Otkud to da je radnja novog romana Uglješe Šajtinca Madam Fajrflaj (izdavač: Arhipelag) smeštena u Nagasaki 2024? Ništa neobično! Na prvoj stranici prvenca Čuda prirode (1993) baba budi usnulog unuka i pita ga da li će ići na radio da nešto pročita. Da! Pesme o ratu. „O ratu u Africi.“ Osobeni šajtinčevski sumatraizam i odisejsko lutanje koje će snažan odjek imati u pripoveci Pseći vek (2000) – Odiseja njegov pas Arg čeka dvadeset leta, preračunato u pseće godine: celo jedno pasje stoleće – ostaviće trag u zbirci priča Čemer (1997).
Pojedine proze nose naslove: Jena, Machu Picchu, Rekvijem za Evropu, Dudukisti. U Ženi iz Huareza (2017) pomešaće se pustinjski pesak i banatska prašina; u Banatorijumu (2014) bićemo opčinjeni „miražima“ ogromnih čeljusti, ždrela, oklopa gigantskih reptila i džinovskih školjki, pa stajati nepomično, nalik junaku na pomenu što gleda šljuke na jezeru, primećujući da njihov odraz stvara iluziju da je reč o kartama za gatanje. U Sasvim skromnim darovima (2011) epistole razmenjuju dramski pisac na privremenom boravku u Njujorku, i njegov brat, vozač pikapa u rodnom Zrenjaninu. Vok On! (2007), pisan od 1997. do 2004, na relaciji „Veliki Bečkerek – Velika Britanija“, skupiće fragmente povezane Hadersfildom u Jorkširu. Hadersfildom (2005) danas već antologijske drame ovoga pisca, te kultnog filma snimljenog po istom tekstu. Šta ako ga zatvore jer svetom hara boleština? U roman Koljka i Sašenjka (2022) stupiće Puškin.
Kada ste i kako počeli da pišete Madam Fajrflaj o atomskoj bombi bačenoj 1945?
U februaru, prošle godine. Rukom i penkalom pravo u svesku. Oduvek me je užasavalo međuljudsko razaranje. Atomska bomba kao ideja, svi ti žigom zveri obeleženi velikani nauke, zveri. Ali tako da ih ni ne pomenem u priči. Zanimao me je čovek koji se izmigoljio ispod te paklene pečurke. Pojedinac. U ovom slučaju prvo lice romana i njegovi bližnji. Majka na prvom mestu. Njeno božansko poreklo. Neuništivost pojedinca. To je istinska tajna, to je nedokučivo. Samo su atomi pojedinca jači od zbira atoma u bombi koja ih je prepuna baš u svrhu razaranja ljudskih masa. Masu mogu da razore, ali pojedinca nikad. On je ta neuhvatljiva kosmička čestica.
Bili ste u Nagasakiju? Vaši junaci često šaraju po svetu, ne napuštajući nikad rodnu ravnicu.
Duhom, da. Inače, nema šanse. Nikad nisam čekao na čuda. Duh me je vodio. Mašta, nije me sramota da upotrebim i tu reč. Ne nebuloza, ne trip. Ona mašta koja može da svari, na prvom mestu, stvarnost, a onda da u veze dovodi jake doživljaje koji su se rasplamsali u meni. Kad izgori sve lako zapaljivo dobijam svetu izgoretinu. Nikad mnogo ali dovoljno da se iz nje nacedi onoliko mastila koliko mi je potrebno da napišem šta sam naumio. Sumatraizam je dobar. I Odisej je dobar. Večan. Duh putuje kroz prostor i vreme. Veze sa Banatom su neizbežne jer sam otud i tu sam još uvek. Želja mi je da ne budu tumačene folklorno, za to me nikad nije bilo briga. Čovek je stranac na ovom svetu a i u mestu na kojem se rodio. Nazaret, Vitlejem, Kalvarija, kakvog sve to ima smisla ako si propustio da upoznaš tog Čoveka.
Važan je motiv semena. Povezan je sa Banatom.
Seme biljaka, da. Mogućnost klijanja, ovde ili na nekom drugom mestu. Krajnje stereotipna scena u romanu. Deda unuku poklanja semenke raznog povrća. Ako ga samo izvede u povrtnjak i usmeri ga gde i šta da ubere, to je jedno. Ako mu daruje trun koji je u šaci ništa, onda to ide uz nadu da će ovaj smoći snage da se povije, poklekne, izdubi rupu u zemlji, brine o toj nateklini na zemlji, zaliva, usmerava, onda je to nešto drugo. S takvom se namerom predaje sve što vredi, gde god na ovom svetu bili, iz ruku onih koji odlaze onima koji ostaju. I s nadom.
Rođeni ste 1971. Uvežbavali ste kako da reagujete ako dođe do atomskog rata?
U školi i u vojsci. Sećam se tih atomskih napada iz pešadijske obuke. Sprdali smo se, znojili ispod maske, zalegali u skokovima ko sardine na vazduhu. Jako poučno. I u isto vreme veoma zabavno. Iako, kad si žutokljunac, ipak strahuješ više. Mlado je tvoje telo, šteta, valjalo bi ga skloniti pa onda upotrebiti, za one telesne radosti. Sad, sklonjeni bolje nego da smo u najsavršenijem skloništu, nekoliko vrsta pod zemljom, čučimo u sebi. Jer nema jačeg bedema i zamršenijeg lavirinta od onoga što čovek s vremenom sam od sebe postane. Izašao bi ponekad i sam iz tog podzemnog grada ali ni to nisi u stanju. Mape nema, verovao si u sebe i previše, neće trebati, mislio si.
Oduvek me je užasavalo međuljudsko razaranje. Atomska bomba kao ideja, svi ti žigom zveri obeleženi velikani nauke. Zanimao me je čovek koji se izmigoljio ispod te paklene pečurke
Naposletku je devedesetih došao pravi rat. Bili ste student. Učestvovali ste u protestima?
Nisam bio Robespjer, više iz prikrajka. Nadao sam se nekoj žurki, ushićenju, nekakvom duhovnom i telesnom zbližavanju. Apsolutno sam bio neupotrebljiv u političke svrhe i ostalo je tako. Pisao sam, žurio da završim sa fakultetom jer sam bio jedini provincijalac na klasi, teret roditeljima. Čitao sam pravoslavni katehizis, zaljubljivao se na dnevnoj bazi, a posle i mesečnoj. Gadilo mi se nasilje, a i to je ostalo tako do danas. Nisam nikad umeo u masi, i u njoj sam raspoznavao samo pojedince. One koji bi bili još bolji kad iz mase izađu i one druge koji izvan mase nisu ni postojali. I to je ostalo tako.
Poslednje dve decenije predajete dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Podržali ste studente.
Na tu temu već sam odgovarao u jednom novinarskom propitivanju. Da skratim ovde, jesam, podržao sam ih. Uz napomenu da za one proteste iz vremena devedesetih niko od nas nije tražio podršku nastavnika. Mučno je što ne vidim da ovo društvo mnogo mari za nadolazeća pokolenja. Ne doživljava ih zrelim. Duhovnim. Mnogo se dozvoljavalo improvizaciji, sve kroz pravdanje o uslovima života i nekakvim svetskim procesima kad je u pitanju zanemarivanje sopstvene dece. U stvari, obrazovanje i školstvo su predmet sprdačine. Svi sve znaju bolje od učitelja, škola je gubljenje vremena. Kod neke dece se ko na ruži trnje jasno vidi zgađenost kad im priđeš da ispričaš neku priču ili basnu sa poentom. Strpljenje ne postoji. Moji su đaci dobri. Rade i usavršavaju se.
Mala grupa?
Mala grupa. Ovo je veština, nije zbir aksioma, pravilnik koji se nauči napamet i to ti je to. Ništa oni neće izgubiti. Nastavićemo gde smo stali. Povremeno se vidimo, izvan škole, popričamo o tome kako se ko snalazi, sećaju li se gde smo stali i šta nas čeka. Oni su jaki pojedinci. Nema za njih festivala, konkursa, nema pažnje za umetnost u povoju. Jedni te isti upravitelji. Igraju klasike, prevode modernih kad uvide da mogu da izbegnu plaćanje prava, dramatizuju prozu, tekstove bez reči i prve dramske pokušaje sviju koji su prvi put seli da napišu dramu. Sve, samo ne domaće mlade dramske pisce. Koji moraju imati svoj prvi let, možda i Ikarov, ali, posle i drugi, treći. Nećete uništiti pojedinca, to je moja poruka. Svim vlastima, sadašnjim i budućim. Bivšima se ne obraćam, oni to dobro znaju.
Biografija
Uglješa Šajtinac je objavio pet romana, četiri knjige za decu, tri zbirke priča i napisao brojne drame postavljene u domaćim, britanskim i američkim pozorištima. Dobitnik je Sterijine, Vitalove, Andrićeve nagrade. Nagrade Društva književnika Vojvodine, te priznanja koja nose imena Bore Stankovića, Isidore Sekulić, Biljane Jovanović.
