Naslov Njih više nema odnosi se na porodicu Sadike, žene iz Srebrenice, čiju sudbinu ova predstava (produkcija Hartefakta, SARTR-a iz Sarajeva i fonda My Balkans iz Njujorka), postepeno, mozaički rekonstruiše i sklapa. Eksplicitnost naslova svesno, od starta, razvejava misteriju koju komad, dakle, samo uslovno gradi, te naslućuje tragičnu istinu o Sadiki i njenoj porodici i našu pažnju preusmerava s priče na junakinjino unutrašnje stanje i doživljaj. Dotična misterioznost potiče iz vrlo složenog dramaturškog tkanja koje razvija autorka Doruntina Baša, a u kom se neprestano prepliću bar dve vremensko-narativne niti, te dva nivoa stvarnosti. Prva nit svodi se na praznično okupljanje Sadikine porodice u njenom i domu njenog muža Azema, i taj će se nivo stvarnosti vremenom razgraditi, te prikazati kao iluzija, halucinacija ili sećanje. Druga nit svodi se na ono što definitivno jeste realnost i sadašnji trenutak u Sadikinom životu, a to je njeno samovanje u domu za izbeglice u Holandiji, u kome je posećuje negovatelj Martin.
Osnovno dramaturško rešenje kojim se znakovito i jasno razdvajaju ove dve stvarnosti, ona koja je zaista realna i ona koja je iluzija, jeste scensko prisustvo likova Sadike i Martina, odnosno odsustvo Sadikine porodice (s izuzetkom Azema), te njihova inkarnacija samo putem glasova; njena porodica su, dakle, ljudi kojih (više) nema. Ovo rešenje je dodatno istaknuto izborom reditelja Andreja Nosova da glasove članova Sadikine porodice, razgovore koji oni vode i propratne zvukove, pratimo putem slušalica, jer se time ovaj nivo stvarnosti još više očuđuje, distancira od nas, čini nestvarnim (dizajn zvuka potpisuju Nikola Erić i Luka Cvetko). Na samom početku predstave, dok smo slušali, sedeći u prostoru koji je uređen kao dnevna soba, kako u kupatilu tog istog stana Azem pere kosu Sadiki, mogli smo da pomislimo da su slušalice tehničko sredstvo kako bismo čuli prostorno udaljene razgovore, ali ubrzo shvatamo da je funkcija kasnijih, nasnimljenih grupnih razgovora metaforička, te da, kao što je istaknuto, označava stvarnost koja je nekad (ili nikad) postojala. Mnogo pre nego što Martin, u završnom razgovoru sa Sadikom to direktno kaže, jasno nam je da su likovi odsutni zato što su stradali u genocidu u Srebrenici. Dilema da li su ti likovi nekada postojali ili nisu nikada, da li su ovi nasnimljeni razgovori Sadikina sećanja na porodicu nastradalu u genocidu, ili njena vizija kako je ta porodica mogla da izgleda da su joj deca ostala u životu, metaforički je artikulisana tako što glasovi istih likova nekada pripadaju odraslim osobama, a nekada deci.
Eksplicitnost naslova od starta razvejava misteriju koju komad samo uslovno gradi, te naslućuje tragičnu istinu o Sadiki, ženi iz Srebrenice i njenoj porodici i našu pažnju preusmerava na junakinjino unutrašnje stanje
Pomenuta misterioznost u pogledu toga šta je realno a šta ne, dodatno je razvijena time što se, dakle, pored Sadike na sceni pojavljuje i lik njenog muža. U fino iznijansiranoj ulozi Svetozara Cvetkovića, Azem nam u početnim prizorima deluje kao realistički prikaz starog, toplog, nežnog, u Sadiku i dalje zaljubljenog čoveka, dok u poslednjim pred nama kao da pre sedi „onaj koga nema“, pojava iz druge stvarnosti, avet mrtvog čoveka. Različiti registri postoje i u odličnoj igri Mirjane Karanović koja je ustreptala, sentimentalna, u povišenom stanju svesti i emocija dok postavlja sto i priređuje večeru za svoju porodicu koje nema (izmišljena realnost), odnosno vrlo svedena, dramski uverljiva u realističkom prikazu osobe koja se povukla iz života usled porodične tragedije (prava realnost). U igri Albana Ukaja lik negovatelja Martina, a zbog toga što i sam potiče iz Jugoslavije, ulaže u odnos sa Sadikom, pored nesporne profesionalnosti, i dodatno razumevanje, pažljivost, pa čak i nežnost.
Iako zasnovan na višemesečnom istraživanju realnih događaja, ovaj projekat do publike ne dolazi u vidu dokumentarnog teatra, s eksplicitnim društveno-kritičkim stavom. Traumama proisteklim iz genocida u Srebrenici predstava Njih više nema pristupa iz intimističke vizure, pokušavajući da odškrine vrata unutrašnjeg sveta žrtava, onih koji su preživeli, njihovih sećanja, neostvarenih želja, straha od zaborava. Takve poetičke i političke namere ova predstava veoma uspešno ostvaruje, dajući značajan doprinos kulturi sećanja na ovim prostorima.
