatnih centara; promptno deportovanje svih sirijskih izbeglica natrag u Siriju; suspendovanje važenja kvota za prijem azilanata koje je propisala Evropska unija; te zabranu spajanja članova porodica izbeglica koje su već u Holandiji. Pravni stručnjaci ukazuju da su neke od ovih inicijativa u suprotnosti s evropskim zakonodavstvom iz oblasti zaštite ljudskih prava i Konvencijom UN o statusu izbeglica. Ali kao što za Gardijan objašnjava Kas Mude, univerzitetski profesor i jedan od vodećih evropskih stručnjaka za desni populizam, nisu se ostale članice vladajuće koalicije usprotivile radikalnom pooštravanju imigracione politike, budući da se za pooštravanje i same zalažu; nego se ne slažu s nekim od metoda koje Vilders predlaže, uz to i svesne da radikalne promene zahtevaju vreme.
Nisu se ostale članice vladajuće koalicije usprotivile radikalnom pooštravanju imigracione politike, budući da se za pooštravanje i same zalažu, nego se ne slažu s nekim od metoda koje Vilders predlaže
Štaviše, Shofova vlada – koja je na kraju potrajala jedva 11 meseci – pokušala je da rešavanje imigracionog pitanja uzdigne na nivo vanredne situacije, što bi joj dalo dodatna ovlašćenja koja u normalnim okolnostima nema; ali je to sprečio sud, ocenjujući da je inicijativa neustavna. Osim toga, kaže Mude, „ovde je više reč o (Vildersovoj, prim.) nestrpljivosti nego o tome da neke mere nisu usvojene“. I to što se jedna od članica koalicije proglašavanju vanredne situacije usprotivila nije bilo zato što joj se ideja nije dopala, nego što je znala da ta mera neće proći na sudu, navodi dalje holandski ekspert. „Tako da nije stvar u tome da se partije ne slažu oko toga šta bi trebalo uraditi. U mnogo većoj meri u pitanju je neslaganje oko toga kako to treba učiniti. Nisu druge partije rekle – ne, ovo ti je previše ekstremno. Kad je o imigracionoj politici reč, Vildersu su manje-više dale sve što je tražio“, poentira on.
Iz ovoga proizlazi i da je Vilders ponudio lažno obrazloženje odluke o izlasku iz vladajuće koalicije, za koju je bilo jasno da znači i kraj Shofovog kabineta. (Teoretski, preostale tri članice koalicije mogle su da pokušaju da ostanu na okupu i nastave kao manjinska vlada, ali realno to nije bila opcija. Premijer je ostavku podneo nekoliko sati nakon Vildersove objave, a par dana kasnije potvrđeno je da će vanredni izbori biti održani 29. oktobra.) Ali to njegov potez čini još nelogičnijim: zašto je to uradio, i zašto sada?
Zasad preovlađujuća teza polazi od pretpostavke da će Vilders narednih meseci insistirati na tome kako su ga druge članice koalicije minirale i sprečile da ostvari ono što je obećao (i zbog čega je na prethodnim izborima dobio skoro četvrtinu glasova izašlih na glasanje), ne bi li Holanđane ubedio kako sad imaju dodatne razloge da, umesto za njih, sledeći put u još većem broju glasaju za njega, i omoguće mu tako uverljivu pobedu posle koje će njegov dolazak na premijersko mesto konačno postati neizbežan. Ali protiv ovakvog rezonovanja se mogu ponuditi snažni argumenti.
Za početak, popularnost PVV je u međuvremenu opala – mada ne dramatično – i sada je na približno istom nivou kao i glavnog opozicionog bloka, Zeleno-levih i laburista (GL/PvdA); ne zaostaje mnogo ni VVD. Do kraja oktobra, doduše, ima više nego dovoljno vremena da, iz razloga koji se u ovom trenutku ne mogu anticipirati, Vildersov rejting ponovo naraste – no to, podrazumeva se, važi i za sve druge aktere.
Imigracija trenutno ne spada u teme koje najviše preokupiraju holandske birače, u poslednje vreme zabrinutije zbog opšte geopolitičke situacije, te socio-ekonomskih problema koji dele s mnogim drugim zemljama
Drugi problem za Vildersa je još veći. Nakon što se pokazao kao nepouzdan i samoživ koalicioni partner, stranke s kojima je do juče bio u savezu, kao i druge kojima sutra možda ne bi bilo mrsko da se s njim udružuju, ako takvih još ima (savremena holandska politička scena veoma je fluidna: partije niču, rastu i umiru ili menjaju identitete brzinom većom nego drugde po Evropi), mnogo teže će se odvažiti na rizik formalnog savezništva s PVV. Istina, rejting dveju partija koje je raspad vlade najteže ranio, NSC i BBB, trenutno je ionako na nivou statističke greške; a mada je čelnici VVD Dilan Ješilgez – koja je je inače posle Vildersove objave kiptela od besa – trebalo punih nedelju dana da konačno isključi mogućnost ponovne saradnje s PVV, sada su i ta vrata s treskom zatvorena. „Gerta Vildersa interesuje samo Gert Vilders“, kazala je. „Više nećemo sarađivati s njim.“
Tu je onda još jedan faktor koji, barem kako sada stvari stoje, ne radi u Vildersovu korist: imigracija trenutno ne spada u teme koje najviše preokupiraju holandske birače, u poslednje vreme zabrinutije zbog globalne geopolitičke situacije, te problema koji dele s mnogim drugim zemljama: rasta životnih troškova, pada standarda, manjka priuštivog stambenog prostora, stanja u zdravstvu i školstvu, itd. A Vilders na tim planovima realno i nema šta da ponudi: cela njegova priča se oduvek i zauvek svodi na to da strance, prvenstveno one islamske vere i tamnije kože, treba najuriti iz zemlje. Jer će to valjda rešiti sve druge holandske probleme.
Nešto mu, ipak, treba priznati: za sve ove godine nije se promenio on, promenili su se njegovi sunarodnici. Da li su sad nešto i naučili? To je već drugo pitanje.
