„Krv nikakva. Cvekla je dobra. Domaća. Šest blendera. Dva valjaju. Krvave ruke. Krvava kuhinja. Rukama pritišćeš cveklu da sve izađe. Da slučajno ne ostane onaj jedan vitamin. Zbog kojeg će onkologija prestati postojati. Samo što je mene strah cvekle. Cvekla miriše na zemlju. A zemlja je prestala biti za cvijeće…“
Ovo je delić priče o majci, ćerki, o preteškom teretu koji donosi rak, o bolu onog ko boluje i bolu onog ko to gleda, o uspomenama, o bezuslovnoj ljubavi, a sve u slavu života, iz pera Nejre Babić Halvadžije, koju je u operu pretočila, komponovala i režirala Irena Popović Dragović.
Premijera komada Tri boje cvekle – „za vokalno-instrumentalni ansambl, elektroniku i kućne aparate“, održana je u Sarajevskom ratnom teatru (SARTR), a mi smo imali privilegiju da se uverimo zašto ovu predstavu smatraju glavnim pozorišnim spektaklom sezone u glavnom gradu BiH.
„Nejrina hrabrost da piše o nečem tako intimnom i bolnom, a onda i Irenin jedinstveni pristup tom materijalu, učinili su, po meni, da SARTR i Sarajevo dobiju jednu od trenutno najvažnijih i najposebnijih predstava u regionu“, izjavio je za Radar reditelj Patrik Lazić, koji je prisustvovao premijeri. „Koliko god mi voleli da mislimo da je dramski teatar ‘pravo‘ pozorište, počeci zapadnog pozorišta su sličniji ovome. Izdvajanje pojedinca iz hora, njihov dijalog, kombinacija izgovorenog i otpevanog, muzika i tema izrazito važna za zajednicu, tako je sve počelo. Rak jeste jedna od trenutno najvećih tabu tema, usudio bih se reći i naš najveći strah. A pozorište treba da služi da se zajednica oslobodi straha i ‘pročisti‘ svoja osećanja. Ova predstava je primer onog pravog, čistog, suštinskog pozorišta, koje nas još gađa i u arhetip odvajanja od majke.“
Toga dana nad Sarajevom je usred aprila lila novembarska kiša. Karata nije bilo ni za lek, unosile su se dodatno stolice… Prštale su emocije, bilo je smeha, ali ponajviše suza. Stajaće ovacije, pozivi na bis – jedan, drugi, treći, četvrti, za autore i ansambl koji je nadahnuto izveo operu Irene Popović.
I čini se da nije bilo boljeg mesta od Sarajevskog ratnog teatra za ovaj događaj, koji je osnovan sada već davne 1992. kada je grad bio pod opsadom, kao vid otpora da se ostane u kakvoj-takvoj normali.
„Želje tadašnjeg osnivača Safeta Plakala, Dubravka Bibanovića i još nekih reditelja, dramaturga i glumaca iz naših drugih pozorišta bila je da se okupe i naprave teatar otpora u kojem nema mržnje, nego samo ljubav. I ostala je zabeležena divna rečenica jedne gledateljke koja je rekla ‘Hvala SARTR-u, što ste mi dozvolili da ne poludim u ratu‘“, priča nam Maja Salkić, direktorka ovog teatra.
Sinergija svih činilaca
Predstave su se igrale, dodaje, gde se moglo – po podrumima, u zgradama, na otvorenom, po drugim pozorištima…
„Eto, sada imamo svoju zgradu već nekih 20 godina. I ona je specifična jer je u njoj nekada bio Centar društvenih aktivnosti, a pored mnogih događaja tu su se održali i poslednji koncerti EKV, pa Azre u Sarajevu. I to je dodatna odgovornost koju imamo da pružimo visok kvalitet našoj publici“, objašnjava Salkić i ističe da se danas u mirnodopskim vremenima bave i kulturom sećanja, a repertoarski su drugačiji: „Spremni smo na eksperimente i neke nove umetničke izraze, a to je eto i ovo što je Irena uradila, po meni, jedna od najznačajnijih kompozitorki u Evropi. Savremena opera, van tradicionalnih okvira, i publika je to oberučke prihvatila. U ovom komadu je prezentovana sinergija, fuzija glumaca, operskih pevača, orkestra, u interpretaciji je sve posebno. O tome smo mnogo naučili od Jelene Novak, koja je pisala libreto. Tema je važna jer nema nijedne osobe koja se nije našla u takvoj situaciji da izgubi nekog bliskog i voljenog zbog ove bolesti. A opera je toliko katarzična da ne čudi što je izazvala oduševljenje ali i otrežnjenje. Stalno nešto ganjamo u karijeri, jurimo da ostvarimo sve svoje snove, ambicije, ali kad stanete i pogledate oko sebe, shvatite da su neke druge stvari primarne.“
Želje osnivača SARTR-a Safeta Plakala, Dubravka Bibanovića i još nekih reditelja, dramaturga i glumaca bila je da se okupe i naprave teatar otpora u kojem nema mržnje, nego samo ljubav
Maja Salkić
Na ovaj svečani čin iz Holandije, gde trenutno živi, došla je i Jelena Novak. S Irenom Popović Dragović sarađuje još od studija, a prvi put su radile operu Mozart… Luster… Lustig za bend Kanda, Kodža i Nebojša.
„Tada je pozvala nas nekoliko da svako napiše neki deo libreta. Ja sam pisala recept za Mozart kugle i eto… Putevi su nam se uvek ukrštali, i nakon opere Deca, eto nas sa Cveklama. Neverovatna je emocija koju je opera izazvala kod publike, bilo je kao pred neku erupciju. Nejrina tema je takva da svakog od nas dotiče, ti gubici su bolni. Meni je bilo zanimljivo u tekstu kako da se radi s takvom temom, to je vrsta odrona, rupe, koja nastaje u životu, a da opet ne bude tretirano negativno kao patnja, tragedija, ali i da ne bude patetično i banalno“, kaže nam muzička dramaturškinja Jelena Novak i otkriva neke male tajne rađanja ove opere.
Jedna od njih je da Irena radi u hodu i da je to posebna fascinacija i inspiracija: „Ona ima izuzetnu imaginaciju i predložila je ideju da radimo operu koja ima tri godišnja doba, da se tako obeleži taj nedostatak koji ostaje zauvek bez proleća koje nikad ne dolazi. Pošto je reč o instituciji, nije unapred znala s kojim glasovima će moći da raspolaže, jer nije birala ansambl. U isto vreme piše, komponuje, orkestrira na licu mesta… Radi s mnogim elementima koji nisu samo muzički. Kod nje ništa nije pravolinijski, sve je uzbudljivo, dragoceno.“
Govorila sam neću plakati, i bila sam O. K. Ali kada me je zagrlio i zaplakao muž moje prijateljice, koji je za mene pojam jakog balkanskog čoveka koji suze ne pušta, noge su mi se oduzele
Nejra Babić Halvadžija
I dok su stizale čestitke, Nejra Babić Halvadžija s ponosom je sve poslužila kadaifom koji je spremila posebno za ovu priliku. Definitivno, najukusniji kadaif, a za to umeće zaslužna je njena majka o kojoj je i napisala ovo delo. U jednom od stihova se to i pominje:
„Uzmi tepsiju. Istopi puter. Kolo na jedinicu. Oraha ako ima. Rasporedi fino. Kadaif. Puter isto tako, Da ga ima, Ima ga. I onda u rernu. Neko pokrije… Ja ne. Ti ne mama. I tako ga ostavi. Dok ne počne hodati. Znaš ono. Znam. Prodrmam tepsiju i on stvarno hoda. Eto. Naučila si. Sad istresi bošču…“
„Govorila sam neću plakati, i bila sam O. K. Ali kada me je zagrlio i zaplakao muž moje prijateljice, koji je za mene pojam jakog balkanskog čoveka koji suze ne pušta, noge su mi se oduzele. Tada sam sebi rekla – pa samo da smo ovu reakciju doživeli, bilo bi dovoljno. Baš sam pričala sa glumicama iz predstave i rekle su mi da im se nikad nije desilo da im prilaze neki ljudi za koje nemaju pojma ko su i grle ih, imaju oslobađanje od stida da sa vama podele emocije. Ovo je stvarno retka premijera gde su se ljudi posle grlili, ljubili, čestitali, bez uobičajenog protokola, iskreno“, sumira utiske Nejra.
Tema je važna jer nema nijedne osobe koja se nije našla u takvoj situaciji da izgubi nekog bliskog i voljenog zbog ove bolesti. A opera je toliko katarzična da ne čudi što je izazvala oduševljenje ali i otrežnjenje
Ona podseća da je, iako je lično iskustvo, ovo napisala jer je univerzalna tema: „Jako mi je bitno da se ne pronađu samo oni koji su bolesni ili su imali takav slučaj. Posebno žene u ovom našem okruženju koje su vaspitane da večno služe nekim nametnutim pravilima i ne znaju da kažu – neću, ne mogu, sama ću ja to… I znači mi opaska jednog doktora koji mi je rekao da je prepoznao nešto što će mu posebno pomoći u radu sa pacijentima. A to je da ga je ova opera naterala da više razmišlja u svom pristupu ne samo prema pacijentima nego prema njihovim porodicama. To mi je baš mnogo značilo.“
Kako nezvanično saznajemo, Tri boje cvekle će gostovati i u Beogradu. A Nejra Babić Halvadžija nam je obećala da će umesiti kadaif i doneti ga da se zasladimo.
