To što je Sekretarijat za kulturu Beograda poništio ovogodišnji konkurs za sufinansiranje projekata u kulturi, nažalost, nije novitet. Popularno rečeno, trend. Za poslednjih pet godina, ovo je treći put da Grad Beograd obara konkurs koji je raspisao.
Prvi put je to bilo 2020, tokom pandemije koronavirusa, uz obrazloženje da su sredstva namenjena umetnicima preusmerena za plate honorarnih saradnika ustanova kulture u Beogradu. Prošle godine su, navodno, izbori pomrsili pravednu raspodelu iz budžeta zbog privremenog finansiranja Grada Beograda. Sada, kada se sve u Srbiji raspada kao kula od karata, ovaj konkurs je, čini se, bilo najlakše amputirati, iako je trebalo da rezultati budu objavljeni oko Uskrsa.
„Sekretarijat za kulturu, iz objektivnih razloga, nije bio u mogućnosti da najkasnije 60 dana od završetka podnošenja prijava, obelodani rezultate javnog konkursa na zvaničnoj internet strani, jer su pojedini članovi stručnih komisija, obrazovanih za izbor projekata u 2025. godini, koji će se finansirati ili sufinansirati iz budžeta grada Beograda, podneli ostavke“, zvanična je objava Sekretarijata za kulturu.
Obećanje, ludom radovanje, kaže naša poslovica. Šta je sada odjednom pošlo naopako?
„Jasno je da su prioriteti koje država postavlja u funkciji njihove političke dobrobiti. Kultura je na margini do nivoa da se i ta malena sredstva, koja su joj namenjena, preusmeravaju. Stanje je pogubno po našu opštu kulturnu situaciju, bar kada su tradicionalni programi ULUPUDS-a u pitanju. Verujemo i nadamo se da će Ministarstvo kulture, a u vezi sa konkursom na kojem smo učestvovali, imati sluha za kulturne potrebe naše zajednice. Skrećemo pažnju da je naša izlagačka delatnost obimna, kao i da često gostujemo u galerijama u unutrašnjosti, te se tako ukupna kulturna aktivnost na celoj teritoriji Srbije ugrožava. Naravno, još može da se priča o ovom pitanju odnosa prema umetničkoj aktivnosti i umetnicima“, izjavila je za Radar istoričarka umetnosti Dijana Milašinović Marić, predsednica umetničkog saveta ULUPUDS-a.
Pitali smo nadležne iz Sekretarijata za kulturu grada Beograda mnogo šta, ali od odgovora ni slova. Između ostalog, koliko je članova dalo ostavke i kako su to obrazložili, šta će biti sa budžetom odvojenim za ovaj konkurs i gde je utrošen novac od prošlogodišnjeg konkursa, šta su im prioriteti… Ali, i zašto zaposleni na ugovoru u ustanovama kulture već pet meseci nisu primili plate… Muk.
Pa šta je toliko trulo u državi Srbiji, odnosno u njenoj prestonici koja je i danas, bez obzira na sve, vodeći regionalni kulturni centar na Balkanu.
„Važno je da razumemo da u Srbiji postoji samo jedan izvor finansiranja za kulturu i umetnost, putem konkursa koje raspisuje nadležno ministarstvo. Kada govorimo o Beogradu, onda je tu uslovno rečeno i ovaj konkurs koji raspisuje Sekretarijat za kulturu Grada. Postoje neka izdvajanja lokalnih samouprava, međutim, sve su to sporadična i mizerna ulaganja. Ako shvatimo da je budžet za kulturu svega 0,67 odsto, od institucija kulture, preko filma, pozorišta i muzike, pa sve do primenjenih i vizuelnih umetnosti, onda bi trebalo da nam bude jasno da mi, ako uopšte dobijemo sredstva na konkursu, raspolažemo sramotno malim iznosima“, napominje umetnik performansa i medija Branko Milisković.
Da smo sami krivi što nam se ovo događa, smatra Saša Mirković, redovni profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu i umetnički direktor ansambla Metamorfozis: „Ništa nismo naučili od mladog sveta na način na koji se u ovom trenutku bore, uslovno rečeno, i nas univerzitetskih profesora koji smo stavili glavu na panj. Priroda umetnosti jeste da je u bliskoj vezi sa buntom, kao i to da umetnici nisu uvek podobni. Jer, umetnost ima određenu vrstu slobode koju druge profesije nemaju. Ali, umetnost, kultura, neophodni su za razvoj društva. Nije jedini problem što je taj konkurs ukinut, nego njegova transparentnost, jer mi nikada ne znamo ko su članovi komisije. Formalno mora da se zna, iako verujem da se to ne radi da ne bi bilo pritisaka. Ali, nije normalno da ne znamo ko su ljudi koji odlučuju o tome šta je umetnički nivo, šta je dovoljno dobro da bi prezentovalo grad Beograd i da bi obrazovalo kulturni život prestonice. Ko donosi odluke šta je kvalitetno a šta nije. Umetnost nije opipljiva, posebno kada govorimo o muzici, ali jasno se vidi ko je aktivan iako sredstava nema. Zna se ko postavlja standarde u svakom smislu, ko pomera granice i ko je dostojan predstavnik u Srbiji i van njenih granica.“
Razmišljao sam da li te pare uopšte postoje ili je formalno raspisan konkurs, kada vidim kako Beograd trenutno izgleda
Saša Mirković
Sama priprema za te konkurse, dodaje Mirković, traje i zahteva ozbiljan istraživački rad jer, kako ističe, nije lako da svoju ideju prebacite na papir da biste ispunili formu: „A pitanje je da li to iko uopšte pogleda. Ubeđen sam da se uopšte ne gleda koliko je neko uložio u to, i šta je pre uradio i koliko odgovara tom konkursu za savremenu umetnost. Imamo izuzetno kvalitetne umetnike iz raznih oblasti, ali kultura je marginalizovana. Mi smo 2022. pokrenuli festival Meta World koji je imao izuzetan odziv, ali prošle godine ga nismo održali delom zbog sredstava koja nismo dobili i zbog situacije u zemlji. Smatrali smo da nije prikladno da radimo i pravimo se da je sve u redu. Kod nas umetnost ima tretman biznisa, a to ne ide sa nečim što je prava umetnost. Mi doprinosimo, ali na drugačiji način nego što je na primer IT sektor. Nismo influenseri koji su danas privilegovani sa podrškom kompanija, nego ostavljamo svoj rad za budućnost, a to nema cenu.“
Branko Milisković podseća da je ovaj konkurs skandalozan zbog smešnih iznosa koje dodeljuje: „Sekretarijat za kulturu grada Beograda izdvajao je za individualne projekte uglavnom do 150.000 dinara. A nemamo pojma gde je sav taj novac otišao, jer smo izvisili već treći put. U stvari, znamo, ali to mrmljamo sebi u bradu. Evo ja ću reći. Budžet za konkurse gradskog Sekretarijata za kulturu pojeli su tromesečni Dani porodice i, pretpostavljam, ambijentalna instalacija ispred Skupštine i u Pionirskom parku, kao i autobusi koji su prevozili glasače vladajuće partije, njihove dnevnice, keterinzi, mobilni toaleti i, da ne nabrajam, već mi se vrti u glavi. Pitam iz kog budžeta je sve to plaćeno, a para za kulturu nema?“
S ovom konstatacijom slaže se i Saša Mirković: „Razmišljao sam da li te pare uopšte postoje ili je formalno raspisan konkurs, kada vidim kako Beograd trenutno izgleda. Ne razumem šta znače Dani porodice koji traju dva meseca, od same formulacije. Ni pre nije dobro funkcionisalo, kultura je nekako uvek bila nebitna.“
Ansambl Metamorfozis, koji je za dve decenije rada stekao ugled u svetu, na ovom konkursu je aplicirao sa dva projekta.
„Da su pravila drugačija, mi i ne bi trebalo da konkurišemo. Ali, u tom Sekretarijatu ne postoji kvalifikovan čovek koji odlučuje“, napominje Mirković.
Ovo dugogodišnje odlaganje ili poništavanje konkursa za kulturu i umetnost ne utiče samo na kulturni sadržaj, smatra Branko Milisković: „Brojni samostalni umetnici i nezavisni sektor bukvalno zavise od tih finansija, jer su one, koliko god bedne bile, često jedini izvor finansija. Ja ne znam da li činovnici i raznorazni savetnici po ministarstvima i sekretarijatima mogu da shvate da kulture i umetnosti nema bez umetnika i stvaralaca, a ti isti moraju da žive od nečega da bi stvarali i imali za produkciju?! Umetnici nisu vanzemaljci kojima ne treba ni stan, ni hrana, ni odeća, pa da mogu da stvaraju te radove, eto tako od vazduha. To je naš posao! To je naš status koji nam je dodelilo udruženje, a država uplaćuje doprinose, doduše na minimalcu. Ne možete očekivati od umetnika da rade nešto drugo da bi preživeli, a umetnost onako u slobodno vreme. To nije hobi. Bez kulture, umetnosti i obrazovanja, postajemo džungla, gde se zadovoljavaju samo primarni životni nagoni. Ovo nije samo kulturni genocid, ovo je bukvalno satiranje jednog sloja stanovništva.“
Stanje je pogubno po našu opštu kulturnu situaciju, bar kada su tradicionalni programi ULUPUDS-a u pitanju
Dijana Milašinović Marić
A postoji li rešenje, koje su alternative opstanka poslenika u kulturi, u ovoj našoj palanačkoj sredini, pitamo naše sagovornike.
„Ni u drugim zemljama Evrope, pa i sveta, nije zavidno stanje. Radio sam projekat u Gracu pre dva meseca i prisustvovao njihovim demonstracijama zbog ogromnog smanjivanja budžeta za kulturu. U Berlinu je slična situacija. Evo sada idem za Strazbur, i tamo se organizatori festivala suočavaju s ukidanjem ili odlaganjem budžetskih sredstava. U Trampovoj Americi su brojni fondovi ukinuti preko noći. Kako god, kod nas izgleda da nema zakona, tako da ne možemo nikome da se žalimo, institucije su nedodirljive, Evropska unija se pravi blesava, pa možemo jedino da histerišemo dok nas ne prođe. Ja vidim privatni kapital kao alternativni model finansiranja, iako to u našem kulturnom miljeu često nailazi na osudu i gađenje, jer to je neki prljavi novac. Valjda je ovaj novac poreskih obveznika koji nam se ukida i preusmerava u političke svrhe, čist ko suza. Takođe, smatram da ’crowdfunding’, tj. dobrovoljno uplaćivanje novca u svrhe obezbeđivanja sredstava za kulturu i umetnost, kao što se to radi u Americi, može da nas nauči da ne zavisimo samo i isključivo od novca koji može ali i ne mora da izdvoji Ministarstvo finansija“, smatra Branko Milisković, a Saša Mirković potvrđuje da ni u inostranstvu ne cveta cveće.
„Ali, mi smo, nažalost, primitivna sredina i važnije je kako će neki takozvani influenser s Instagrama da vas predstavlja u svetu nego neki kulturni sadržaj. Ne postoji termin gde se mi trenutno nalazimo. To je omalovažavanje umetnika. I pored toga, mi ne odstupamo od umetničkog izraza i kvaliteta. Da bi se stvari sredile, privatni sektor mora da se uključi. Najvažnije je da sada animiramo male privrednike i velike korporacije da je to dobro i za njih i za nas. Ne odustajemo, iako, usred svega ovoga što nam se događa, radi se na primer River fest koji oni podržavaju. Mi ni odgovor ne dobijemo kada apliciramo.“
Da li posle ovoga ima smisla da Beograd bude domaćin obrazovanja, kulture i inovacija, svetske izložbe Expo?
„Expo će se možda desiti, ali neće biti centar kulture i umetnosti. Niko od umetnika, koliko znam, nije kontaktiran za taj događaj. Tu je samo reč o profitu, koliko ko može da zaradi“, prokomentarisao je Saša Mirković koga smo zatekli u Berlinu, gde je bio deo ekskluzivnog internacionalnog muzičkog projekta povodom 80 godina od završetka Drugog svetskog rata.
Umetnost, kao u antičkim vremenima, zavisi najviše od mecena. Kod nas je to trenutno mrka kapa. Jer, oni koji danas imaju novac, sem retkih pojedinaca, nisu spoznali da je ulaganje u kulturu dugovečno.
