Brzi voz broj 62 koji je uveče 28. februara 2023. iz atinske železničke stanice pošao ka Solunu, morao je biti veseo. Imao je stotine putnika, većinom studenata, namernih da dug put prekrate pričom o karnevalskim provodima koje su imali prethodnog vikenda, poslednjeg pred Veliki post. Nešto kasnije, iz suprotnog smera, iz Soluna, krenuo je teretni voz broj 63593. U njemu izvesno nije bilo mnogo zabave, jer je umesto studenata prevozio stotine tona robe u kontejnerima. Bio je to razlog više da se i tamo zapodene priča; možda baš o teškom životu na pruzi, o lošim uslovima rada, o maloj zaradi i velikoj odgovornosti. Studentske i radničke priče obično putuju različitim kolosecima, ali ove su se našle na istom. Dvanaest minuta su kroz noć jurile jedne ka drugima dok se nisu srele između sela Tempi i Evangelismos, u Tesaliji, posred Grčke.
Poginulo je 57 ljudi, povređeno blizu dvesta. Sudar je bio toliko silovit da od nekih žrtava nije ostalo nikakvog telesnog traga. Naspram studentskih i radničkih priča postoji i treća, ona koju pripoveda vlada Kirjakosa Micotakisa, tadašnjeg i sadašnjeg premijera. Po toj priči Grčka, uz sve resurse koje jedna evropska zemlja ima na raspolaganju, još ne može da zaključi šta se pre dve godine zapravo zbilo. Zato su Grci rešili da o tragediji ponovo pričaju na ulicama.
Uklanjanje dokaza
U petak, 28. februara, protestovalo se u nekih dvesta pedeset grčkih i oko stotinu svetskih gradova, sve do Montreala. Grčka policija, koja je matematiku učila u istoj školi kao i srpska, saopštila je da se u Atini okupilo 170.000 demonstranata. Druge procene tu brojku udvostručuju, pa i to premašuju. Rojters je istog dana izvestio da su svi letovi otkazani, jer su se i kontrolori vazdušnog saobraćaja organizovano pridružili jednodnevnom generalnom štrajku na koji su pozvali sindikati javnog i privatnog sektora. Vazdušni saobraćajci bili su u društvu moreplovaca, doktora, advokata, nastavnika. I mašinovođa, naravno. Prodavnice su zatvarane, predstave otkazivane.
Studenti su u Atini skandirali „Pošalji mi poruku kada stigneš“, poslednje reči koje je rodbina uspela da uputi mnogim žrtvama. Drugi demonstranti su nosili plakate i majice sa natpisom „Nemam vazduha“, što su bile poslednje reči koje je žena iz brzog voza 62 uspela da uputi spasilačkoj službi. Pobunjeni građani su za Rojters govorili o tome da se pre dve godine nije dogodila nesreća, već masovno ubistvo, makar i metaforično, a posle njega nimalo metaforična zavera ćutanja. Atinska dopisnica britanskog Gardijana Helena Smit podsetila je na neobjašnjivu – ili suviše lako objašnjivu – odluku vlasti da mesto tragedije brzometno očiste, u čemu su dakako pometlani i dokazi. I ne samo to.
„Svega nekoliko dana posle udesa vlasti su požurile da tlo pospu šljunkom i cementiraju. Pitanja o tome šta je teretni voz zaista prevozio, dodaju ulje na vatru javnog gneva. Ove sedmice izveštaj nezavisne istražne komisije nije isključio mogućnost da je u vagonima bilo veoma zapaljivih hemikalija. Pomenuto je ’moguće prisustvo nepoznatog goriva’“, zapisala je Helena Smit.
Osam od deset građana ne veruje zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, a sedam od deset ne veruje ni sudstvu, upozorava Aristides Hacis, profesor filozofije prava i teorije institucija na Atinskom univerzitetu
Zapaljivu atmosferu podvukao je poneki Molotovljev koktel koji je u Atini poleteo ka jedinicama za razbijanje demonstracija. Bilo je ponekog lokalizovanog juriša tih oklopnika, uhapšenih građana i povređenih policajaca, ali taj je aspekt protesta bio u drugom planu. Molotovljevi kokteli su maltene folklorni momenat kada se Grci bune, ali brojni su izveštači i analitičari saglasni da je ova pobuna mnogo šira od onih po kojima su atinske ulice poznate.
„Ankete jedna za drugom daju isti rezultat – budući da još nijedan zvaničnik nije osuđen, Grci su izgubili poverenje u javne institucije i sudstvo. Petros Konstantinu, značajna figura levičarskog aktivizma, kaže da Grčka takav protest nije imala od kolapsa vojne hunte 1974. Premijer Kirjakos Micotakis svakako nije bio suočen sa ovakvim nemirom otkako je jula 2019. preuzeo fotelju. U petak je priznao da ’ništa neće biti kao pre’“, dodala je Helena Smit.
Gubitak poverenja
Micotakis je uzgred rekao i da se u noći tragedije „u nacionalnom ogledalu videlo najgore lice zemlje“, i da su se „pogubne ljudske greške spojile sa hroničnim državnim nedostacima, i tako survale mir sa koloseka“. Pored očitog retorskog talenta, čovek mora da se divi i sposobnosti Kirjakosa Micotakisa i neprebrojivih drugih vlastodržaca, grčkih i svetskih, da o tim „hroničnim državnim nedostacima“ govore kao da sa njima nikakve veze nemaju. Aristides Hacis, profesor filozofije prava i teorije institucija na Atinskom univerzitetu, podsetio je u komentaru za Katimerini kakve posledice taj stav ima.
„Grci veruju samo vatrogascima i vojsci. To možda jeste dobro, ali glavne institucije liberalne demokratije su parlament, vlada i sudstvo. Osam od deset građana ne veruje zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, a sedam od deset ne veruje ni sudstvu. Ta sumnja nije skorašnja. Pad poverenja je u dugom periodu bio konstantan, ali od 2010. posmatramo kolaps. Taj fenomen nije jedinstven u Grčkoj, već ga gledamo i drugde. Liberalna demokratija i u Evropi sistematski gubi bitke“, zaključio je Hacis.
Grčka tragedija je evropska na još jedan način, pisao je marta 2023, odmah posle tragedije, međunarodni novinarski tim na portalu Istražimo Evropu.
„Odgovornost treba da snose i zvaničnici Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske komisije i Evropske centralne banke, pripadnici entiteta poznatog kao ’Trojka’, koji su insistirali na alarmantnom kresanju broja radnih mesta u grčkoj železnici. ’Restrukturiranje’ je bilo deo prvog programa koji je Grčkoj nametnut kao uslov za pozajmice 2010. Grčke železnice su 2000. imale 12.500 zaposlenih, a do 2021. taj broj je pao na dve hiljade. Procenjeno je da je ta skupina zaposlenih dovoljna za bezbednu vožnju na samo trista kilometara pruge, a Grčka ih ima 2.500. Ali što su grčke vlade radikalnije sekle troškove, to ih je ’Trojka’ više nagrađivala“, zapisano je tada na portalu Istražimo Evropu.
„Ova tragedija sadrži sve čime Grke sadašnja vlada razbešnjuje – aroganciju koja potiče od nedostatka snažnog protivnika, pogrešno uverenje da svaki prestup može da se obriše pi-ar egzibicijama, zloupotrebu osnovnih institucija – Aleksis Papahelas, Katimerini
Otuda i efektan zaključak da vozovi nisu jurili u sudar dvanaest minuta, već trinaest godina. Toliko o Evropi, a što se tiče paralela sa Srbijom, čitalac ih je odavno sam otkrio. Još ih je više u drugim komentarima Katimerinija.
„Ljudi koji nikada nisu izašli na bilo kakve demonstracije, hodali su kilometrima kako bi se pridružili skupu u svom gradu. Možda im se nije dopadao poneki plakat od onih koji se pojavljuju na svakom protestu protiv vlade u prethodnih pola veka, ali hteli su da pošalju jasnu poruku premijeru. Ova tragedija sadrži sve čime ih sadašnja vlada razbešnjuje – aroganciju koja potiče od nedostatka snažnog protivnika, manjak empatije, pogrešno uverenje da svaki prestup može da se obriše pi-ar egzibicijama, krpljenja u ključnim sektorima koja se prodaju kao podvizi efikasnosti, zloupotrebu osnovnih institucija“, zapisao je izvršni urednik Katimerinija Aleksis Papahelas.
Katimerini je inače dnevnik generalno konzervativnog usmerenja, pa Papahelas naoko usput pominje kako su – uprkos svemu što je sam napisao – „mnogi demonstranti svesni da ni na sledećim izborima neće imati za koga da glasaju osim za Micotakisa“. Čini se ipak da se sada u Grčkoj pletu drugačije priče.
