Kineska kompanija China Civil Engineering Construction Corporation (CCECC) započela je 30. marta rekonstrukciju pruge Rasputnica G – Rakovica – Resnik u dužini od 7,5 kilometara. Istog dana agencija Tanjug je objavila da je procenjena vrednost radova 23,7 miliona evra, da će se oni finansirati kreditom Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i da se kineski izvođač obavezao da će za najviše 351 dan obnoviti taj deo pruge.
I sve bi bilo u redu da ta vest nije objavljena 30. marta sada već daleke 2017. i da se beogradski ogranak CCECC nije ugovorom obavezao da će državno preduzeće Infrastruktura železnice moći rekonstruisanu prugu da koristi pre aprila 2018. A zapravo ništa nije u redu, jer radovi još nisu završeni.
Pri tome nije isključeno da je predsednik Aleksandar Vučić, koji sam za sebe tvrdi da je najveći graditelj i da niko u istoriji Srbije nije napravio više auto-puteva i pruga, u svoj „bilans“ ubrojao i tih 7,5 kilometara, za čiju se obnovu Srbija kod EBRD zadužila za 23,7 miliona evra, a ispostavilo se da nije rekonstruisana ni za osam puta duži period od ugovorenog.
Slučaj za Riplija, ali i za tužilaštvo
Mnogo je indicija koje ukazuju da bi ovaj slučaj za Riplijevu rubriku Verovali ili ne mogao privući pažnju i evropske tužiteljke Laure Koveši. Njen tim u Srbiji, naime, isključivo zanima eventualno nenamensko trošenje evropskog novca. S obzirom na to da pruga do danas nije obnovljena, iako je rok za to istekao pre više od sedam godina, ostaje im samo da provere da li je država i na šta sve potrošila 23,7 miliona evra pozajmljenih od EBRD. Jer na rekonstrukciju 7,5 kilometara pruge očito nije.
Pri tome je tih 23,7 miliona samo deo većeg kredita od 95 miliona evra, koji je sa EBRD ugovoren još pre 13 godina, a u međuvremenu je Srbija plaćala penale zato što godinama, zbog kašnjenja projekata, taj novac nije koristila.
Za domaće pravosudne organe, pak, ostaje da ispitaju da li su osnovane sumnje sagovornika Radara koji ukazuju na niz nepravilnosti i stalne pokušaje da se vrednost radova naknadno, brojnim aneksima osnovnog ugovora, dodatno naduva, sa ciljem da se na taj način obezbedi još veći profit, ne toliko možda kineskoj kompaniji CCECC, koliko jednom od njegovih domaćih podizvođača, sada već ozloglašenoj firmi Bauvezen, nad kojom je Privredni sud u Beogradu, na predlog OTP banke, u leto 2023. pokrenuo stečajni postupak, sa velikom verovatnoćom da će njeni poverioci, a pre svih država, ostati kratkih rukava.
Iako je godinama dobijao unosne poslove od države, većina građana za Bauvezen je čula tek kada su tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović podigle optužnicu zbog sumnji da je sa još nekim firmama oštetio EPS za 7,5 miliona dolara. I to državno preduzeće je angažovalo Bauvezen za izgradnju 21,5 kilometara pruge, koja je Termoelektranu Kostolac B i površinski kop Drmno trebalo da poveže sa državnom železnicom. Vrednost posla bila je 14 miliona dolara, a pruga je trebalo da bude završena u julu 2018. Ni danas nema pruge, a ni para koje je država pozajmila od Čajna eksim banke da bi finansirala njenu gradnju. Pre toga Bauvezenu je isplaćen sav novac na osnovu lažne dokumentacije o navodno obavljenim radovima.
U međuvremenu tužiteljke su premeštene i oduzet im je slučaj EPS. Predmeti za koje su one bile zadužene u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, kako se nezvanično saznaje, združeni su u jedan. Okrivljeni su posle istrage pušteni da se brane sa slobode, a predmet je sredinom prošle godine dostavljen Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal i od tada se ne zna njegova dalja sudbina.
„Po Zakonu o krivičnom postupku, Posebno odeljenje Višeg suda trebalo je da prihvati ili ne prihvati optužnicu i da o tome obavesti javnost, zbog javnog interesa“, kaže Jasmina Paunović za Radar. Poredeći dva projekta, na kojima je bio angažovan Bauvezen, ona uočava puno sličnosti. U oba slučaja, kaže, finansijer je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a investitor Infrastruktura železnice. Druga sličnost je što su radovi ugovoreni 2017. i 2018. Čak je i ugovorni iznos veoma sličan, a Bauvezen je u oba slučaja izabran za glavnog podizvođača.
Uhodana šema uz malu pomoć prijatelja iz državnih struktura
Uz to, u oba slučaja nije primenjen Zakon o javnim nabavkama, kaže Paunović, uz opasku da se može pretpostaviti da je podizvođač izabran na osnovu „drugarskih poznanstava“, kao što je kineski CCECC za svog glavnog podizvođača za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, posle „prijateljskih konsultacija“ izabrao firmu Starting.
„Uloga Bauvezena u tom poslu me podseća na ulogu Startinga u rekonstrukciji nadstrešnice u Novom Sadu. I jedna i druga firma su glavni podizvođači Kinezima, koje bira država, na bazi `drugarskog poznanstva`, a za obe postoji sumnja da su `perači novca`. Definitivno se može zaključiti da je neko iz vlasti uporno forsirao da se poslovi daju Bauvezenu, iako je državi dugovao nekoliko desetina miliona dinara za poreze. Očigledno je da je ta firma angažovana radi ostvarenja nečijih privatnih interesa, a na račun države. Tim pre što je u međuvremenu otišla u stečaj. Domaći pravosudni organi, tačnije tužilaštvo, imaju zakonsku obavezu da pokrenu predistragu u ovom predmetu, jer je više nego jasno da je i ovde, kao i u predmetu EPS-a, pa i predmetu pada nadstrešnice u Novom Sadu, izvršeno više krivičnih dela, kako službenih, tako i odgovornih lica sa koruptivnim elementima“, kategorična je tužiteljka Paunović.
Dva ugovorena a neobavljena posla slikovito pokazuju da je Bauvezen imao uhodanu šemu da pare od države naplati unapred, a da radove odlaže unedogled. Jasno je da to ne bi bilo moguće da stvarni vlasnici firme iz Lazarevca nisu imali dobre veze sa ljudima iz vrha vlasti, zbog čega je državne projekte dobijala čak i kada je bila na „crnoj listi“ zbog neizmirenih dugova državi za poreze.
Pre više od osam godina tadašnja resorna ministarka Zorana Mihajlović tvrdila je da će pruga Rasputnica G – Rakovica – Resnik biti završena u martu 2018. Pet godina kasnije dala je ostavku na mesto ministarke i napustila SNS, a nije dočekala da CCECC i Bauvezen završe posao. Iako je na oproštajnoj konferenciji za novinare rekla da neki ljudi iskorišćavaju SNS kao svoj „džuboks“ za bahaćenje i bogaćenje, poslednjih meseci javno podržava Vučića.
Uz podsećanje da je Bauvezen za poslove koje su finansirali Infrastruktura železnice i EPS angažovan baš kada je resorna ministarka bila Zorana Mihajlović i bez želje da se upušta u razlog njenog odlaska iz SNS-a, Jasmina Paunović kaže da ne može a da ne primeti njeno naprasno oglašavanje u medijima. „Samo što sada otvoreno podržava Aleksandra Vučića. To se dešava u trenutku kada se otvara slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu, a ona je bila resorna ministarka kada je potpisan ugovor o izgradnji brze pruge“, ističe Paunović.
Ugovor o modernizaciji 7,5 kilometara duge deonice potpisali su tadašnji generalni direktor Infrastrukture železnica Srbije Dušan Garibović i direktor srpskog ogranka CCECC Džu Tijanran. Rekonstrukcijom i modernizacijom građevinske i elektrotehničke infrastrukture trebalo je da se ubrza saobraćaj na ulasku u Beogradski železnički čvor. „Na ovaj način počinje realizacija kredita broj 5 Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je potpisan još 2012, ali do sada nije ništa učinjeno, zbog čega su srpske železnice platile velike penale“, rekao je Garibović, dok je Tijanran rekao da će CCECC kao podizvođače angažovati firme iz Srbije.
Firma iz Lazarevca dobijala poslove i kada nije imala sve potrebne sertifikate
Nije, međutim, jasno kako su izabrali baš Bauvezen. Tim pre što izvori Radara otkrivaju da ta firma iz Lazarevca, u trenutku kada je angažovana kao podizvođač, nije imala sertifikat da ispunjava sve uslove za obavljanje poslova održavanja gornjeg i donjeg stroja železničkih pruga. A bez tog dokumenta, navode upućeni, nije smela ni da remontuje pruge u Srbiji.
Direkcija za železnice Srbije je taj sertifikat sa rokom važenja od pet godina izdala Bauvezenu tek 18. decembra 2017. Još veći problem je, kako se naknadno ispostavilo, što je taj papir firma iz Lazarevca izdejstvovala na osnovu falsifikovane dokumentacije. Zbog toga joj je Direkcija 25. juna 2019. oduzela sertifikat. Pre toga se posebna komisija uverila da Bauvezen ne poseduje ni svu neophodnu dokumentaciju, ni mehanizaciju i drugu opremu, za koju je tvrdila da njome raspolaže, pa čak ni radnike sposobne da upravljaju mašinama za radove na prugama.
„Na osnovu navedenih činjenica, Komisija je zaključila da Bauvezen ne ispunjava uslove za posedovanje sertifikata o obavljanju poslova održavanja gornjeg i donjeg stroja železničkih pruga iz člana 28. Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju“, navodi se u rešenju Direkcije, u koje je Radar imao uvid, a potpisao ga je tadašnji v. d. direktora Lazar Mosurović.
Prosto je neverovatno kako je Bauvezen godinama dobijao poslove na državnim projektima, uprkos tome što su za svaki probijali i ugovorene rokove i cene. Zbog te firme su i radovi na pruzi od železničke stanice Gilje, koja je otvorena za saobraćaj još 1884, do Ćuprije trajali pet umesto dve godine. Zbog lošeg kvaliteta radova Bauvezena, vozovi tom deonicom umesto projektovanih 120 ne smeju da voze brže od 50 do 70 kilometara na sat, a pitanje je da li bi ta pruga ikada i bila završena da tadašnji direktor Infrastrukture Miroljub Jevtić umesto firme iz Lazarevca nije angažovao ZGOP iz Novog Sada.
A upravo je firmu sa takvom „reputacijom“ kao podizvođača angažovao i kineski CCECC. Iako još nije završio posao, koji je trebalo da bude gotov još pre sedam godina, u međuvremenu je CCECC kao jednog od svojih podizvođača, na izgradnji brze pruge od Novog Sada do Subotice, angažovao konzorcijum dve kineske kompanije China Railway International Corporation i China Communication Construction Company. I ne zna se šta je veći problem. To što su resorno ministarstvo i Infrastruktura dali saglasnost da, uprkos lošem iskustvu, CCECC bude jedan od podizvođača ili što je ta firma angažovana bez saglasnosti finansijera i investitora.
