Da, jeste možda prva, instinktivna misao da ima neke kosmičke pravde u tome da te zgrade u red dovedu oni koji su ih i srušili, ali druga, manje instinktivna, a više logična misao glasi – čekaj, bre, a što da im poklonimo takvo parče zemlje?!
Stavimo se samo za trenutak u kožu poštenih domaćih investitora poput sveprisutnog Milenijum tima. Nedavno su kupili hotel „Jugoslavija“ za nekih 500-600 evra po kvadratu i to možda zvuči kao dobar dil, jer čik neka proba neko od nas da u širem centru glavnog grada, pa još na obali reke, kupi makar i šupu za te pare po kvadratu. Mrka kapa. Ali s druge strane, zar su domaći investitori budale da za nešto u širem centru, pa makar i na obali reke, plaćaju čak 500 ili 600 evra po kvadratu, a nekakav tamo kušnerčić, ako mu je to uopšte pravo ime, dobija na lepe oči, potpuno besplatno, najekskluzivniju parcelu u centru centra, sa pogledom ne na tamo neku reku, već na najveću atrakciju koju ova zemlja ima – na Vladu Srbije.
Stvarno nema smisla, vlast će najekskluzivniju parcelu, preko puta Vlade, pokloniti strancu, dok je hotel „Jugoslavija“ domaćem Milenijum timu prodala za 500-600 evra po kvadratu. Doduše, po toj ceni obični građani mogu da kupe samo šupu na periferiji
Nije to u redu i može da demotiviše domaće investitore da ulažu u našu zemlju. Ne zato što gotovo da nemaju više šta da kupe, već zato što stranci imaju pomalo povlašćen položaj. S druge strane, stvari bi možda trebalo posmatrati malo šire. Jeste da poklanjamo jednu lepu parcelu, ali to radimo zagledani u budućnost. Sećate se, naime, da je Tramp onomad bio predsednik SAD. Sećate se verovatno i da mu je Aleksandar Vučić bio u gostima i da se nije baš najbolje proveo. Em su mu uvalili da potpiše razne neke papire, em su mu poklonili olovku iz suvenirnice Bele kuće, em su ga posadili na neku hoklicu, zaista je sve to nedostojno izgledalo. E, zato sada razmišlja unapred. U Americi se bliže novi izbori i ovo je u stvari naša investicija u budućnost. Ukoliko Tramp pobedi, mi smo se praktično već utalili sa njim i neće se više Srbin saginjati da do’vati nekakvu hoklicu u Beloj kući, nego ima da sedi na fotelji, kao pravi gospodin. Neće nam podmetati nikakve papire na potpis, a ako pokušaju, samo im tutnemo pod nos ugovor o poklonu mlađanom Kušneru i stvar je rešena. I da, sledeći put očekujemo i malo jače poklone od olovke i dekantera za vino.
E, sad, ako Tramp ipak izgubi, onda j*bga. Bar smo pokušali da se kladimo na pobednika i tu zaista moramo da budemo malo u grču, jer na koga god se naš predsednik poslednjih godina kladio, taj je epski propao. Ali dobro, u najgorem slučaju možemo ostati bez Generalštaba. Možda i to možemo da donekle rešimo tako što ćemo u ugovor staviti klauzulu koja definiše šta na toj parceli sme da se radi u narednih 10 godina, pa da se Kušner obaveže, na primer, da će na zidovima svojih zgrada emitovati patriotske sadržaje poput nastupa Breskvice na takmičenju za Eurosong ili govore predsednika Vučića, a po potrebi može sa ozvučenja da pušta i skandiranje „Đilase, lopove!“. Povremeno se može upriličiti i poneka bakljada, za šta bi mogao da bude zadužen funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović Đuka, a u perspektivi se na toj adresi mogu prijaviti i neki glasači iz Srbije ili RS, jer će u tim zgradama biti dosta stambeno-poslovnih jedinica i šteta bi bilo ne iskoristiti potencijale koje one pružaju za stari dobri izborni inženjering. Kako god okrenete, mi smo na dobitku, iako na prvi pogled možda nije izgledalo tako. Sve je na kraju stvar perspektive. Ne kaže naš narod bez veze „Generalštab je u oku posmatrača“.
