U Nemačkoj i Austriji, koje tada još nisu bile deo budućeg Nemačkog Rajha, događaji u Kini budili su jezu među građanstvom. Tako je došlo i do toga da su kompozitor Ernst Krenek i pisac Karl Kraus razmenili par značajnih rečenica na ovu temu, Krenek je bio uplašen i zgrožen, a Kraus se bavio zarezima i interpunkcijom (često je to činio), i prema svedočanstvu bečkog kompozitora, povodom Šangaja, rekao je otprilike sledeće:
„Ja znam da je sve uzaludno kada kuća gori. No, ja ovo moram da radim, dokle god je to i dalje moguće, da su se svi koji treba da se staraju o zarezima brinuli o tome da oni uvek budu na pravom mestu, Šangaj ne bi goreo.“
Ove Krausove duhovite reči savremena srpska akademija morala bi da uzme najozbiljnije. Nedavno sam pozvan da učestvujem u organizovanju skupa koji bi skrenuo pažnju na ozbiljno iskliznuće akademskog života iz njegovih uobičajenih tokova. Incident se dogodio u Novom Sadu, a naravno, dogodio se samo zbog onoga što se nije dogodilo – možda zato što je neko izbrisao neke tačke i zareze. Studentski parlament UNS zatražio je otpuštanje profesora Dinka Gruhonjića i to pod pretnjom blokade rada Filozofskog fakulteta. Zbog čega je ovo zatraženo? Zbog reči koje je Dinko Gruhonjić navodno izgovorio negde u Dubrovniku – reči za koje će se ispostaviti da su istrgnute iz konteksta i montirane.
Bez daljeg širenja priče o rečenom i neizrečenom, o povređenima i onima koji povređuju, svakome mora da bude jasno da ovakav poziv na otkaz i uz to uručena pretnja izlaze van okvira akademskih uzusa i najozbiljnije narušavaju autonomiju univerziteta, postavljajući trenutno javno mnjenje kao sudiju u pogledu kadrovske politike akademskih institucija. Dakle, prvo su sfere javnog i privatnog temeljno pomešane, čime je erodirana osnova svake građanske i akademske slobode, a potom je „mnjenje“ iskorišćeno kao legitimacijski osnov za upotrebu, odnosno zloupotrebu akademskih institucija (Studentskog parlamenta UNS). Pošto je sve tako jasno, rešio sam da podržim skup „Protiv progona nastavnika i za očuvanje akademskog integriteta i autonomije.“ Razumeo sam svoje kolege da je o tome reč, sastavili smo poziv i poslali ga ostalim kolegama, poziv je poslat i medijima. Ovde je već nastao izvestan problem.
Poziv je poslat u nedelju uveče, a već u ponedeljak ujutru prelistavajući stranice popularnih portala, naišao sam na naslove poput „Skup podrške profesoru Gruhonjiću.“ Tekst saopštenja bio je nekad sečen, tako da su ključni delovi ponegde izostavljeni, a negde su stvari i dodavane, tako je nedeljnik Vreme (koji inače osobito cenim) u najavi teksta naveo sledeće:
„Grupa profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pozvala je kolege da im se pridruže u sredu, 27. marta na skupu podrške ‘Protiv progona nastavnika i za očuvanje akademskog integriteta i autonomije’, povodom ‘šovinističke hajke koja se vodi protiv profesora tog fakulteta i novinara Dinka Gruhonjića.’“
Tekst pod navodnicima „šovinističke hajke….“ nije se nalazio nigde u pozivu koji su nastavnici FFUNS poslali, ali je odnekud zalutao u novinski tekst o tom pozivu. Tako se dogodilo da sam u nedelju uveče 25. marta potpisao poziv na skup protiv progona profesora i za očuvanje akademske autonomije, a u ponedeljak ujutru sam preko medija saznao da pozivam ljude na skup podrške profesoru Gruhonjiću. Mnogi čitaoci će se možda pitati, pa dobro, u čemu je štos, zar to nije isto? Dragi moji, nije! Nije, zato što profesor Gruhonjić i akademska autonomija nisu dve iste stvari – isto tako građanin Dinko Gruhonjić i temeljna sloboda govora svih građana Srbije, nisu jedno te isto. Razumem da mnogi koji su preneli dopis nastavnika FFUNS na svojim medijskim portalima to ne shvataju, a i ne moraju, ali bi morali da razumeju kako je tačno izveštavanje njihova obaveza i kako tendencioznim ili nemarnim izveštavanjem čine vrlo sličnu stvar onoj zbog koje se Dinko Gruhonjić uopšte našao u ovakvoj situaciji.
Dakle, nije toliko bitno da li neko iz akademske zajednice lično podržava ili ne podržava profesora Gruhonjića, ali je ključno da se stane na put razvaljivanju i onako slabih granica privatne i javne sfere u našem društvu. Jedino na taj način, očuvavanjem finih distinkcija i mehanizama na kojima svako demokratsko društvo funkcioniše, moguće je usprotiviti se „hajkama“, „harangama“ ili „javnim linčevima“ (za koji god od ovih termina da se opredelimo). Javnom osudom i moralnim zgražavanjem nad onim što se događa, ni na koji način ne doprinosimo očuvanju onoga što je ovde dovedeno u pitanje, a to je sloboda građana Srbije i autonomija visokog obrazovanja.
Zato uvažene kolege, cenjeni profesori, poštovani građani i dragi novinari, setite se Karla Krausa, ovaj nesrećni satiričar imao je samo tu sreću da premine 1936. dakle, dve godine pre anšlusa iz 1938. Ne može da nam bude svejedno šta govorimo, gde su tačke i zarezi, gde se i kako se to prenosi. Ukoliko nam nije stalo do toga, onda nam uopšte nije stalo ni do onoga o čemu govorimo. Onda nam ostaje samo da se postrojimo u unapred zacrtane kolone, razvrstamo se na naše i njihove i upućujemo bojne pokliče prema drugoj strani. Ja odbijam da to činim, a posebno mislim da je opasno da neko to čini umesto mene ili u moje ime. Pitanje ne sme da bude ko je „šovinista“, a ko „autošovinista“ (da izvine srpski jezik na upotrebi ovog neologizma), takvo pitanje ovde već prihvata potpuno srušene ograde koje štite slobodu svakoga od nas i pretvara je u token lojalnosti ili pravovernosti. Poslednje ne treba dopustiti! Zato, podrška profesoru Gruhonjiću sama po sebi ne znači mnogo – podržati kolegu kome se preti otkazom ili čoveka kome se preti smrću je jedno, a odbraniti autonomiju univerziteta i slobodu govora je nešto sasvim drugo. Retko ko danas čita Hegela, ali daću sebi za pravo da podsetim čitaoce kako lepa duša nužno ostaje nesrećna svest. Od bilo kakvih činova javne podrške ili javne osude, sada je mnogo važnije insistiranje na erodiranim ali i dalje postojećim institucionalnim okvirima koji štite slobodu svih nas. Stoga, treba paziti na tačke i zareze, kada su oni na mestu, mnogo toga lošeg može se izbeći.
Javnom osudom i moralnim zgražavanjem nad onim što se događa, ni na koji način ne doprinosimo očuvanju onoga što je ovde dovedeno u pitanje, a to je sloboda građana Srbije i autonomija visokog obrazovanja
***
Ovaj tekst pisan je 26.03, dakle, dva dana pre takozvane blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Sada je 29.03, Filozofski fakultet se od juče nalazi pod „blokadom“, a ja sam po prvi put otkad sam ušetao u zgradu ovog Fakulteta – a bilo je to negde u junu 2007. godine – došao u situaciju da u istu ne mogu da uđem. U istoj situaciji danas se nalaze stotine zaposlenih i hiljade studenata ovog Fakulteta, a sve zbog toga što jedan od nastavnika na Filozofskom fakultetu po ideološkim standardima ne odgovara pojedinim predstavnicima studenata Univerziteta u Novom Sadu. Nevolja je što se ovde ne radi samo o tom jednom nastavniku, ukoliko bi profesor Dinko Gruhonjić zaista dobio brzometni otkaz po zahtevu koji su uputili predstavnici Studentskog parlamenta UNS, a koji su utemeljili na nepodobnosti koja proističe iz pretpostavljene uzbuđenosti javnog mnjenja – dakle, ukoliko bi se zaista ispunili ovakvi zahtevi i ukoliko bi uprava FFUNS pristala na ovakve ultimatume, onda bismo se kao društvo našli na do sada potpuno neistraženom terenu. Preko noći, priznali bismo kao novu normalnost progone i otkaze po dekretu javnog mnjenja, a podobnost i lojalnost postali bi zvanični kriterijumi za procenjivanje svih društvenih vrednosti. Zli jezici bi primetili da možda već jesmo takvo društvo – ja se sa time nikako ne slažem.
