Sem što otkriva nova imena, trupe i stilove, Beogradski festival igre donosi i neke zaboravljene pa čak i nikad viđene scenske forme. U ovom slučaju – pantomimu. Kroz deset scena, češki pantomimičar Radim Vizvari izveo je splet neverovatnih slika u kojima smo prepoznali brojne reference – od filmova Pedra Almodovara i Mišela Aznavisijusa, preko poezije, buto plesa, do apgrejdovanih pantomima Marsela Marsoa. Kao širom sveta priznati pantomimičar, izvođač, reditelj, koreograf i pedagog, Rizvari važi za jednu od najuglednijih ličnosti savremenog evropskog teatra. A njegov komad, prigodno nazvan Solo, vodi se kao originalno delo koje nas odvodi u daleke svetove pantomime, koje smo nekako izgubili u vremenu moderne tehnologije…
„Kada sam počinjao rad na predstavi, svi su mi govorili da je pantomima, kao umetnička forma, mrtva. Nisam želeo u to da poverujem, jer ja pantomimu mnogo volim. Ali jesam dugo oklevao da li da se bavim ovom predstavom ili ne. Da li možda da se ipak posvetim operi ili teatru pokreta, za koje znam da imaju publiku? Rešio sam da rizikujem. I tako sam osmislio ovaj šou, koji je jedno putovanje od klasične do savremene pantomime“, kaže Radim Vizvari na početku razgovora za Radar, a nakon prve od dve večeri tokom kojih je nastupio u Beogradu.
Kako ste kreirali te različitosti koje smo videli u performansu?
Mentalna priprema je trajala oko godinu dana. Taj proces je meni veoma važan, jer tokom tog perioda prikupljam i sastavljam delove onoga što će kasnije postati predstava. Tada tražim inspiracije. Fizički rad na predstavi traje oko dva meseca i tokom tog procesa osmišljavam koreografije, tražim muziku, radim sa mojim timom. Solo je stoga moj manifest. Kad bih radio samo savremenu pantomimu, onda ne bih sačuvao tradiciju. I u tom slučaju, ne bih ponudio publici kompletnu istoriju pantomime.
Koja bi bila ključna razlika između klasične i moderne pantomime?
Klasična je pitanje plesa, tehnike. Moderna je više narativna. Ali pravo pitanje je šta je klasična pantomima danas. To je ono što ja još istražujem. Nova predstava, koju odnedavno izvodim, upravo se bavi time. Na primer, u klasičnoj dramaturgiji, ukoliko hoćete da napravite komičnu situaciju u pantomimi, to možete da uradite kroz ljubavni odnos muškarca i žene. Ali ja sam odlučio da iskoristim dvojicu muškaraca, i kreirao sam scenu kao gej odnos. To ranije nije viđeno u pantomimi. To je moja inovacija. Hteo sam da ta moja izvedba bude progresivna u razmišljanju. Jer smatram da su se mnogi autori zaglavili u prošlosti.
Ponekad kad izvodim predstavu, osetim mlade ljude kako gledaju sa iznenađenjem. Za njih pantomima je čista egzotika, nešto originalno što bi gledali još, i ponovo, iz početka. Zato želim da verujem da se pantomima ponovo vraća
Kako je moguće da toga nije bilo ranije u pantomimi?
Postojale su pantomime u kojima su se muškarci oblačili kao žene, što jeste neka vrsta travestije. Ali to nije bila pozorišna poruka, već je najčešće rađeno radi komičnog efekta, zbog podsmevanja. I taj efekat bi bio korišćen da zasmeje ljude, a ne da uđe u intimu gej i kvir ljudi. Zato sam ja uneo u pantomimu upravo pitanja LGBT osoba. Ali opet, s druge strane, ne želim da budem umetnik koji će se samo baviti tim pitanjima. Želim da ih otvorim i da diskutujem o njima, ali ne želim da kvir teme budu centar mog stvaralaštva. Ne želim da pritiskam društvo da razgovaramo o tome, ali ako dobijem poziv za diskusiju onda želim da te teme otvorim iz više aspekata i da ih dovedem do krajnjih granica.
U predstavi koju smo videli, vrlo je provokativna scena sa kondomom? Taj klovn otkriva kondom koji dobija za rođendan a koji najpre koristi kao žvaku, da bi se onda poigrao s njim i od njega napravio balon…
Tako je, ta scena je vrlo provokativna. Naravno, jasno vam je, u nekim zemljama to nisam mogao da izvedem. U Kini, Rusiji ili Egiptu to nije bilo moguće. Nije dolazilo u obzir da taj segment odigram ni u Poljskoj. Oni su ili ekstremno religiozni ili ekstremni ateisti, ali u svakom slučaju izuzetno su konzervativni. Umetnost se promenila, vreme se promenilo, društva su se promenila. Neka su postala otvorenija, druga pak nisu. Ali svako društvo ima svoje tabue. U nekim delovima predstave hteo sam da pokažem šta je to normalno u našim životima, a što se ne doživljava tako. Šta je to što mi upražnjavamo dok smo u svoja četiri zida, a što je neprihvatljivo za javnost? Jer da bi bili prihvaćeni, ljudi se u javnosti groze onoga što jesu. I zato sam hteo da provociram. Kondomi nisu tabu uopšte, možete da ih kupite bilo gde. Ali o kondomima se ne priča. Inače, inspiracija za tu scenu došla je iz stvarnog događaja. Moja sestra ima tri sina i najmlađi je zaista uzeo i žvakao kondom misleći da je žvaka (smeh). Morao sam da mu objasnim da to nije žvaka, ali i čemu to zapravo služi. U svakom slučaju, to je bila veoma dobra inspiracija.
Šta je to što ljude danas čini toliko konzervativnim?
Definitivno društvene mreže. One su te koje su ljude zatvorile. Kreirane su da bismo imali komforniji život, i s njima svet je brži ali istovremeno i manji. Međutim, ljudi su izgubili vrednosti, poput humanosti, iskrenosti, skromnosti. Više nisu u stanju da čekaju. A samo čekanje je važno u životu, jer zahvaljujući čekanju čovek je duhovno biće. Čekanje ga primorava da stane, da razmišlja, promišlja, da procenjuje svet oko sebe. Načelno je nestala težnja ka duhovnosti. Sve se pretvorilo u konzumerizam. Pravi bog današnjice je marketing. I zbog toga, naš mozak postaje zbunjen. Marketing je diktatura. Ako pogledamo u sopstvene duše, ili u ono što je duboko u nama, u sopstvenu unutrašnjost, tek tu nalazimo arhetip humanosti. I za to je dobar neverbalni jezik. Jer, jezici se menjaju, kao i tehnologija. Ali teško da možete da promenite prirodu fizičkog pokreta. I zato je neverovatno kad samo jedan mali pokret postane provokacija. I to danas, u 21. veku. Prosto neverovatno!
U srži vaše predstave zapravo je priča o usamljenosti. Svaki lik u deset delova teži ka nečemu. To je priča u kojoj meri čovek može da bude i sam i usamljen na ovom svetu. Jesam li u pravu?
Jeste. To je moja lična priča. Ali kad ja sam na sceni pričam priču o usamljenosti, onda ona postaje egzistencijalna. Postaje dirljiva. Čistija i razumljivija. U svakom slučaju, iako sam autor svih delova komada, zapravo o njima ne razmišljam na taj način. Oni prirodno postaju takvi. Jer usamljenost je moje prirodno stanje. Naravno, ona je i moj izbor. Tako se osećam komforno. Biti sam je tužno, ali osećati se usamljeno je meni, kao autoru, vrlo potrebno. To je moj mentalni prostor u kome neometano stvaram. Zato i stavljam usamljeničke procese mojih likova u centar svih priča. Svi se tako osećamo ali o tome ne govorimo. I usamljenost je tabu našeg vremena.
Ono što mi se dopalo u vezi sa završetkom predstave, jeste to što dajete nadu u budućnost čovečanstva. Šta mislite, da li uopšte ima nade?
Pa to je filozofsko pitanje, nije baš za nekoga ko se izražava pantomimom (smeh). Mislim da je danas budućnost u našim rukama. Ona počinje unutar svih nas. Moramo se uključiti u društvo, moramo delovati na njega. Polovinu naših mozgova čine mobilni telefoni. A budućnost je u tome da se ponovo konektujemo a da tehnologija, koja nas je preplavila, mora da postane samo deo naše normalnosti. Ljudi se moraju vratiti humanosti, mora da se pronađe način da se izjednače čovek i tehnologija. Za mene veštačka inteligencija nije budućnost. Budućnost je samo čovek.
A pantomima? Da li je ona deo te budućnosti?
Ponekad kad izvodim pantomimu, osetim mlade ljude kako to gledaju sa iznenađenjem. Za njih je pantomima čista egzotika, nešto originalno, što bi gledali još i ponovo, iz početka. Zato želim da verujem da se pantomima ponovo vraća. Neke discipline su delovi trenda, pa nakon nekog vremena neke druge preuzmu primat. Ali ja verujem da će se vreme pantomime vratiti. Ljudima je potrebno novo iskustvo. Jer je u celokupnoj buci sveta neophodna ta tišina. Potrebno je da budete u tišini s drugima, da osetite taj pokret, iskrenost i neverbalno izražavanje osećanja i emocija. A da bi ta budućnost bila moguća, potrebni su kreatori koji će to stvarati. E, oni su ti koji su nestali. Jer nemoguće je opstati baveći se samo ovom umetnošću.
