Nedelja u Bukureštu nije bila obična. Negde oko devet uveče, umesto noći koja je trebalo da se spusti, nad glavnim gradom Rumunije svanuo je Dan. Uprkos tome što je u prvom krugu predsedničkih izbora sakupio jedva polovinu glasova koju je dobio njegov protivnik, a pogotovo uprkos tome što je bio suočen sa izbornim telom kojem je pun kufer mejnstrim politike, centrista Nikušor Dan postao je novi predsednik najmnogoljudnije države Balkana. Rumuni su između dve izborne runde zaključili da je upozorenje koje su poslali u prvoj bilo dovoljno, odlučili da odglume Francuze i naposletku poslali pomodnog „trampistu“ Đorđa Simiona „la draku“, kako se lokalno kaže „do đavola“.
Na prvi pogled naši su susedi u tom poduhvatu bili dosta uverljivi. U nedelju je glasalo 65 odsto njih – više nego na bilo kojim izborima u ovom veku i znatno više nego u prvom krugu, kada je do birališta stiglo 52 odsto glasača. A nije bilo ni velike drame oko rezultata. Simion se jeste malo posle devet uveče popeo uz stepenice parlamenta da proglasi pobedu, oko jedanaest je novinarki Bi-Bi-Sija i dalje tvrdio da je pobednik, ali je ubrzo bez bunta priznao poraz. Dan je od Simiona preoteo Brašov, Jaši, Konstancu, Sibinj i niz drugih okruga, 41 procenat podrške u Bukureštu pretvorio je u skoro 70, smanjio je zaostatak u dijaspori, i postao predsednik sa komfornih 53,6 odsto glasova.
Rafal ljubavi za matematičara
Uglednici su na društvenim mrežama ispalili salvu čestitki. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zapisala je da su Rumuni izabrali „obećanje otvorene i prosperitetne Rumunije u snažnoj Evropi“. Predsednik Francuske Emanuel Makron dodao je da su Rumuni odabrali „demokratiju, vladavinu prava i Evropsku uniju uprkos brojnim pokušajima manipulacija“. Generalni sekretar NATO Mark Rute veselio se „zajedničkom radu na bezbednosti“. O bezbednoj Evropi je pisao i nemački kancelar Fridrih Merc, a ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zahvalio se Rumunima na tome što „štite živote Ukrajinaca“.
Lideri evropskih institucija i zemalja-predvodnica čujno su odahnuli zbog toga što Viktor Orban i Robert Fico nisu dobili trećeg drugara u kafani, za onim stolom u ćošku Unije odakle se protivi slanju vojne pomoći Ukrajini, dobacuje vođstvu EU, trubi o suverenitetu. Simion, doduše, nije oduševljen Rusijom, i u kampanji je obećavao da će Rumunija i pod njim biti čvrst saveznik NATO, ali nije nimalo krio da poglede ljubavi ne upućuje Briselu već Vašingtonu. Otuda i rafal čestitki tamo gde su francuski rafali važniji od američkih F-16.
Foto: Mihai Barbu / AFP / Profimedia
Ko je novi predsednik Rumunije? U potrazi za odgovorom čitaocu neće mnogo pomoći oda koju je sastavio Dojče vele. Nemački državni medij je bezmalo zaljubljeno pisao o tome da se Nikušor Dan „interesuje za sve delove društva“, da „čvrsto zastupa vladavinu prava, Evropu i podršku Ukrajini“. Potom je zaljubljenost postajala sve ličnija. Dan ne voli da daje bombastične izjave. Dan je sposoban da prizna grešku. Dan nije dogmatičan. Dan je pošten i pristupačan. Dan je iskreno skroman.
Možda ti komplimenti nisu baš informativni, ali se iz njih svejedno mogu izvesti dva važna zaključka – koliko je liberalna Evropa želela tog čoveka na mestu predsednika Rumunije i koliko smo svi zajedno otišli „la draku“ kada nam je navodno predsedničko „interesovanje za sve delove društva“ postalo hvale vredno.
Dan je pre deset godina bio građanski aktivista. Sada je predsednik države, ali je usput ostao bez stranke koju je sam osnovao.
Nikušor Dan je rođen 1969, a kao zanimljivost se redovno pominje da je bio čudo od deteta u matematici, da ima dve zlatne medalje sa matematičkih olimpijskih igara, diplome i doktorate elitnih pariskih univerziteta. Iz Francuske se 1998. vratio u Rumuniju „željan da je promeni“, i posvetio se građanskom aktivizmu, pre svega se buneći zbog nelegalne gradnje u centru glavnog grada. Kao čelnik nevladine organizacije „Spasimo Bukurešt“ podnosio je uspešne prijave protiv lokalnih vlasti, što mu je omogućilo da 2015. osnuje partiju, već 2016. osvoji bronzanu medalju na parlamentarnim izborima, a 2020, iz trećeg pokušaja, postane gradonačelnik Bukurešta.
Kao gradonačelnik je, pišu rumunski mediji, uravnotežio gradski budžet, rasturio neka neefikasna gradska preduzeća i investirao u infrastrukturu. Među najveća dostignuća ubraja mu se to što je modernizovao gradski prevoz i obnovio grejnu mrežu. Dobio je i drugi mandat, pa je u predsedničku fotelju dospeo pravo iz gradonačelničke, ali je u međuvremenu ostao bez partije. Napustio je sopstvenu Uniju za spas Rumunije (USR) 2017. nakon partijskog sukoba oko gej brakova.
Nepomirljivi rivali u istoj ulozi
„Dan je smatrao da stranka ne treba u to da se meša, da mora da zadrži fokus na borbi protiv korupcije i da ostane otvorena i progresivcima i konzervativcima, pa je napustio partiju, i od tada je nezavisni kandidat“, zapisao je britanski Gardijan.
Zato je Kristijan Preda, profesor političkih nauka sa bukureštanskog univerziteta, novog predsednika Rumunije u Gardijanu nazvao „liberalom sa primetnim konzervativnim daškom“. Uporedio ga je sa nemačkim demohrišćanima i konkretno sa Angelom Merkel, a ko god je o njemu pisao, pa i Dojče vele, saglasan je da je Dan, bez obzira na podršku liberalne Evrope, do pobede došao predstavljajući se kao protivnik korumpiranog „establišmenta“, što je suštinski ista rola koju je u kampanji igrao i njegov rival Đorđe Simion, a još očiglednije je u njoj nastupao diskvalifikovani kandidat radikalne desnice Kalin Đorđesku. I u tom grmu se krije đavo.
Zaobilazi se uloga koju su u usponu desnice igrale ekonomske politike u prethodne tri decenije: masovne privatizacije, popustljivi porezi za bogate, niske plate, erozija socijalnih prava, zapuštanje javnih službi – Vladimir Bortun
Pre toga, valja pomenuti da su ovi rumunski izbori izazvali pažnju i van Evrope. Izraelski Harec im je posvetio niz tekstova, a u ponedeljak 19. maja je podsetio da su neki članovi družine premijera Benjamina Netanijahua, poput ministra dijaspore Amičaja Čiklija, rumunskoj radikalnoj desnici pružali podršku koja nije baš bila u skladu sa dobrim diplomatskim običajima.
Radu Joanid, rumunski ambasador u Izraelu i istoričar Holokausta, za Harec je govorio o gnevu koji ga je obuzeo kada je saznao da je Čikli novembra 2024, usred kasnije poništenih izbora, razgovarao telefonom sa Đorđeskuom, koji je u više prilika hvalio Kornelijua Kodreanua, vođu fašističke Gvozdene garde.
Netanijahuova vlada se, zaključuje Harec, zbog uskih političkih interesa kockala sa podrškom rumunskoj ekstremnoj desnici, pa makar ista bila i antisemitska. Sve to pominjemo delom kao ilustraciju uvrnutosti savremene međunarodne politike – u kojoj Izrael traži saradnike među evropskim poštovaocima fašizma, a poštovaoci fašizma Izraelu obećavaju snažnu podršku – a delom kao ilustraciju svih svetskih čekića i nakovanja između kojih se nalazi običan Rumun.
Bez vere u sadašnjost, bez vere u budućnost
Između tog zla i goreg više od pet miliona Rumuna je u drugom krugu izbora glasalo za Đorđa Simiona. Politikolog sa Oksfordskog univerziteta Vladimir Bortun još je u novembru 2024, nakon što je Đorđesku izašao kao pobednik iz prvog izbornog kruga, podsetio da su faktori koji se ističu u prvi plan, poput ruskog mešanja i uticaja društvenih mreža, „u najboljem slučaju sekundarni“.
„Time se potpuno zaobilazi uloga koju su u usponu takvog kandidata igrale ekonomske politike u prethodne tri decenije – masovne privatizacije, popustljivi porezi za bogate, politika niskih plata, erozija socijalnih prava, zapuštanje javnih službi. Đorđesku je posebno uspešan bio među mladima sa srednjim obrazovanjem, što je društvena kategorija koja naročito pati zbog nesigurnih poslova i nemogućnosti da se skući. Posle 1989. liberalna demokratija je hodala ruku podruku sa neoliberalnom ekonomijom, a njen neuspeh da stvori obećan životni standard – koji znači mnogo više od rasta BDP – oslabio je legitimnost obe. Nizak stepen podrške demokratiji ne može se izolovati od opšteg nezadovoljstva trenutnim materijalnim prilikama i od hroničnog nedostatka nade da će se one popraviti. Ljudi nisu izgubili samo veru u sadašnjost, već i u budućnost, što ih čini željnim radikalnih rešenja“, zapisao je tada Bortun.
Bortun je pomenuo i da je Đorđesku u novembru dobio i veliki broj glasova milionske rumunske dijaspore, a u nedelju je u dijaspori pobedio i Đorđe Simion. Ljudi koji su pobegli od domaće nemaštine, a van domovine našli samo varijaciju na temu pakla – o čemu svedoče nebrojeni primeri radne, seksualne i svake druge eksploatacije rumunskih emigranata širom Evrope – u retorici ekstremne desnice traže utehu za neostvarene snove.
Ako ovi ljudi ne budu radili šta treba, sledeći put je ’ćao‘. Sledeći put bi neko poput Simiona mogao da uspe – Radu Magdin
U nedostatku ozbiljne levičarske opcije koja bi artikulisala taj masovni gnev, artikulišu ga Kalin Đorđesku, Đorđe Simion i slični, bez obzira na to što ne kriju da im ne pada na pamet da Rumunima popravljaju životni standard, već im nude samo isti taj neoliberalizam umotan u nacionalnu zastavu. I veliko je pitanje da li Nikušor Dan, centrista, išta u takvoj ekonomiji može ili želi da menja.
Politički analitičar Radu Magdin za Bi-Bi-Si je rekao da je ovaj put „strah uspeo da pobedi bes“.
„Mnogo ljudi je u Rumuniji besno i želi radikalne promene. Videli smo, međutim, mobilizaciju gradske srednje klase, koja se uplašila da će zemlja krenuti unatrag. Bojali su se šta će se dogoditi ako Simion i njegovi prijatelji dođu na vlast.“
Magdin je naveo neke Simionove greške, poput agresivnog blogovanja, bega od javnih debata i uvreda na račun Dana, koga je nazvao „sirotim autističnim tipom“. To se nije svidelo velikom broju ljudi, pa i nekim Simionovim glasačima iz prve runde, zaključuje analitičar. Ishod je, rekosmo, ispao sasvim francuski. Nakon što je ekstremna desnica dospela na korak do vlasti, Rumuni su većinom zaključili da to ipak nije za njih. Ali ako nastavimo da povlačimo tu romansku vezu, ni u Francuskoj ni u Rumuniji nikako nije izvesno da će se građani tog zaključka držati.
„Ako ovi ljudi ne budu radili šta treba, sledeći put je ’ćao‘. Sledeći put bi neko poput Simiona mogao da uspe“, rezimira i Magdin.
