Uroš Marović bio je zlatna olimpijska levica jugoslovenskog vaterpola. Levaci u sportu su, za razliku od „levaka“ u ostalim delatnostima, izuzetno cenjeni. Teško im je parirati, kako u kolektivnim tako i individualnim sportovima. Uroš, kao isklesan iz jednog komada kamena bio je i potvrda naslova Tomićevog romana „Šta je muškarac bez brkova“ – tvrdile su dame.
Poslednji ispraćaj Uroša Marovića januara 2014. pamtim i po bizarnom detalju. „Nismo mogli da verujemo vlastitim očima. Predsednik našeg saveza došao je u džemperu. Iz Zagreba su stigli nekadašnji reprezentativci Bonačić, Lopatni, Trumbić, Hebl, golman Stipanić. Poneli su tamna, mahom crna odela, da i na taj način izraze poštovanje, podele bol i tugu. Jednostavno, znali su red“, preneo mi je mlađi vaterpolista, takođe nekada reprezentativac.
Doček u farmerkama
Da u ovdašnjoj politici dres-kod često ostaje „okačen“ o čiviluk ne ilustruje samo Branislav Nedimović, koji je kao prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar poljoprivrede, crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića dočekao u farmerkama. Nije to bila samo modna poruka srpskog kauboja.
Leta 2012. u Nemanjinu 11, zgradu srpske vlade, prvi put je kročio poznati stilista i dizajner. Igor Todorović, trebalo je da preobuče prvog potpredsednika Vlade i prekroji Vučićev radikalski autfit. Težak zadatak. Vučić je bio kooperativan i preko noći poprimio „europejski“, new look. Rolke, složene boje, sakoi kao i njegova politika – karirani…
Tu su i džemperi kao deo ležernijeg, kežual stila u kojima se pojavljuje i prilikom tzv. obraćanja naciji, čija je učestalost devalvirala i obesmislila ozbiljnost samog obraćanja. Prošlog meseca sam je najavio gostovanje na TV Pink gde se po ko zna koji put suočio s iznajmljenim ustima vlastite politike.
Tu su i džemperi kao deo ležernijeg, kežual stila su džemperi u kojima se pojavljuje i prilikom tzv. obraćanja naciji, čija je učestalost devalvirala i obesmislila ozbiljnost samog obraćanja
Svetloplava košulja i svetlosivi džemper. Bio je 18. mart. Dan žalosti u Srbiji, zbog tragedije u Kočanima. Požar u diskoteci odneo je 62 života. Nije Vučić naivan, kao – neka mi izvini to časno zanimanje – sobarica, da su ga saradnici i ovoga puta zaveli i zaboravili da ga podsete na Dan žalosti.
Dan ranije Vučić je sa svitom snimatelja grunuo u zaštićeni prostor Urgentnog centra KCS gde su ležali tek transportovani pacijenti s opekotinama iz Kočana. Nemoćni, kao lak propagandni plen namenjen ne samo lokalnom prikazivanju. Takve prilike Aleksandar Vučić ne propušta. Kolika je njegova stvarna, iskrena zabrinutost za žrtve pokazao je dan kasnije, 18. marta – u džemperu. Ni trunke saosećanja. Pa šta?
(Ne)običan svet
Odnos prema političkim protivnicima bazira na tradicionalnim vrednostima orijentalne i komunističke despotije. S ništa manje elana gazi i ponižava običan svet, narod koji za njega možda i glasa. Setimo se samo davnog razgovora s ocem nastradalog radnika u Lučanima, pa do nedavnog svadljivog, pretećeg i ciničnog tona u razgovoru s invalidskim penzionerom u Varvarinu …
U tim, očekuje se, važnim rečima predsednik države po pravilu naplasti desetine tema, od visoke politike do udaraca ispod pojasa i „češanja jezika“. Priča o dekanki koja kupuje šešire u Galeriji, pa ih je toliko „da mora da iznajmi kombi da bi ih prevezla do Niša“ jedna je od svežijih ilustracija Vučićevog rekla-kazala. Neretko zaviruje u tuđi džep, pa je nedavno prebrojao da profesori univerziteta imaju plate od 520.000 dinara. Mnogi u javnosti su posumnjali da je mislio na dr Vladana Petrova, profesora Pravnog fakulteta, sudiju Ustavnog suda, člana Venecijanske komisije i eksperta za boldiranje međunaslova političkih deklaracija. Nije Petrov – on, kažu, prihoduje mnogo više. Kada se na Vučićevom tapetu našao i Jovan Šurbatović, jer je bio na protestu studenata u Kragujevcu, logično se zapitate da li predsednik države ima važnija posla od prebrojavanja ko je bio na studentskom protestu.
Priča o dekanki koja kupuje šešire u Galeriji, pa ih je toliko „da mora da iznajmi kombi da bi ih prevezla do Niša“, jedna je od svežijih ilustracija Vučićevog rekla-kazala. Neretko zaviruje u tuđi džep
Pretnje, uvrede, klevete, insinuacije, izmišljotine, laži prelivaju se preko ovdašnje političke scene, kroz pisane i elektronske medije, pa i sam parlament, u kome predsednik poslaničke grupe SNS-a pljuje – ponavljam pljuje – poslanika opozicije. Svinjac je postao sterilna soba za taj prostor. Je li to „časna“ i „poštena“ Srbija koju zagovaraju naprednjaci?
Prilikom novembarskog hapšenja Sava Manojlovića na starom Savskom mostu, Žandarmerija ga je, rukama lisicama vezanim na leđima, razvlačila uz njegove bolne jauke do marice. Da bi dočarao atmosferu, Vučić navodi da su demonstranti koje je hapsila policija „skičali kao svinje“. U narodu se takav jezik opisuje kao pogan. Ima li Manojlović, poput Vučića, roditelje? Kako su se oni osećali posle ovih reči? Da li su i oni poput predsednikovih zabrinuti…
Brižnost
Kao predsednik svih građana zabrinut je samo za stranačke pristaše. Pre bi vidao „rane“ gradonačelnika Kraljeva, nastale od jaja, nego što bi posetio studentkinju kojoj je član SNS-a, zadužen i bejzbol palicom, u Novom Sadu polomio vilicu.
Predsednik države pokušao je studentima da prišije povredu policajca Lazara Bačića pred zgradom RTS, jer iza napada, kako je rekao, stoje „boljševički plenumaši“ iako snimak nedvosmisleno dokazuje da ga je udario pripadnik žandarmerije. U svakodnevnom medijskom presingu u službi cilja, Vučić najmanje brine o tačnosti. Tako, recimo, ovdašnje studentske proteste poredi s hongkonškim. U Hongkongu studenti su se, za razliku od kolega u Srbiji, žestoko makljali sa policijom i temeljno rashodovali autobuska i metro stajališta. Hongkonški studenti su bacili više Molotovljevih koktela nego bilo ko u svetu i poput ćaka kapuljaša iz Pionirskog parka skrivali su lice…
Prepoznatljivo je i predsednikovo zauzimanje stava radi efekta. Najavljuje tako borbu protiv korupcije:„Tužioci će da rade njihov posao“ (A ko bi drugi!? Ko im je branio da rade do sada…), „Tužioci će imati odrešene ruke“ (Ko ih je vezao?), „Moramo da vratimo otetu državu“ (Ko je oteo?), uz refren „Pobediće Srbija“. Neretko spominje RTS kao glavnu radionicu obojene revolucije i sestrinske televizije, N1 i Novu S. „Tvrdi pazar“, reći će svako ko je Dnevnik Javnog servisa bar jednom pratio duže od reklamnog bloka. Zna Vučić vrlo dobro da umiljatiji i servilniji tandem od Bujošević&Stefanović Lj. ne bi pronašao svećom da ih je tražio.
Aktuelni predsednik pojavio se na prvoj strani Politike više puta nego svi jugoslovenski i srpski predsednici od Tita do Tomislava Nikolića – zajedno. U neposustaloj nameri da nam bude stalno pred očima, nije se pojavio još samo u pidžami – uz prvu jutarnju kaficu. Bio bi gledaniji. Na taj detalj davno mi je ukazala Milena Dravić, koja je s neskrivenim simpatijama govorila o potezu jednog voditelja da Jutarnji program vodi u pidžami.
Od frižidera do pidžame kratak je put.
