Sastanak Donalda Trampa i Volodimira Zelenskog koji se odvio u Beloj kući 28. februara, kao deo inicijative američkog predsednika da se okonča rat jer svima „kvari biznis“, pokazao je šta se desi kada se zvezda rijaliti programa popne na vrh političke moći. Sav prljavi veš iznet u javnost, svađanje s upadanjem u reč, neprimerene metafore, verbalno i fizičko uspostavljanje dominacije… Naravno, ni ukrajinski predsednik nije bez greha, i moglo se pomisliti da se radilo o pozorišnom komadu napisanom prevashodno za njegov narod. Cilj bi mogao biti slanje slike vođe koji je spreman da uđe u sukob s najmoćnijim čovekom na planeti da bi odbranio čast svoje nacije, dok se iza kulisa vodio sasvim drugačiji razgovor.
Ako ste na osnovu prve rečenice pomislili da počinjete da čitate još jednu monotonu anti-Tramp tiradu, toliko očekivanu i laku za napuštanje, bićete obradovani što tekst skreće u donekle drugačijem smeru. Naime, odgovornost za institucionalni uspeh pojava poput trenutnog američkog ili srpskog predsednika pada na dušu nacija koje su ih stvorile i političkih protivnika nesposobnih da ih pobede. Zašto je 2016. godine umesto Bernija Sandersa za megdan s Trampom odabrana Hilari Klinton? Da li je moguće da su demokrate zaista mislile da je reprezentkinja odsustva bilo kakve ideje bolji protivkandidat od nekog ko je ima, makar Sandersova bila od za Ameriku rizičnog socijaldemokratskog tipa? Dalje, kako su građani upali u masovnu samohipnozu, oduševljeni što je glasanje za prvu predsednicu samo formalnost i da je drugačiji ishod nemoguć, ne uviđajući da u slučaju poraza razlog neće biti što je Klinton žena, već što je po svim osnovama pogrešna osoba?
Nešto slično se dogodilo i 2024. godine, sa kandidatkinjom koja je emitovala apsolutnu prazninu, dok je Tramp tačno znao kome se obraća i koje nervne završetke nadražuje. „Oni jedu pse, oni jedu mačke…“, bio je mim koji je zasmejavao američke obalske elite. Zapravo, Trampov tim je bio apsolutno svestan kakvom se ljudskom materijalu obraćaju, te su odlučili da pošalju poneku bombastičnu poruku velikom procentu neobrazovanih glasača, nesposobnih da prate dvosatnu debatu. Nije se radilo o gafu već strateškom trijumfu, jednom od mnogih koji će obeležiti kampanju od početka definisanu time što je Tramp nešto a Kamala Haris, čijeg se imena za par godina niko neće sećati, osim ako je genijalci iz njene stranke ponovo ne kandiduju, ništa. Činjenica da nešto ponekad može biti i nešto užasno spada u potpuno drugi tematski skup.
Dok Amerika klizi ka otvorenom fašizmu, dok se privatna preduzeća spremno odriču autonomnog delanja i sprovode diskriminatorne uredbe donete u državnom vrhu, dok se FBI neprimetno pretvara u Gestapo, predsednik narodu šalje uvek istu poruku: „U državi nam je mir. Narod radi. Deca idu u školu“
Pre pet godina, uspešni premijerni život imala je serija Zavera protiv Amerike (The Plot Against America; HBO, 2020). Tvorci Žice (The Wire) Dejvid Sajmon i Ed Berns prepoznali su u romanu Filipa Rota (1933-2018) – objavljenom 2004. godine, i verovatno donekle podstaknutom prvim mandatom Džordža V. Buša – fabulu koja bi mogla pojasniti šta se desilo u Americi 2016. godine, i kuda bi to dalje moglo da odvede. Nekoliko meseci kasnije, prvi talas trampizma je završen uglavnom zahvaljujući koronavirusu, kao i, za promenu, mudro odabranom demokratskom kandidatu, po svemu ne previše izuzetnom osim po sposobnosti da se obraća i bude shvaćen u očima običnog, radnog čoveka. Sada smo usred sledećeg naleta interesne grupe oličene u Donaldu Trampu – ovaj put mnogo brojnije i mnogo bolje organizovane – koji koincidira s uzdizanjem desnice u zapadnoj Evropi. S tim što valja reći da ni Trampova Republikanska partija, ni pokret bregzit, ni francusko Nacionalno okupljanje, ni nemački AfD, nisu desnica u dvadesetovekovnom smislu, već izbornu prevagu dobijaju tako što predstavljaju slamku spasa za pojedinca koji smatra da mu država ograničava od Boga i/ili ustava zagarantovana prava.
Evropska intelektualna levica (u realnosti: birokratske socijaldemokrate koje suprotna strana uzdiže na nivo ekstremnog levičarstva, da ne kažemo boljševičkog plenumaštva) biva optužena da po svojoj suštini, ako ne formi, nastavlja tamo gde je Sovjetski Savez stao pre trideset i pet godina. A onda, kada preodenuta desnica pobedi, iole inteligentni slobodoljubivi pojedinac šokirano shvata da se kladio na trojanskog konja i jedino mu preostaje da se iznova navikne na poziciju žrtve svemoćne države, sada sa konzervativnom opnom umesto liberalne. Kako god, svedočimo rađanju nove vrste totalitarizma. Ili, ako hoćete da uperimo prst ka celokupnom političkom spektru, novih vrsta totalitarizama koji prete da od izbornog procesa stvore još perfidniju sprdnju od onoga što se sa praznicima demokratije čini u bednim stabilokratijama poput Srbije.
Roman Zavera protiv Amerike spada u žanr alternativne istorije, gde Filip Rot fabuli pristupa iz pozicije učesnika koji se posle mnogo decenija priseća događaja. U imaginarnoj ali vrlo mogućoj Americi sa kraja tridesetih Republikanska stranka nije odbacila pokret Amerika pre svega (America First, kako se, ne slučajno, zove i Trampov), osnovan od strane nekolicine velikih kapitalista, na koncu izabravši njegovog glasnogovornika Čarlsa Lindberga za svog kandidata na predsedničkim izborima 1940. godine. U stvarnosti, F. D. Ruzvelt će te izbore lako dobiti i dalje jašući na New Deal talasu, i to protiv zlosrećno odabranog republikanskog kandidata koji je, poput Ruzvelta, smatrao intervencionizam za legitimnu doktrinu (obojica će, kako se izbori bliže, sve manje insistirati na potrebi da Amerika uzme učešće u Drugom svetskom ratu). U Rotovoj fikciji, Lindberg u prvi plan izborne kampanje, milujući dominantno osećanje naroda – a koji uravnotežen narod rado šalje svoju decu u smrt? – ističe da pred američkim građanima neće biti izbor između Lindberga i Ruzvelta, već između Lindberga i rata. Ključni trik se nalazi u tome što je Lindberg heroj, prvi čovek koji je preleteo Atlantski okean. Uz to je u kolektivnom sećanju ostalo i njegovo stoičko podnošenje gubitka deteta, kidnapovanog pa slučajno ili monstruozno ubijenog osam godina ranije. Stoga, njegovo insistiranje na miru ni u kom slučaju nema primisao kukavičluka. On je, zapravo, bezgrešni, mitski Amerikanac, pa period života koji je proveo u nacističkoj Nemačkoj, kada je od firera dobijao ordenje i obznanjivao antisemitske stavove, Nevernim Tomama biva objašnjen tako što je Lindberg predstavljen kao tajni agent koji je jedno vreme žrtvovao sliku o sebi kako bi prikupljao saznanja o nemačkoj vojnoj mašineriji. Što bi se reklo, dok ima ovaca…
Politički stratezi bi trebalo da zapišu i dobro zapamte polemiku koja se vodi u porodici Rot, nakon što je čovek od takvog ugleda stao iza Lindbergove duboko diskutabilne ličnosti. „Zar ne razumeš šta je on upravo uradio?”
Porodica Rot (u seriji Levin, verovatno da bi se načinio otklon od Rotovog književnog meta procesa) iz Nju Džersija pripada nižoj srednjoj klasi, nastradaloj tokom ekonomske krize pa uzdignutoj Ruzveltovim zauzdavanjem liberalnog kapitalizma putem državne ekonomske politike ne mnogo drugačije od korporativizma kakav je ustoličen u Musolinijevoj Italiji ili Salazarovom Portugalu; svet je, kada se malo zagrebe ispod površine, deprimirajuće siva zona. Prvi potezi Lindbergove administracije nakon stupanja na vlast – sastanak s Hitlerom na Islandu i japanskim premijerom na Havajima na kojima su potpisani ugovori o međusobnom nenapadanju, kao i o prestanku slanja američke pomoći Velikoj Britaniji – nailaze na podršku javnosti. To su, naime, i hteli kada su ga izglasali, da taj neupitni etički stub u ljudskom obličju na svoju dušu natovari svaku etičku dilemu malog američkog građanina. Jevreji iz Nju Džerzija ćute i trpe, znajući da je upravo jedan od njih, i to ni više ni manje nego uvaženi rabin, doneo predizbornu prevagu na jednom od poslednjih mitinga. Podržao je tada Lindberga, vođen pacifizmom u koji veruje, razumom koji mu je govorio da sistem raspodele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku nikada neće dozvoliti njeno rizično centriranje u jednu osu, dok ga je – što je bilo krucijalno – sramno oportunistička strana ličnosti povela u pravcu položaja predsednikovog „kućnog čifuta“.
Politički stratezi bi trebalo da zapišu i dobro zapamte polemiku koja se vodi u porodici Rot, nakon što je čovek od takvog ugleda stao iza Lindbergove duboko diskutabilne ličnosti. „Zar ne razumeš šta je on upravo uradio? Dao je rabinsku dozvolu svim dobrim hrišćanima da glasaju za Lindberga, i pri tome se ne osećaju kao nacisti“. Ispostaviće se da stabilnost usmerena ka spolja proizvodi nestabilnost koja kulja iznutra, što je neminovno kada iz politike odstranite etiku. Nije to „biznis“, ili se u najmanju ruku moramo dogovoriti da nije samo „biznis“. Dok Amerika klizi ka otvorenom fašizmu (kako i ne bi kada je Henri Ford postavljen za državnog sekretara?), dok se privatna preduzeća spremno odriču autonomnog delanja i sprovode diskriminatorne uredbe donete u državnom vrhu, dok se FBI neprimetno pretvara u Gestapo, predsednik narodu šalje uvek istu poruku: „U državi nam je mir. Narod radi. Deca idu u školu“. Njegova šupljina počinje da zveči svima do tada neopredeljenima, svima onima koji su uspevali da žive okrećući glavu ka ne toliko neprijatnim prizorima, i unutrašnji konflikt intervencionističke normalnosti i stabilokratskog ludila usmerava društvo ka izvesnom građanskom ratu ukoliko se što pre ne preduzme nešto drastično.
Ako hoćete da uperimo prst ka celokupnom političkom spektru, novih vrsta totalitarizama koji prete da od izbornog procesa stvore još perfidniju sprdnju od onoga što se sa praznicima demokratije čini u bednim stabilokratijama poput Srbije
Filip Rot je surov prema svojim likovima i dobronameran prema društvu. U njegovoj viziji red i pristojnost bivaju vaspostavljeni a ljudski odnosi zauvek narušeni. Autori serije Sajmon i Berns – setimo se samo koliko smo voleli junake Odeljenja za ubistva ili Žice… – stvaraju ljudska bića koja izgledaju i delaju mnogo prijemčivije od Rotovih, da bi objektivni pesimizam bio izražen kroz stav da društvo koje je toliko otklizalo u bezumlje nije moguće vratiti u ravnotežu bez ozbiljnog remonta sistema koji je tako nešto dozvolio. Žitelji Srbije će uskoro videti da li je u pravu bio autor romana, ili autori njegove televizijske adaptacije.
U svakom slučaju, sledi nam ozbiljan „biznis“, a ako se vratimo na početak teksta i podsetimo u kakvom je stanju svet u kojem se taj „biznis“ ima izvesti… Jedino se možemo nadati da će se jednog dana o Srbiji godine 2025. pisati romani iz žanra alternativne istorije, zabavljajući buduće generacije vizijama prošlosti u kojoj je sve pošlo po zlu.
