Mnogo je šta Horhe Mario Bergoljo – kao papa Franjo – uradio prvi i jedini. Spomenimo nekoliko stvari, čisto podsećanja radi. Kad je, recimo, izglasan papom, odbio je poneti papski zlatni krst, ostavivši oko vrata svoj poniklovani srebrni. Odbio je i tradicionalne skarletne mokasine od kojih je Prada u vreme njegovog prethodnika Benedikta napravila hit svojih modnih revija. (Zato je, ne bez žaoke, vatikanskim kostimografima dao na znanje da su mu potaman stare ortopedske cipele.) Sa nelagodom je primio na sebe belu odeždu pontifeksa maksimusa, govoreći da se u njoj oseća kao prodavac sladoleda. Odbio je da stanuje u Apostolskoj palati, umesto nje odabrao je apartman – broj 201 – u vatikanskoj Gostinskoj kući Svete Marte, pri kojoj je kapelica za rane jutarnje mise, i kantina gde jede s poslugom i zaposlenima. Kafu tu pije iz automata. Platu od trideset i dve hiljade dolara ne uzima, svakog meseca deli je siromašnima, fondacijama, ponekom potrebitom članu familije. Papamobil mu je tuđ, u svakoj zgodnoj prilici koristio je obična kola, spočetka je to bio plavi ford fokus. I na duža putovanja leti avionima lokalnih kompanija. Za Vojtilu i Racingera avioni su bili preuređivani tako da su na raspolaganju imali krevet i radni sto – papa Bergoljo nema takvih prohteva, sedne katakad u prvi red, toliko da može protegnuti noge.
Ima toga još prvog. Prvi je jezuit na tronu Sv. Petra. Prvi iz Amerike, i južne zemljine hemisfere. Prvi je za papsko uzeo ime Franje Asiškog. Prvi imenovao jednog kardinala iz Srbije. Prvi je u Vatikan – čujte ovo – doveo klovnove, i komedijaše. I kad smo već tu, kod zabave: nikad se u papskim odajama nije pevao i igrao tango. Pred njim, jeste. Itd, teško je svemu tome nazreti kraj. Pogotovo što se evo sad Bergoljo pokazuje još jednom kao prvi – kao prvi papa koji za života objavljuje autobiografiju. O njoj će ovde biti reči.
Nadaj se
Autobiografiju je jesenas na Frankfurtskom sajmu najavio njen talijanski izdavač, i vlasnik svih prava, Mondadori. Papa je u avgustu uradio reviziju teksta, signirajući svaku stranicu – nešto će doduše biti dodavano i kasnije, na poslednjim tabacima – i predao knjigu njenoj sudbini. Ta sudbina je, naravno, već bila upisana. Rendom haus uzeo je kopirajt za Ameriku, moćni izdavači drugih jezičkih područja odmah su najavili prevode, tu i tamo su se potom pojavljivali odlomci da podignu temperaturu, i – 14. januara 2025. u izlozima knjižara u osamdeset zemalja osvanulo je ono što i na neviđeno postaje bestseler: knjiga Francesco SPERA L’autobiografia. To je njen izvorni, talijanski naslov. Nemci su ga se držali: Papst Franziskus: HOFFE, Die Autobiografie. Francuzi takođe: Pape Francois: ESPERE. L’autobiographie. Španci već nisu. Papa Francisco ESPERANZA La autobiografia je njihov. Nisu ni Englezi. Njihov naslov Pope Francis HOPE The Autobiography kao i španskimenja nijansu koja postoji u talijanskom – reč Spera sadrži, naime, imperativni ton, čega u španskoj reči Esperanza i engleskoj Hope nema. Hrvati su taj ton pogodili, na koricama njihovog izdanja kao naslov stoji Nadaj se. To Spera, to Nadaj se, tačno je ono što odražava Papinu volju i strast. Ali, nema mesta drami: ni špansko Esperanza, ni englesko Hope kojim ćemo se mi služiti, nije neka jeres, naprotiv! Hope, dakle nada, za Svetog je oca sveta reč. Videćete uostalom.
Malo se oteže ovaj uvod, ali moramo spomenuti još jedan šum u kanalu. Papin ghost writer Karlo Muso u kratkoj belešci na kraju knjige kaže da se pre šest godina, kad se počelo raditi na njoj, nije računalo sa tim da će biti objavljena za papina života. Plan je, očito, promenjen. O razlogu se može samo nagađati jer ni Papa ni Muso nisu dali objašnjenje. Ali, postoji tu izvesna neobična okolnost. Pola godine, naime, pre nego što će Mondadori najaviti Nadu izašla je knjiga koju isto tako potpisuje papa kao autor, naslov joj je Life / La mia storia nella Storia, i već taj naslov Moja priča kroz istoriju sugeriše da pred sobom imamo ličnu životnu ispovest. Sročena je vrlo prosto. Novinar Fabio Markeze Ragona je narator, tačnije: nešto kao konferansije, a Papa u priču ulazi i izlazi, presecajući je dugačkim pasažima svojih sećanja. Priča se tako prekida i nastavlja, čak je i grafički sugerisano kad ide Ragona, a kad Papa – da bismo na kraju dobili ono na šta naslov ukazuje, zaokružen autoportret. Neće biti tek zanovetanje ako se upitamo: otkud potreba da se piše i objavljuje nova autobiografija, i to dok se prva još nije ni ohladila? I kad je u prvoj rečeno devet desetina onog što će na ovaj ili onaj način biti ponovljeno u drugoj? (Upoređivali smo, ne govorimo napamet.)
Da li je to Papa bio nezadovoljan onim što je uradio sa Ragonom? Kockaćemo se malo sa odgovorom. Kazaćemo toliko da Moja priča ima narodski karakter, da zapravo liči na đačku čitanku. Rukopis, pak, koji je rađen sa Karlom Musom, i pored svih Papinih homilija zavodljivo je pripovedanje, obojeno šarmom kojim nas svaki dan osvaja i on sam, izvedeno napokon sa prefinjenom jednostavnošću. Da li je onda ova razlika ta koja razrešava misteriju dve autobiografije? Drugim rečima, da li se po svojoj superiornosti a ne samo po Papinoj anotaciji Nada ima smatrati književnom kanonskom verzijom? Rekli bismo: da. Uostalom, recenzenti po svetu pisali su i pišu o Nadi kao da Moja priča i ne postoji.
Hajdemo onda najzad na stvar. Uvodeći nas u svoj život Papa sa nekoliko rečenica određuje karakter knjige. On kaže da autobiografija nije naša privatna priča, pre je prtljag koji vučemo sa sobom. Kaže, isto tako, da sećanje nije tek ono što prizivamo iz prošlosti, već je i ono što nas okružuje. Štaviše: da se sećanje ne tiče samo onog što je prošlo, nego i onoga što će biti. “Na svakoj stranici, ovo je knjiga o onima koji su putovali sa mnom, o onima koji su došli pre, o onima koji slede”.
Prvi je jezuit na tronu Sv. Petra. Prvi iz Amerike, i južne zemljine hemisfere. Prvi je za papsko uzeo ime Franje Asiškog. Prvi imenovao jednog kardinala iz Srbije. Prvi je u Vatikan – čujte ovo – doveo klovnove, i komedijaše. I kad smo već tu, kod zabave: nikad se u papskim odajama nije pevao i igrao tango. Pred njim, jeste
Kako je rekao, tako je pisao. Počinje izdaleka – pričama što ih je slušao u svetu talijanskih doseljenika u predgrađa Buenos Airesa kojem je (svetu) pripadala i njegova živopisna pijemonteska familija – da bi ovu povest o sebi dovršio na samo nekoliko sedmica pred izlazak knjige, kad je, decembra prošle godine, grimiznim plaštom ogrnuo dvadeset i jednog novog kardinala, među njima i već spomenutog, iz Srbije. Pod taj široko razapeti luk, vremenski duži od veka, stao je – malo je reći, ali recimo – jedan neuporediv, nesvakidašnji život. Počeo je čudom. Godina je 1927, deda, baka, i onaj što će mu postati otac imali su karte za veliki prekookeanski linijaš da iz Đenove otplove u obećanu zemlju, ali, desilo se da su morali odustati: nono Đovani i nona Roza nisu stigli rasprodati ono što su imali, i taj ih je sticaj okolnosti spasao – odlazak su odložili, a silna Principesa Mafalda, brod za koji su imali karte, doživeo je katastrofu u burama Atlantika. Malo je ko preživeo, odigrala se talijanska repriza Titanika. “I tako sam ja sad ovde”, piše prostosrdačno Papa, pripisujući tu sudbinu, razume se, Božjoj promisli. Njegovi će u Argentinu stići dve godine kasnije, ostavljajući Italiju okovanu te zime ledom koji, veli Papa, i Felini spominje u Amarkordu. Stradanje Mafalde napravilo je, međutim, neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti Talijana, jednako tako i u Papinoj. Prvo njegovo papsko putovanje – nimalo, dakle, slučajno – bilo je odlazak na mediteransko ostrvce Lampeduza koje je u savremenoj migrantskoj krizi postalo hronotop ljudske nesreće. Čim je čuo vesti o brodolomnicima, one su mu se – kaže – bolno, kao bodlja zarile u srce, najupečatljivija priča njegovog detinjstva vratila mu je pred oči patnju onih koji su kretali na put bez ičega. “I ja sam rođen u porodici migranata”, napisao je. Ne osvrćući se na to što poseta Lampeduzi nije bila u inače strogim itinererima njegove papske kancelarije, smesta je otišao tamo. U susret ljudima koji čak nisu bili njegove vere.
Ja sam čovek. Ništa ljudsko mi nije strano
Svom životu Papa je u knjizi nastojao dati izgled nečeg sasvim običnog. Usuđujemo se reći da mu nije padalo teško: njegov je životni stil bio takav. Oslonio se u jednoj prilici na Terencija i njegovu izreku: “Ja sam čovek. Ništa ljudsko nije mi strano”. Tačnije: naveo je da je papa Pavao VI voleo tu izreku, ali to ništa ne menja na stvari, on ju je živeo. I upravo je ta običnost ono što Papu Franju čini neobičnim. (U uvodu ovoga članka govorili smo uostalom o tome.) Od trenutka kad je posle Konklave na kojoj je izabran izašao na balkon, i obratio se okupljenima ispred katedrale Sv. Petra sa Buona sera, bilo je jasno da će svet imati posla sa jednim posve običnim, dakle novim, papom. To njegovo Dobro veče koje pre njega na tom famoznom balkonu, u toj prilici, nije izgovorio nijedan papa, najmanje je bila igra slučaja. U knjizi, naime, on tom svakodnevnom pozdravu daje osobitu važnost, o njemu piše kao o ljudskoj obavezi, ne kao o praznoj formuli. “Ta mala reč koju jedva primećujemo izjava je naše brige, naše pažnje, i na kraju, naše ljubavi prema drugome”. I ona je, veli, utoliko potrebnija ukoliko shvatamo da je svet u kome živimo “nasilan i arogantan”. U jednom od dana kad nastaje ovaj tekst, sredina je aprila 2025, videli smo da je Papa praktikuje i u uslovima koji traže poseban napor. Teški rekonvalescent, dakle, sa cevčicama kiseonika u nozdrvama, kolicima je vožen aulama Crkve Sv. Petra. Tu će sresti jednog mališana i umesto svog veličanstvenog dobar dan tek će mu mahnuti rukom. Razjasnićemo odmah: u bolnici, u koju je bio dospeo tačno mesec dana po izlasku autobiografije, intubacije su mu uništile glasne žice pa je ostao bez glasa. Otud samo ruka u pozdravu. Dečak je, međutim, razumeo situaciju i srdačno otpozdravio sa: Ćao, Papa ! U dobrih učitelja, uvek je dobrih đaka, verujemo da je to svakako bilo ono što je Papa želeo da čuje.
“Pastir ide sa svojim stadom nekad napred, nekad u sredini, nekad pozadi”, piše. U tome smislu deluje da bi rado poskidao silne epolete sa svoga papstva. Skidanje je počeo sa onim Buona sera umesto Hvaljen Isus i Marija
Razoružavajuća običnost Pape Franje ne zaustavlja se na ovoj ili onoj ekstravaganciji, mada nam je stalo da spomenemo i ovu: da je jedan od skorašnjih rođendana proveo sa četiri beskućnika – ima, dakle, ona i svoje dublje strane. “Pastir ide sa svojim stadom nekad napred, nekad u sredini, nekad pozadi”, piše. U tome smislu deluje da bi rado poskidao silne epolete sa svoga papstva. Skidanje je počeo sa onim malopređašnjim Buona sera umesto Hvaljen Isus i Marija, a nastavio ga je i u ovoj knjizi. Gotovo drastično. Namesnik Isusa Hrista, princ apostola, namesnik Svetog Petra, suveren Vatikana – sve to što se nalazilo na prvoj stranici pontifikalnog godišnjaka premestio je on na drugu, a na prvoj ostavio jednostavno: Biskup Rima. To je Papa. Druge titule su stvar istorije i teologa, ova je bila i jeste stvarna, kaže. U istome se duhu dogovorio, veli, sa majstorom ceremonijala sahrane: da se sve pojednostavi. Nema katafalka, nema rituala zatvaranja kovčega, nema polaganja kovčega od čempresa u drugi kovčeg, od olova, te u treći, kovčeg od hrasta. “Biću sahranjen dostojanstveno kao svaki hrišćanin”, piše, “jer je biskup Rima pastir i učenik, a ne moćnik ovoga sveta”. Najzad: neće biti pokopan u Crkvi Svetog Petra nego u Crkvi Svete Marije Mađore. “Vatikan je bio kuća moje poslednje službe, ali neće biti i moja večna kuća”.
Rezerve prema preteranom ceremonijalu papske sahrane Papa Franjo pokazao je prilikom poslednjeg ispraćaja njegovog prethodnika, Benedikta. Iako ga je smatrao – tako piše u knjizi – “ocem i bratom”, sveo je pojedine tačke sahrane na minimum, neke čak izostavio, što nije prošlo bez jeda u katoličkim krugovima. Da li ga je povredila – i nije je zaboravio – činjenica da mu je o Benediktovoj abdikaciji javio jedan novinar, ali ne i Benedikt sam? Njemu, argentinskom kardinalu, koji je Racingeru na Konklavi ustupio određen, ne mali broj glasova, što su u završnim krugovima glasanja stizali na njegovo ime? U knjizi El Sucesor španski novinar Havier Martinez – Brokal bavio se ovim napetostima, čak i kroz niz razgovora koje je imao sa samim Svetim ocem. Ostala je da visi u vazduhu neka nedoumica, ostala je i posle filma Dva pape, uglavnom – videli ste – Papa Franjo nije ustuknuo. Štaviše, za svoj odlazak iscrtao je najmanji mogući spektakl.
Melanholija je uvek bila družica mog života
Gde bi ipak mogao biti stvarni, suštinski razlog ovog redukcionizma, koji napada svetu stolicu evo iz više pravaca? Kad je kardinal Bergoljo, marta 2013. iz Buenos Airesa krenuo u Rim na Konklavu, kupio je bio povratnu kartu. Od prijatelja je, takođe, naručio da mu narežu na disk film Nanija Moretija Habemus papam, da ga pogleda kad se vrati. Već ove i par sličnih stvari svedoče, dakle, o tome da nije računao da će postati Papa. Ali kad je postao? U autobiografiji ima jedna dramatična ispovedna sekvenca koja bi možda mogla ponuditi odgovor na to tako uporno spuštanje tona i traženje nove mere. U njoj je najpre klasični hrišćanski narativ o grehu (“Ja sam grešnik kao i svi drugi”), a sledi ga nešto što dobrano nadilazi ovu rutinu. Citiraćemo: “Osećam da imam reputaciju koju ne zaslužujem, javno poštovanje kojeg nisam dostojan. Ovo je bez sumnje moje najjače osećanje”. Sve bi bilo luk i voda da nije poslednje rečenice. U njoj se čini da je ključ. Iz nje ne progovara božji izaslanik na zemlji, nego jedan, po svemu običan, skrušeni smrtnik, koji je – obratimo pažnju – napisao i ovo: “Melanholija je uvek bila družica mog života”.
Ono što je Racinger nedvosmisleno ostavio Bergolju u nasleđe jeste jedna bela kutija u kojoj je bila dokumentacija o nepočinstvima koja su rađena u crkvi – od korupcije do pedofilije. Fotografiju njih dvojice sa tom kutijom, Papa je objavio u knjizi. Vojtila je o svemu ćutao, Racinger je počeo da radi, i digao ruke kad je video dokle su stvari došle, ostalo je na ovome kojem je predata kutija. Nije se dvoumio, pale su mnoge, i visoke glave. Ali, delovi katoličke i druge javnosti opet nisu zadovoljni. Kažu, Papa je u Nadi ispevao himnu o tome da je crkva dužna moliti oproštaj, a pojedini inkriminisani tipovi još uživaju njegovu blagost. Slovenački teolog Marko Rupnik prvi je na tom spisku. Ima ih još.
Imao je mali Bergoljo po sopstvenom priznanju dve leve noge, čeznuo je, međutim, da bude fudbaler. Iz njegovog je predgrađa u Buenos Airesu tim San Lorenco, za koji i danas navija, i pošto odavno ne gleda televiziju, sekretari mu ponedeljkom saopštavaju rezultate. Priča se da i Novak Đoković ima člansku kartu tog kluba, ali Papa u autobiografiji tenisere ne spominje.
I uopšte, recenzenti Nade ne propuštaju da se osvrnu na tzv. osetljiva mesta autorove karijere sa kojih, vele, Papa po pravilu brzo sklizne, čak i kad ih dodirne. Jedno takvo mesto je slučaj jezuitskih sveštenika Orlanda Jorioa i Ferenca Jaliča. Desio se u vreme diktature vojne hunte generala Videle. Sveštenici su zatvarani i mučeni, a išao je glas da ih je biskup Buenos Airesa Bergoljo izdao. “Bio sam klevetan”, piše sad Papa u autobiografiji. Dugačka je to priča, ali, svedimo je na osnovne crte: posle pada diktature izvesna internacionalna trockistička organizacija tražila je da se Bergoljo stavi pod istragu, jednoga dana četiri sata regularno je i ispitivan (istina, ne u sudu, nego u biskupskoj rezidenciji), i zaključak je bio da je osumnjičeni biskup čist. Rep se za slučajem, međutim, i dalje vukao (i nije prestao da se vuče), bez obzira na to što je 2013. Jalič dao izjavu kojom je sa Bergolja skinuo svaku odgovornost za svoje stradanje. Kad je Papa 2023. posetio Budimpeštu, morao je, ipak, tu priču – zbog Jaliča koji je Mađar – ispričati peštanskim sveštenicima-jezuitima, na posebnom sastanku u nuncijaturi. “Bila je to bolna epizoda”, kazao im je.
Detinjstvu i odrastanju u knjizi pripadaju najlepši redovi, Nada je u tom smislu pravi bildungsroman. Imao je mali Bergoljo po sopstvenom priznanju dve leve noge, čeznuo je, međutim, da bude fudbaler. Iz njegovog je predgrađa u Buenos Airesu tim San Lorenco, za koji i danas navija, i pošto odavno ne gleda televiziju, sekretari mu ponedeljkom saopštavaju rezultate. Priča se da i Novak Đoković ima člansku kartu tog kluba, ali Papa u autobiografiji tenisere ne spominje. Samo fudbalere. U Vatikan mu je više puta dolazio Mesi. Kad je Argentina 1986. u Meksiku postala svetski prvak – i toga se dotiče – radio je u Nemačkoj doktorsku disertaciju. Konstatuje Maradonine golove, i onaj dat božjom rukom, i onaj driblingom veka, ali finale nije imao živaca da gleda. Otišao je u šetnju.
Prvo Hrist, pa mnogo kasnije Lenjin
Nije mu to bila jedina strast. Skupljao je poštanke marke. Na ujakovoj svadbi zatreskao se bio u jednu curu, i danima mu je izlazila pred oči, jedva se otarasio njene slike, iskušeničkim odricanjima i molitvama. Žene su, ipak, centar njegovog univerzuma otkako ga je akušer istisnuo u svet prosto tako što je seo na majčin stomak. Prihvatila ga je baka Roza, koja je otad personae dramatis tog dela njegove povesti. Ona mu je bila i kuma na krštenju, i oslonac kad se uputio ka jezuitima, jer je majka htela da joj sin bude lekar, i užasnula se kad je čula za njegovu odluku da hoće da služi bogu. Baka ga je naučila pijemonteskom dijalektu, jer otac, vrli knjigovođa, sa njim, kaže, nikad nije govorio talijanski, samo adoptirani španski. Jedna profesorica u hemijskoj školi, u koju je išao, došav iz nekih krugova južnoameričke gerile uputila ga je na levicu, kojoj on ipak neće nikad pripadati – i u knjizi podvlači da je prvo bio Hrist, pa tek mnogo kasnije Lenjin. (Na jednom drugom mestu ne krije divljenje za Gorbačova, i njegovu finu suprugu i ćerku). Ali avaj, ni danas se ne može oprati od napada da je marksistički papa. Sledeći uverenje o ženi kao stubu života, u teološkim razmatranjima uvek mu je na prvom mestu Bogorodica. Ne može da prežali što, dok je bio na spomenutom doktoratu u Nemačkoj, nije otišao do Augsburga da vidi amblematičnu sliku Maria Knotenloeserin, na njoj onu, dakle, koja dreši čvorove.
Papin tradicionalni talijanski matrijarhat ne isključujemo kao potku jedne linije u njegovom crkvenom reformizmu: žene su, naime, zauzele znatan broj važnih mesta u vatikanskoj administraciji, a sam Papa otvorio je pitanje žena u sveštenstvu
Papin tradicionalni talijanski matrijarhat ne isključujemo kao potku jedne linije u njegovom crkvenom reformizmu: žene su, naime, zauzele znatan broj važnih mesta u vatikanskoj administraciji, a sam Papa otvorio je pitanje žena u sveštenstvu. Kažemo (kaže i on) da je ideju stavio na sto, i makoliko delovalo oprezno, to je hrabar, dalekosežan korak. Papa Franjo je sedmi pontifaks od Drugog svetskog rata. Tek su jedan ili dvojica od njih pravili neke poteze, da crkva ne bi ostala okamenjena, konzervativna ustanova. Ali, svi prodori koje Papa Franjo čini nisu dovoljni teolozima da ga vide kao reformistu. (Za vašu informaciju, vide ga kao centristu.) Nespremnom da se upusti u raspravu, našem se zdravom razumu ipak nameće pitanje: kako to, naime, da neko ko Vatikan smatra “poslednjom apsolutističkom monarhijom u Evropi”, pa je već time dovodi u pitanje, kako to, dakle, da taj nije prevratnik? Taj, to jest Kardinal Bergoljo, koji u pauzi Konklave što će ga kasnije izabrati za Papu, u foajeu ispred sale sa jednim drugim takođe kardinalom raspravlja o Knjizi o Jovu – toliko zaneto da ih je službenik morao opominjati da ih se čeka u sali? Na seminaru opšte književnosti (Beograd, šezdesete, profesor Vladeta Košutić) o Jovu je, uzgred da kažemo, govoreno kao o prvom parničaru s Bogom. O tome je parničaru, dakle, mislio taj što će koji sat kasnije sesti na stolicu Svetog Petra.
Neumorni pacifist
Papa Franjo možda je, zapravo, impozantnija figura izvan crkve nego u crkvi samoj. Pamteći dedine priče iz krvavih okršaja sa Pijave, i pamteći svoju jezu koju je zapatio u Hirošimi, Papa je neumorni pacifist, istinsko lice mira u današnjem svetu koji se okrenuo naglavačke. Kad je počeo rat u Ukrajini, nije mu palo teško da istog jutra ode ruskom ambasadoru – što je nezabeleženi presedan u istoriji vatikanske države. Ponudio je svoje dobre usluge. (Lavrov ih je učtivim pismom otklonio.) “Crkva je često glas vapijućeg u pustinji”, kaže. Ali ga to neće obeshrabriti da krene opet, i opet. Osudio je i Hamas i Izrael. “Mir je moguć, nikad se neću umoriti da to govorim”. Ali, i izvan rata, on dela na svetloj strani istorije. Slavio je Mastriht, i pad Berlinskog zida. Pad komunizma. Stoji uz zabrinutost ekologa. Razmišlja o internetu, koristi i šteti. Pruža ruku gej populaciji, protivi se smrtnoj kazni, razgovara sa muslimanskim verskim vođama, ima dijalog sa pravoslavnima. I sa protestantima, zaprepastio se kad je bio u poseti Slovačkoj, i čuo da se tamo o tridesetogodišnjem ratu, onom posle Luterove pobune, govori kao da je bio juče. U njegovom liku, dakle, pojavila se na svetskoj sceni jedna ličnost dostojna poštovanja. Slučajem su nam u isto vreme kad i Papina došla u ruke sećanja Angele Merkel. Hladna kupusara od osamsto strana patetičnog naslova Freedom, kraj jedne tople i mudre ispovesti, nebo i zemlja. Koliki su kad kraj njega stanu recimo sedam velikih, oni iz G7? Bolje da ne kažemo.
Papa je neumorni pacifist, istinsko lice mira u današnjem svetu koji se okrenuo naglavačke. Kad je počeo rat u Ukrajini, nije mu palo teško da istog jutra ode ruskom ambasadoru – što je nezabeleženi presedan u istoriji vatikanske države. Osudio je i Hamas i Izrael. “Mir je moguć, nikad se neću umoriti da to govorim”. Ali, i izvan rata, on dela na svetloj strani istorije
Slučajno, ili namerno, tek autobiografija Nada vanredno se uklapa u ovu, 2025, koju je Papa proglasio jubilarnom godinom rimske crkve – tako se radi na svakih deset godina – i papskom bulom Spes Non Confudit, tj. Nadanje ne razočarava, odredio joj sadržaj. Ta se parola ima vrteti čitave godine, i prožimati sve crkvene aktivnosti. U znaku bule izvedena su već božićna slavlja otvaranjem Svetih vrata Crkve Sv. Petra, a Dikasterij za evangelizaciju organizovao je krajem marta ritualne manifestacije Ti si moja nada. Knjiga, zar ne, već svojim naslovom upada u program, ona postaje poluga u toj ofanzivi nade do koje je Papi nemerljivo stalo.
Nada je vrlina srca da se ne zatvori u tamu
Rekli smo da je nada i inače sveta reč Svetog oca. Pogledamo li makar i dijagonalno ono o čemu je za ovih dvanaest godina pontifikata govorio, propovedao i pisao, ona je nafrekventnija njegova reč. Na nekoliko nedelja pre autobiografije iz štampe je izašla knjiga papinih meditacija o nadi A Light in the Night, baš ususret jubilarnoj godini. Čak je i brojne propovedi posvetio nadi, navešćemo samo Catechesis on Hope (2016 – 2017). U autobiografiji nadu definiše u sijaset varijacija. “Imati nadu, ne znači biti naivni optimist koji ignoriše tragediju ljudske zlobe”, evo jedne. Evo i druge: “Nada je vrlina srca da se ne zatvori u tamu, da se ne zaustavi u prošlosti, da se ne ukopa u sadašnjosti, da može jasno videti sutra”. Ali, kaže i ovo: “Nada je dar od Boga, i dužnost za hrišćane”. I još: “Bez nade sve je nemoćno i izgubljeno, čak je i vera bez nade prazna”. Jasno je da je čitava ta panorama ozračena crkvenom dogmom, i izvan crkve nema veliku cenu. Laš Svendsen, mlađi norveški mislilac, popularan i u našim krajevima, u svojoj hrestomatiji A Philosophy of Hope koja se u svetu pojavila prošle jeseni, uzima u obzir samo filozofiju nade koja ima sekularnu perspektivu, od Aristotela do Bloha. Dozvali smo ga u pomoć, radoznali da vidimo da li je pokazao ikakvo interesovanje za silne Papine radove na istu temu. Ništa. Spomenuo je samo Svetog Avgustina, Tomu Akvinskog, Kjerkegora i Imanuela Kanta, i to tek da bi naznačio zašto ih isključuje iz svojih razmatranja.
Za kraj smo ostavili da vam kažemo u čemu laički čitalac – što pisac ovoga članka jeste – u čemu, dakle, on može i vanredno uživati kad u ruke uzme Papinu autobiografiju. Može u fascinantnoj umetničkoj lektiri koju njen autor nenametljivo i neusiljeno koristi. Bila bi nova, dugačka priča ako bismo se detaljnije osvrnuli na tu listu visokog, odnegovanog ukusa, zato samo jedan provizorni registar. Dakle: tu je Borhes, koji je i gostovao na Papinim profesorskim časovima i kojeg spominje bez hvaljekanja, tu je Prust, pa Šimborska, potom idol Crnjanskog Džon Dan, Aristotel i Kant, Verlen, Dostojevski, Pazolini, Zigmunt Bauman, jevanđelisti Matej i Luka, razume se; onda Bergman, ceo talijanski neorealizam sve sa Anom Manjani, i Babetina gozba kao favorit, pa Vim Venders koji je o Papi napravio Čoveka od reči; Pikaso i Munk su tu, i Karavađo sa Isusom i poreznikom Petrom, pa Šagal i Dali; i muzika, božanstvena muzika – Vagner sa Parsifalom, Betoven sa Leonorom, Mocart, i Maler, i Bah sa Erbarme Dich, mein Gott i čudesnim glasom Marijen Anderson … Najzad, i nipošto najmanje važno: tu su i Bitlsi, i malo-malo, argentinski tango.
