Prošlog četvrtka nas je u jutarnjim satima dočekala vest da je Dom zdravlja u Borči, koji je Aleksandar Vučić svečano otvorio kao jedan od najmodernijih u zemlji, nešto manje svečano zatvoren – popucale su cevi, a voda je potopila nekoliko odeljenja, navlažila plafone koji su počeli da se obrušavaju i nakvasila kablove, stvarajući opasnost od strujnih udara. Nekoliko sati kasnije je Forbes Srbija objavio da građevinski inspektor nije mogao da utvrdi da li je temelj staklenog vidikovca na Kablaru izrađen u skladu sa građevinskom dozvolom, budući da za njega ne postoji potpuna dokumentacija i postavio pitanje – ko će staviti svoj potpis i garantovati za njegovu bezbednost?
Verovatno neko ko je, poput Gorana Vesića, spreman da nosi nanogvicu dok ga sud po nalogu režima ne oslobodi, imajući u vidu da je aktivista „Čuvara Kablara“ Vladimir Milivojević izjavio: „Možete da vidite da je na stepenastim silascima u podnožju stene braon boja. Tako nije bilo pre godinu i po dana, u to sam potpuno siguran. Desno odatle gde su se neki delovi stene odvalili vidi se procep koji ide sve do vrha, do centralnog stuba vidikovca. Mislim da to ne ide na dobro.“
U svom neimarskom zanosu u kom su postojeće i moguće žrtve prihvatljiva cena, Vučić je sličnu tezu plasirao i u februaru, kada se takođe požalio da niko neće ništa da mu potpiše od radova „zbog atmosfere koju živimo, zbog ludila koje je bogata i lažna elita nametnula celoj zemlji“
Dakle, vidikovac je sklon padu, ali koga briga od nadležnih kada je već odradio posao u prethodnoj izbornoj kampanji u kojoj ga je Vučić predstavio rečima. „Uložićеmo ogroman novac i gradićеmo stvari kojе ljudi nisu očеkivali.“ Zašto bi ih potresla moguća nesreća kada nije ni ona koja se stvarno dogodila (tu je Vučić u pravu, baš niko nije očekivao da će nadgraditi nadstrešnicu koja će ubiti 16 osoba) i za koju je prema poslednjim nalazima Anketne komisije odgovornost i na kabinetu predsednika države, jer je upravo tu doneta odluka da se ubrzaju radovi na rekonstrukciji pruge i Železničke stanice u Novom Sadu.
Odgovor na sve dnevne dileme je u večernjim satima dao lično Vučić. Gostujući na „antidržavnom“ RTS-u, gde mu ne dozvoljavaju ni reč da prozbori, natčovečanskom snagom se u Dnevniku izborio za bednih 35 minuta od mogućih 30, a čak ga ni pogrešna pitanja voditeljke nisu sprečila da elaborira o svojim graditeljskim poduhvatima koji nadilaze čak i faraone. Iako je Vesna Radosavljević, spikerka koja je stoički čitala režimske vesti tokom studentske blokade RTS-a, želela da zna nešto više o patnjama Srba na Kosovu, predsednik joj je dao samo mrvice. Da, Srbi su ugroženi na Kosovu, ali on ima rešenje – izgradiće 13,1 km puta do Jarinja, a možda i do Severne Mitrovice i spreman je koliko treba da plati za to iz našeg džepa jer bi to bio „rezultat uspeha“ i „važan put ka miru sa Albancima“. Na koji način, nije stigao da precizira jer ga je zanela priča o njegovim graditeljskim sposobnostima, pa se sa Kosova prebacio na Moravski koridor i obavestio nas da će do kraja godine da završi 14 km od Vrnjačke Banje do Vrbe, da će mu onda ostati 11 km od Vrbe do Adrana što će završiti do sledećeg juna, a onda ima još da gradi od Adrana do Preljine, pa od Kraljeva do Novog Pazara, što ne zna kada će jer bi mogao da sruši Studenicu ako ne bude oprezan… Da ga ne bi suviše zasvrbeli prsti pa da u neimarskom transu ipak sruši Studenicu, misli je usmerio ka Kuzminu, Sremskoj Rači i nekoj velikoj deonici između Gradišta i Golupca.
Ukinite tužilaštvo, Vučiću smeta
„Dakle, govorim sve o brzim saobraćajnicama i auto-putevima. Mnogo toga pripremamo da radimo i počinjemo da se spremamo za plan 2035, da pokažemo ljudima šta je to. Šta sve planiramo da radimo, ne samo do Ekspa. Do Ekspa ćemo dati sve od sebe da završimo sve. Neće biti lako. Niko neće da potpisuje ništa. Nemojte da vam govorim da je nama pruga šest-sedam meseci završena do Subotice, a ne možete da otvorite jer neće niko da potpiše ništa. Neće ni tužilaštvo da vam se makne iz stanične zgrade u Novom Sadu, da vam omogući da radite svoj posao. Neće niko ništa, jer se svi svega plaše. Niko ni za šta neće odgovornost da preuzme. Mučimo se sa tim i uradićemo i završićemo i to. Sredinom jula otvorimo prugu Beograd – Subotica“, poentirao je predsednik svih građana, a samim tim i predsednik tužilaca koji pokušavaju da uprkos njemu urade posao i otkriju ko je ubio 16 osoba.
U svom neimarskom zanosu u kom su postojeće i moguće žrtve prihvatljiva cena, Vučić je sličnu tezu plasirao i u februaru, kada se takođe požalio da niko neće ništa da mu potpiše od radova „zbog atmosfere koju živimo, zbog ludila koje je bogata i lažna elita nametnula celoj zemlji“. Ili da pojednostavimo – zbog nekih čudnih i jako razmaženih ljudi koji neće da ginu dok on ubrzano gradi.
Teško da bi bilo ko mogao da sanja da nakon pada nadstrešnice neko najavljuje novi građevinski poduhvat koji bi mogao da bude opasan po život putnika, ali Vučić to može da uradi krajnje relaksirano, jer ako nešto pođe po zlu, njegova medijska mašinerija će ubediti građane da je to „teroristički čin“
Ili neće da im pada plafon na glavu, pa makar i nakon toga ostali živi, što se mnogima dogodilo od kada je nadstrešnica pala, a predsednik zakukao zbog besmislenog opreza da se potpišu njegovi sumnjivi i nestručni građevinski poduhvati. Recimo, već 3. decembra je pao plafon železničke stanice u Ćupriji koja je neposredno pre toga rekonstruisana, i gle čuda, puštena u rad a da nisu imali ni građevinske dozvole. Potom se obrušio i deo plafona na Klinici za kardiologiju u Nišu, kao i na Institutu za javno zdravlje Kragujevac, dok je u selu Ljubić kod Čačka, na novom objektu namenjenom za zdravstvenu stanicu Doma zdravlja pao deo fasade. Prilikom pada dela plafona u KBC Bežanijska kosa, povređena je jedna medicinska sestra, ali je uprava optužila nju – ušla je u nebezbedni deo koji nisu uspeli da saniraju tričavih „više meseci“ od kada im se „otkinula vođica kablova“.
Ko to sanja nove tragedije
Uz Stari savski most koji je režim samoinicijativno srušio, urušio se i most za prelazak pešaka kod sela Vlahovo, kao i betonska konstrukcija nadvožnjaka na brzoj saobraćajnici Požarevac – Veliko Gradište, ali je to procenjeno kao sitnica u odnosu na „četiri mosta u Beogradu“ koja je Vučić podigao, kako se nedavno pohvalio, mada nam još nije otkrio lokaciju na kojoj su. Železnička stanica Prokop je toliko puta potopljena da je pitanje dana kada će se urušiti, a padaju i plafoni na školama koje se „nikada u istoriji tom brzinom nisu gradile“. Recimo u Osnovnoj školi „Dušan Jerković“ u Užicu gde nije bilo povređenih, ali i u Gimnaziji u Bečeju gde su četiri učenika lakše povređena. I ako bismo krivicu pokušali da pripišemo direktorima škola ili lokalnoj upravi, našli bismo se pred dilemom da li je to baš tako. Jer kada se u aprilu urušio deo plafona u OŠ „Karađorđe“ u Saranovu, saznali smo da se radi o samo četiri meseca ranije rekonstruisanoj školi i to od strane firme Montop Pro Technology koja je u vlasništvu Marka Bosanca, biznismena bliskog Srpskoj naprednoj stranci. Direktorka škole je dala otkaz, a Bosanac je neometano nastavio da radi poslove za državu i gradi neke nove plafone.
Baš kao što će i Vučić sredinom jula otvoriti prugu Beograd – Subotica da bi građani mogli od „Beograda do Budimpešte da putuju 2 sata i 40 minuta, što nikada niko nije sanjao“. Tačno, nije, posebno ako imamo u vidu da je Radar došao do izveštaja u kom su stručnjaci zaduženi za nadzor uočili niz nepravilnosti, između ostalog da je na oko 15 mesta „erodiran deo kosine pruge“, što znači da je ugrožena stabilnost „trupa pruge“, preko koga su postavljene šine.
Teško da bi bilo ko mogao da sanja da nakon pada nadstrešnice neko najavljuje novi građevinski poduhvat koji bi mogao da bude opasan po život putnika, ali Vučić to može da uradi krajnje relaksirano – ako nešto pođe po zlu, njegova medijska mašinerija će ubediti građane da je to „teroristički čin“. Taj tragični scenario bi možda mogao da se izbegne ukoliko najveći graditelj u istoriji svoj megalomanski žar usmeri, kao što je obećao, ka izgradnji Ćacilenda u svim gradovima u Srbiji. Cirkuske šatre i mnogo klozeta očigledno pašu njegovom smislu za estetiku, a takvi neimarski poduhvati su ogroman napredak za građane – nikom ne mogu da padnu na glavu i nikog ne mogu da ubiju. Za stanovnike Ćacilenda ne možemo da tvrdimo da neće, ali to je već druga priča.
