Zamislite zemlju u kojoj sudska vlast najviše instance ne postoji. Zemlju u kojoj se predmeti ne većaju. Zemlju u kojoj statistika donosi odluke. Zemlju u kojoj niti jedna od 23 moralne i etičke gromade, najbolji od najboljih, nema snage da kaže: „Dosta je“! Dobrodošli u Srbiju, zemlju u kojoj je treća grana vlasti do sada bila ispod radara.
Godišnji izveštaji o radu neke institucije obično govore o efikasnosti i postignutim rezultatima, dok kod Vrhovnog suda, oni pored toga, govore i o ogromnom neradu u doslovnom značenju te reči. Primera radi, 2019. godine, tadašnji predsednik Građanskog odeljenja tog suda jednom dnevnom listu se požalio da sudije tog suda (njih 21) izvanrednim naporima na mesečnom nivou po sudiji rešavaju više od 40 predmeta. Kao rezultat tog nametnutog opterećenja, opšta sednica tog suda je predložila hitne izmene Zakona o parničnom postupku. Uprkos ovim izvanrednim naporima, prema izveštaju za 2023. godinu, sudije istog tog suda (njih 23) uspevaju da reše ukupno 24.136 predmeta ili u proseku svaki sudija po 95 predmeta mesečno, što predstavlja uvećanje efikasnosti sudija za 135 odsto.
Rast produktivnosti sudija i sudskih veća koja prkosi zakonima fizike
Ipak, ta po svemu nerealna produktivnost se ne zaustavlja samo na tome. Prema odgovoru na zahtev za uvid u informacije od javnog značaja, toj cifri trebalo bi dodati i broj većanih, a nerešenih predmeta u „Rev“ materiji od 26.737 predmeta i oduzeti 11.127 većanih, a nerešenih predmeta iz 2022. godine. Na taj način se dobija neverovatnih 39.746 većanih predmeta u 2023. godini, ili 157 predmeta po sudiji na mesečnom nivou, što predstavlja uvećanje efikasnosti za 292 odsto u odnosu na 2018. i 2019. godinu.
Iza ove produktivnosti sudija i sudskih veća, koja prkosi zakonima fizike, stoji nevešto prikrivanje odavno datog odgovora na pitanje, što srpsko pravosuđe mori skoro sedam godina. Tačnije, odgovor na to pitanje nije ni dao Vrhovni sud, već poslovne banke u javno dostupnim napomenama uz finansijske izveštaje, što je sud doslovno samo prepisao u svoj „Pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita“ iz 2018. godine.
Prema tim izveštajima naknada za odobravanje ili obradu kredita nisu ništa drugo, što i nominalna kamata, odnosno prihod od kamate, koji banke evidentiraju periodično po stvarnom dospeću, i to upravo onako kako je to i Vrhovni sud zaključio kroz obračun efektivne kamatne stope.
Ova suštinska i namerna podudarnost objašnjava smisao pravnog stava iz 2018. godine, prema kome banke naknade i troškove kredita mogu da ugovore i naplate, s tim što mora da postoji jasna razlika, da se ovi prvi – u koje spadaju i naknade za odobravanje ili obradu kredita – određuju procentualno i mogu se naplatiti samo periodično, odnosno „kroz obračun efektivne kamatne stope“. S druge strane, ovi drugi troškovi se određuju nominalno i naplaćuju samostalno.
Građansko odeljenje Višeg suda ne proverava da li je pošteno to što su bankarske naknade za odobravanje ili obradu kredita postale sastavni deo glavne obaveze ili cene kredita, iako isti sud samo dva pasusa niže u svom stavu navodi da te naknade predstavljaju sporednu ugovornu obavezu
S obzirom da su poslovne banke u velikom broju slučajeva ove naknade naplaćivale jednokratno u momentu davanja kredita, kao što se naplaćuju sporedni troškovi, praksa suda je jednostavna i logična – kada su u pitanju sporedni troškovi banke imaju pravo samo na stvarne troškove kredita. Jednostavno rečeno, sve ono što sprečava banke da nominalnu kamatu naplate jednokratno važi i za ove naknade, a u prvom redu to su cilj i priroda kamate kao trajne obligacije. Ne treba zaboraviti da je ovaj stav prihvatio i Ustavni sud, dok je Narodna banka Srbije u javnim saopštenjima po ovom pitanju isticala da je i Nemački savezni sud zaključio da ove naknade predstavljaju „cenu za kapital, zavisnu od ročnosti kredita, što kod jednokratne naknade nije slučaj“.
Potpuni amaterizam, loš falsifikat ili nešto sasvim treće
Međutim, u radu nižestepenih sudova dolazi do potpuno pogrešne primene ovog stava, do te mere da se neispravni zaključci počinju prelivati i na druge sporove. Nakon bezuspešnog i nedozvoljenog mešanja izvršne i zakonodavne vlasti u rešavanju ovog problema, uz svesno ćutanje Vrhovnog suda, sudija Dragiša Slijepčević, odlučuje da izvrši nezabeležen presedan. Isti u sud donosi potpuno amatersko delo pod nazivom „Dopuna pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita“, koji po svojoj ispravnosti ne bi prošao ni pismeni deo pravosudnog ispita. A njega je, istini za volju, teže pasti nego položiti, upravo kod sudija ovog suda kao ispitivača.
Nažalost, ovaj loš falsifikat prepun očiglednih netačnosti i neistina, nekim čudom prihvata i Građansko odeljenje Vrhovnog suda i u život ulazi već mrtvo biće. Njegova suštinska neispravnost leži u tome što se isti zasniva na isključivanju od provere nepoštenosti naknade za odobravanje ili obradu kredita kao sastavnog dela „glavne obaveze ili cene kao tržišne kategorije“, dok sud samo dva pasusa niže tvrdi da iste „predstavljaju sporednu ugovornu obavezu“.
O kolikoj se bezobzirnosti radi najbolje govori sentenca usvojena samo tri meseca kasnije pod nazivom „pravo na informisanje“. Ona se odnosi na naknade za održavanje kredita, koje se naplaćuju periodično kao prihod od kamate, pa ista zapravo predstavlja samo konkretizovanu primenu pravnog stava iz 2018. godine na takve naknade.
U sudu postoje dva modela rada. Jedan za redovne, a drugi za „bankarske“ predmete, koji čine ogromnu većinu. A problem istorijskog priliva predmeta uspešno savladava tako što se prema rasporedu rada sudskih veća, bankarski predmeti samo označavaju kao da su tada i većani, daleko od očiju sudija koji postupaju u njima
Za sudiju Slijepčevića ovo nije bio dovoljno, pa se lično uputio među nižestepene sudije kako bi im „dobronamerno“ objasnio da mrtvo biće, ipak, miriše i može da se koristi, što potvrđuje i tajni video zapis. Međutim, u javnoj odbrani pravnog stava, sudija se u jednom dnevnom listu potpuno razotkrio. Odgovarajući na pitanje o navodnom dokumentu sa njegovim potpisom, koji prema sadržaju predstavlja uputstvo sudijama za primenu tog stava, on je, između ostalog odgovorio da sadržina „navodnog“ dokumenta „nije nesaglasna suštinskom pravom značenju pravnog stava VKS iz 2018. i njegovoj dopuni iz 2021.“ Još jednom, ne tako slučajno, u tom „navodnom dokumentu“ stoji da „sudije prevaziđu formulaciju da se trošak obrade kredita i puštanja kredita u tečaj naplaćuje samo kroz obračun efektivne kamatne stope“, što dovoljno govori samo za sebe. Iz celokupnog sadržaja „navodnog dokumenta“ šalje se jasna poruka sudijama – mrtvo biće po svaku cenu morate održavati u životu, jer će u suprotnom i vaše karijere doživeti istu sudbinu.
Uz prećutnu saglasnost Građanskog odeljenja Vrhovnog suda
S druge strane, uz prećutnu saglasnost ostalih članova Građanskog odeljenja Vrhovnog suda kao i predsednice suda, u sudu je implementiran sistem rada sa ciljem da se prikrije suština pravnog stava iz 2018. godine, a koji za rezultat ima gore navedenu ekstremnu efikasnost suda.
U sudu, naime, postoje dva modela rada. Jedan za redovne, a drugi za „bankarske“ predmete, koji u odnosu na ove prve čine ogromnu većinu. Sud istorijski priliv predmeta uspešno savladava tako što se prema rasporedu rada sudskih veća, bankarski predmeti samo označavaju kao da su tada i većani, daleko od očiju sudija koji postupaju u njima.
To za rezultat ima totalno zagušenje sudske administracije da objavi toliki broj odluka, što nekada zna da potraje i preko godinu dana. Taj model je u 2024. godini toliko usavršen da je izuzetak da bankarski predmet preživi barem prvu narednu sednicu sudskog veća, pa postoji ne tako mali broj slučajeva koji su većani od tri do osam radnih dana od dana prijema u sud. To, pak, otvara prostor sudijama da mali broj ovih drugih predmeta rešavaju izuzetno efikasno, pa se takve odluke objavljuju neometano i neobično brzo.
Danas, sagledavajući ovaj nesretni niz događaja, svedoci smo vremena u kome jedan najviši sud, silom i neistinom, prikriva sopstveni stav, uz grubo kršenje svih mogućih moralnih, etičkih, pisanih i nepisanih pravila sudijske profesije, a sve kroz fingirana nepostojeća većanja.
