Njegovo ime je sinonim za dobro razumevanje i dobru nameru kad je reč o srpsko-albanskim odnosima. Bio je đak osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Prištini, gde je završio gimnaziju „Ivo Lola Ribar“. Došao je u Beograd 1966. na studije filozofije, stanovao u domu „Rifat Burdžević“, bio učesnik studentskih demonstracija 1968. godine. Četiri godine je radio na Katedri za albanologiju Filološkog fakulteta, zatim se sa uspehom posvetio vizantologiji. U Prištinu se vratio 1982. godine.
Na početku jugoslovenske krize bio je deo foruma i akcija kosovskog otpora, blizak sa demokratskim i antinacionalističkim snagama u Jugoslaviji. Kritikujući stavove i monopolističke postupke Demokratskog saveza Kosova i Ibrahima Rugove, zaradio je etiketu izdajnika.
Njegov otac Mehmed je bio partizan, nosilac Spomenice 1941. godine, čovek čvrstih komunističkih ideala koji su podrazumevali da ne teži privilegijama ni bogatstvu. Karijeru je završio kao ministar unutrašnjih poslova na Kosovu. Njegovom sinu Škeljzenu, koga svi zovu Zeni, nekoliko puta su predlagali da uđe u Partiju, ali je on odbijao. A 1990. je osnovao Socijaldemokratsku partiju Kosova i bio njen predsednik. Postojala je samo tri godine.
Škeljzen Malići je oženjen arhitektom Alisom Canaj Malići, imaju sina Agona i kćer Rozafu. Autor je desetak knjiga, politički je analitičar i prevodilac sa albanskog na srpski jezik. Više godina sa uspehom sarađuje sa Hartefaktom, preveo je nekoliko drama Jetona Neziraja, a ovih dana privodi kraju prevod nove drame najuspešnije albanske spisateljice Doruntine Baša u kojoj se bavi temom genocida u Srebrenici. Drama Prst ove spisateljice je svojevremeno u Beogradu pobedila na Hartefaktovom konkursu za najbolju dramu mladih pisaca. Sa uspehom se i danas igra u Hartefakt kući.
Nabrojte nam pet važnih činilaca dobrog života na Kosovu o kojima mi ništa ne znamo, a za njih zna i Evropa?
Moja generacija, od osamdesetih godina preživljavala je veliki socijalni cunami. Opstalo se, ali po koju cenu? Meni se ponekad čini da su baš one najgore godine, osamdesete i devedesete na Kosovu, koje su bile devastirajuće i stavile nas u situaciju obespravljenosti i aparthejda pa onda izazvale rat, bile ujedno i najbolje godine zato što smo uspeli da sačuvamo i odbranimo duhovnu slobodu i solidarnost. U poslednje vreme bavim se sređivanjem moje arhive iz tog perioda (deo rekonstruisan jer mi je Udba u ratu uzela kompjutere i diskove, srećom ne i rukopise i štampane radove) i kroz sećanja koja mi naviru začuđuje me kako smo hrabro i mudro, ali i bogato, živeli u okolnostima represije, oskudica i stalnog ponižavanja. Nenasilni otpor bio je smislen i dostojanstven, ali kada je nasilje Miloševićevog režima prevršilo meru, oružani otpor je postao jedina moguća alternativa da se očuva ljudsko dostojanstvo.
Mislim da je najbolje od života na Kosovu, ima ih možda više od pet, ukorenjeno u toj drami samoodržanja, gde je Davidova pobuna moralno porazila Golijata, ali ne bi stvarno mogla pobediti da nije došla NATO pomoć s neba, kao Deus ex machina u antičkim tragedijama. Posle 1999. nije sve bilo dobro na Kosovu, ima zamora i problema u pravljenju i vođenju države.
Krajem prošle godine ste u jednom tekstu tipovali da će se početkom ove godine nastaviti dijalog između Beograda i Prištine, uz naznaku da su Brisel i Vašington „pronašli formulu da odblokiraju pregovore“. Šta je izgledno sada, kad je reč o srpsko-kosovskim odnosima?
Mislio sam na overu koju je Ohridski sporazum dobio od EU. Rekli su da je sporazum obavezujući međunarodni dokument, iako ga Vučić nije potpisao, samo je dao usmenu saglasnost. Dogovoren je takođe i plan implementacije, što znači da nema više dijaloga po pitanjima, samo primene sporazuma, a to se polako i dešava, popuštaju i Vučić i Kurti iako bi hteli da zatežu i kupuju vreme.
Vama je 2018. od strane srpskog MUP-a izrečena zabrana ulaska u Srbiju. Je li ona i dalje važi?
Nije postojala zabrana, već je bio kafkijanski slučaj maltretiranja i ponižavanja. Mi smo bili grupa, Jeton Neziraj, Besa Luci, Majlinda Hoxha i ja, krenuli prvim jutarnjim autobusom za Beograd u CZKD, gde je naveče trebalo da se održi promocija knjige, kruna zajedničkog projekta sa legendarnom Borkom Pavićević, na kojoj smo radili dve godine. Povod je bio dvadeseta godišnjica izložbe savremene kosovske umetnosti u CZKD (Pčrtej / Beyond) koju sam ja bio priredio a finansirao Fond za otvoreno društvo (Soros). Borka i ja smo hteli da vidimo šta će posle dve decenije nova generacija umetnika i teoretičara uraditi po pitanju kulturne i civilizacijske saradnje. To nije zanimalo graničnu policiju, ali je nekom tamo smetalo. Izdvojili su me iz grupe, rekli mi da uzmem prtljag i sačekam najmanje tri i po sata na granici jer su nadležni u MUP-u tražili da im se javim i tražim dozvolu za ulazak. Bilo je to u pola šest ujutro, nije ni svanulo, policajac je kanda ljubazan, kaže: „Vidi se da si gospodin, nema te na listi zabrane. Obično ne prave problem kada se javite, samo vas je zakačila procedura.“ Nadležni je u to vreme spavao, tek će se razbuditi, umiti se, popiti kafu i rakiju, krenuti na posao, možda ga spopadne mrzovolja a kada ga „zvrcnu“ iz Merdara, razmotriće moj slučaj… Nisam se bio ni osvestio šta se dešava, kada je u sekundi na granični prelaz stigao minibus iz Niša koji je išao za Gračanicu. Pitao sam šofera ima li slobodnog mesta do Prištine. Seo sam i za pola sata bio sam kod kuće. Autobus sa kolegama nastavio je put, ali su kod nekog motela blizu Kuršumlije izašli, pozvali taksi i vratili se i oni.
Aljbin Kurti sistematski izbegava davanje izjava ili učešće u emisijama kosovskih medija. Obraća se javnosti uglavnom preko režiranih video-poruka. Za razliku od Vučića, koji se ne skida sa ekrana, i priča do besvesti i svašta, Kurti nas pošteđuje. Govori samo za strane medije, pametuje i slatkorečiv je
Kako ste protumačili odluku ovdašnje vlasti?
Nije me mnogo zanimalo. Tražili su odgovor Borka Pavićević i novinari, ali nije bilo odgovora.
Šta je kritička misao na Kosovu danas?
Nije na nekom zavidnom nivou, pretežu tradicionalna i kolektivistička mišljenja suprotstavljenog, politički motivisanog jednoumlja. Kada se raspao preduvani i pretenciozni komunistički monolit, koji se predstavljao kao zastupnik opštedruštvenog interesa i napretka, i na Kosovu je, kao i drugim zemljama u tranziciji, raniji monolit zamenjen hibridima nacionalističke ideologije, gde se partijski pluralizam svodi na oštru borbu za primat u predstavljanju i očuvanju „nacionalnog interesa“. „Pluralizam“ levih i desnih i centrističkih partija postaje nekakav ideološki amalgam gde se ranije fiktivno monolitno truplo, kao kod crva, odseca na više delova, ali delovi mogu nastaviti samostalno – jer to je biološka specifičnost crva – a onda svaki od delova umišlja da ima prvenstvo u predstavljanju suštastva crva, odnosno nacionalnog ili državnog interesa, dok su drugi pretendenti lažni. Zato na Kosovu, kao ni uostalom kod vas u Srbiji, ili dugim zemljama regiona, ne postoje velike ideološke razlike između partija na vlasti i onih koji su u opoziciji, i u tom mutljagu obično najbolje prolaze „preletači“, oni koji očas prelaze iz levog u centristički ili desni front, a da im oko ne trepne. Kritički diskursi u takvim okolnostima postaju samo buka i dimne zavese. Kritička misao, u smislu u kojem ste vi postavili pitanje, naravno da postoji u kosovskom društvu, ali se ono artikuliše izvan ove šarade fingiranog pluralizma koje sam možda pomalo karikirao, i to u delovima civilnog društva i akademskih krugova.
Vaša kritička misao ne posustaje. Recite nam osnovnu zamerku današnjoj vlasti u Prištini?
Sadašnja vlast je hibridna koalicija „levičarskog“ populističkog Pokreta Samoopredeljenje Aljbina Kurtija sa odmetnutom polovinom birača desno orijentisanog, populističkog Demokratskog saveza Kosova, koju je, uglavnom iz ličnih ambicija, preusmerila na saradnju sa Kurtijem sadašnja predsednica Kosova Vjosa Osmani. I zapadni diplomati su čini se kumovali ovoj populističkoj koaliciji, jer su mislili da će Osmani bolje nego raniji predsednik DSK Isa Mustafa obuzdati radikalne ambicije Aljbina Kurtija da na Kosovu pokrene institucionalnu revoluciju (poništavanje procesa privatizacije, istraga ekonomskih tajkuna koji su opljačkali javnu imovinu, borba protiv korupcije i kriminala…) u nadi da će kao premijer postati pragmatičan i omekšati po pitanju strateške koordinacije sa SAD i EU. Kurti i Osmani nisu imali iskusne i osposobljene profesionalne kadrovske strukture, a ni jasnu viziju kako treba voditi državu, ekonomska politika im je veoma konfuzna, nisu uopšte shvatali geostrateške prioritete Zapada na Balkanu i zašto je bilo važno da se dijalog Kosova i Srbije što pre zaključi kompromisnim sporazumom o normalizaciji odnosa. Kurti, koji je ranije želeo da na vlast dođe revolucijom, kada je vlast osvojio na izborima umislio je da je stekao suverenu vlast, i počeo je drčno da se ponaša i prema zapadnim ambasadorima, naročito prema Amerikancima, opstruirajući sve njihove preporuke, na svaki njihov predlog imao je svoje dosoljene ideje, pre svega nije trpeo to što je Zapad u dijalogu uvek i u svakom predlogu imao u vidu i interes Srbije. Njega je nerviralo to što Zapad povlađuje Srbiji i Vučiću, i držao je lekciju, čak i državnom sekretaru SAD Blinkenu da je naivan i ne razume ko je Aleksandar Vučić.
Kurti je zatim na svoju ruku, bez konsultacija, počeo da preduzima mere disciplinovanja kosovskih Srba da promene nelegalne tablice automobila, prihvate kosovske dokumente, ukinuo je promet dinara itd, za koje je Amerika tražila da se to radi u koordinaciji i postupno, zbog čega se mnogo izgubilo na vremenu, ali Kurti veruje da je stekao popularnost kod masa, zato što svoju drčnost prikazuje kao odlučnost i hrabrost koja je nedostajala ranijim kosovskim liderima koji su se prema Zapadu ponašali ponizno.
Najlošiji potez srpskih vlasti bio je instrumentalizovanje pozicije srpske manjine na Kosovu, naročito izlazak iz institucija, podsticanje pobuna i, kao kruna pogrešnih scenarija taj neslavni, neuspeli teroristički napad u Banjskoj
Šta su loši potezi vlasti u Srbiji danas?
Ono što je karakterisalo srpsku vlast pod Aleksandrom Vučićem bilo je prilagođavanje nasleđa Titove politike balansiranja između Zapada i Istoka, koje je bilo relativno uspešno dok je vladalo posthladnoratovsko primirje između Zapada i Istoka, ali u promenjenim okolnostima, naročito posle agresije Rusije na Ukrajinu, ono više nije funkcionalno, nije više funkcionalno kao taktiziranje i dobijanje na vremenu, već svakim danom gomila nove probleme za Srbiju, a i za vlast samog Vučića. Ne može se večno istrajati i balansirati na formuli „I EU i Kosovo“ ili „I Evropa, i Rusija i Kina“, uz nerešavanje i u biti podgrejavanje kriznih žarišta u regionu (Republika Srpska, Kosovo, Crna Gora…). Srbija treba da se opredeli, kao što je to svojevremeno učinila Grčka, opredelivši se za zapadnu demokratiju. Najlošiji potez srpskih vlasti bio je instrumentalizovanje pozicije srpske manjine na Kosovu, naročito izlazak iz institucija, podsticanje pobuna i, kao kruna pogrešnih scenarija taj neslavni, neuspeli teroristički napad u Banjskoj, za koji postoje ozbiljne sumnje da je aktuelna vlast za njega znala ili bila i umešana.
Danas se može čuti da su odškolovane generacije mladih ljudi u inostranstvu koji se vraćaju na Kosovo i menjaju lice gradova. Koliko ima istine u tome?
Nakon liberalizacije viznog režima, kod čega je i Španija priznala kosovski pasoš, aktuelni trend je masovniji odlazak mladih u zemlje EU, naravno sa turističkim vizama, ali će mnogi tražiti i posao. Što se tiče povratka, ima ih koji se vraćaju, ali se ne može govoriti o trendu. Kosovska ekonomija je postala nestabilna posle pandemije, a sada imamo i anemičnu vlast koja ne podržava privatni sektor a on je jedini bio vitalan i dinamičan. Ne znam koliko je to rašireno, ali čujem od ekonomista da su neki od kosovskih biznisa preselili svoja sedišta pa i aktivnosti izvan Kosova, u Makedoniju, Albaniju i druge zemlje, zato što su uslovi investiranja i rada bolji.
Kako vlast na Kosovu gleda na nevladine organizacije?
Kosovo je od devedesetih godina, kada je celo društvo u uslovima aparthejda bilo samoorganizovano kao neka vrsta NVO, imalo i još uvek ima organski strukturiran sektor ovih organizacija, koje rade dobro i kada nemaju dovoljno finansija zahvaljujući volonterskom angažovanju. Fondova ima manje nego ranije, ali se nastavlja finansiranje NVO i iz javnih fondova. Naravno, ima mnogo NVO koje osniva nova vlast ili im se stare „uvlače“. U kulturi je nezavisan sektor gotovo izjednačen sa javnim, a i fondovi su jako uvećani, stanje je mnogo bolje nego ranije. Najranjiviji je sektor medija, prema kojima je vlast veoma neraspoložena, pokušava da ih podvede pod kontrolu, ili nađe izgovore za kažnjavanje i zabranu, kao što je bio slučaj sa Televizijom Klan Kosova, vlasništvo tajkunske familije Devoli. Biće vam zanimljivo da Aljbin Kurti sistematski izbegava davanje izjava ili učešće u emisijama kosovskih medija. Obraća se javnosti uglavnom preko režiranih video-poruka. Za razliku od Vučića koji se ne skida sa ekrana i priča do besvesti i svašta, Kurti nas pošteđuje. Govori samo za strane medije, pametuje i slatkorečiv je.
Kurti i Osmani nisu imali jasnu viziju kako treba voditi državu, ekonomska politika im je veoma konfuzna, nisu uopšte shvatali geostrateške prioritete Zapada na Balkanu i zašto je bilo važno da se dijalog Kosova i Srbije što pre zaključi kompromisnim sporazumom o normalizaciji odnosa
Od svih političara koje ste poznavali, sa kojima ste sarađivali, o kome imate najbolje mišljenje?
Najbolje mišljenje imam o Ediju Rami. On je u kakofoničnim i skoro nemogućim uslovima uspeo da obnovi i trasira preporod Tirane a zatim i Albanije. Ima viziju i neiscrpnu energiju. Sa njim sam se intenzivnije družio 90-ih godina, kada je bio umetnik. Kada je postao političar ređe sam se viđao s njim, jer je trebalo komunicirati s njim preko kabineta. Od 2005. godine radio sam istraživanja javnog mnjenja uglavnom za njegove političke protivnike, tako da je njegovo okruženje smatralo da podržavam Salija Berišu. Ali, bio je to samo posao. Godine 2011, kada je bio izgubio izbore za gradonačelnika Tirane, a njegova Socijalistička partija bila u maloj krizi, pozvao me da i za njega radim istraživanje, da vidi kakve su mu šanse na opštim izborima. Istraživanje je pokazalo da ne može dobiti izbore ako se ne vrati u koaliciju sa otpadnikom iz Socijalističke partije, partijom Ilira Mete. Na toj formuli dobio je izbore, ali su prethodno drugi radili da se on pomiri sa Metom. Kada je postao premijer, pozvao me je za savetnika za region jer je hteo da popravi odnose sa svim zemljama u okružju, naročito sa Srbijom. Posao je bio zanimljiv, ali je bilo mnogo protokola, gde smo mu savetnici bili dekor. Ostao sam savetnik nepun mandat, do sredine 2016. Sada ga ponekad viđam na izložbama koje sam organizovao u Centru za otvorenost i dijalog u prizemlju vladine zgrade u Tirani.
Čini li vam se da smo danas jedni od drugih dalji nego ikada, da se naše uzajamno poznavanje svodi na svakodnevno citiranje Aljbina Kurtija i Aleksandra Vučića?
Ta dva imena su sinonim devalvacije vrednosti. Želeo bih da istaknem kako je Rilindja iz Prištine od pedesetih do devedesetih godina objavljivala prevode skoro svih istaknutih jugoslovenskih pisaca: Krleže, Selimovića, Andrića, Kiša, Ugrešićku, Kovača, Filipa Davida, Albaharija… Posle 1999. od savremenih autora preveden je najpre Arsenijevićev Meksički dnevnik, za koji sam ja napisao predgovor. Zatim su sporadično prevođeni i drugi autori. Ogromna je diskrepancija u prevođenju na albanski i sa albanskog. Kada sam bio savetnik za region u prvom mandatu albanskog premijera Edija Rame bila je pokrenuta inicijativa da se za otopljavanje odnosa između dve zemlje osnuje fond za uzajamno prevođenje kapitalnih dela albanske i srpske književnosti. Na tome projektu sam neko vreme sarađivao sa Veranom Matićem, ali se nije išlo dalje od ideje.
Kod kosovskih malih izdavača, danas, postoji interes za prevođenje književnih bestselera iz regiona i Srbije, znam da se prevodi Monah Hokaj Vuka Draškovića i Smrt na Kosovu Ivana Čolovića…
