Dobitnik tri Oskara, film Brutalista reditelja Brejdija Korbea, vredan je pažnje već samom tom činjenicom. Iako je Oskar dodeljen Edrijenu Brodiju za glavnu mušku ulogu, Lolu Kroliju za fotografiju, te Danijelu Blumbergu za muziku, izostala je ona najvažnija nagrada: za najbolji film. Očekivano ili ne, u kategoriji najboljeg filma trijumfovao je film Šona Bejkera Anora. Kako to uvek biva, ne znači da pobednički film nije sporan, ali je razorno pozitivna energija Anore u ovom slučaju prevladala prilično pesimističnu Korbeovu viziju sveta.
Brutalista se u beogradskim bioskopima premijerno pojavio u istoj nedelji kad i dodela Oskara, što je veoma dobar prikazivački potez. S druge strane, Brutalista je počeo da se prikazuje neposredno nakon premijere filma Marija reditelja Pabla Larena, u kojem Anđelina Džoli briljantno igra veliku opersku divu Mariju Kalas. Pominjanje Marije ovom prilikom nije nimalo slučajno, ako imamo u vidu da dobijamo dva vrhunska filma o stvaralaštvu i umetnicima, odnosno, dva filma u kojima je izvršena potpuna identifikacija između umetnika i njihove umetnosti. U slučaju Brutaliste, reč je o (fiktivnom) mađarskom arhitekti jevrejskog porekla, Laslu Totu, jednom od pripadnika škole za arhitekturu Bauhaus i preživelog iz logora Buhenvald, koji uspeva da se domogne Amerike. Marija je biografski film posvećen Mariji Kalas, koji prati završnicu njenog životnog puta.
Priča filma Brutalista odvija se fazno i pokriva period od gotovo četiri decenije. Lasla Tota pratimo od njegovog dolaska u Ameriku, odlaska u Pensilvaniju 1947. godine, ponovnog spajanja sa suprugom Eržebet i nećakinjom Žofiom 1953, preseljenja u Njujork 1958. godine i najvećeg priznanja u njegovoj karijeri, u Veneciji 1980. godine kada je na prvom arhitektonskom Bijenalu upriličena retrospektiva njegovog rada. Između svih ovih događaja, posebno mesto zauzima poznanstvo i saradnja s industrijalcem Harisonom le van Burenom, koji Totu pruža prve arhitektonske poticaje, realizovanje njegovih suštinskih arhitektonskih vizija i iznalaženje formalnih inovacija koje su u osnovi Totovih preokupacija „srži lepote“.
Nekoliko usputnih epizoda, kakav je susret sa u katoličanstvo konvertovanim rođakom Zoltanom, ili pak odnos sa crnim radnikom Džeksonom, govore o ipak fragmentiranom narativu Brutaliste na jednoj strani i vrlo eliptičnom stilu na drugoj. U filmu epskih razmera i dužinom trajanja od tri časa i 45 minuta, delići ove narativne slagalice su se morali usaglasiti do nivoa njihove besprekornosti, ne oduzimajući filmu na ritmu ali ni na koherenciji. U ovoj stilskoj doslednosti postoji ipak nekoliko upitnika koji se mogu tumačiti kao zamerka. U većem delu zajedničkog života sa suprugom i nećakom Žofijom, Žofija ne govori, ali onda neočekivano progovara u trenutku kada saopštava Totovima da se sa suprugom seli u Izrael. Ovo vraćanje Žofije jeziku odvija se bez ikakve prethodne pripreme ili najave i moguće ga je pripisati kauzalnoj proizvoljnosti. Ne postoji nijedan ubedljiv razlog zašto baš ovaj trenutak a ne neki drugi, dramaturški stimulativniji a narativno opravdaniji. Takođe, ne vidimo smrt supruge Eržebet i Van Burena, a okolnosti njihovog udaljavanja iz priče zahtevaju bar dodatno objašnjenje. Kao usaglašena celina, Brutalista se može sadržajno ali pre svega značenjski podeliti na tri bitna plana.
Ova tri vezivna plana čine funkcionisanje celine neosetnim ali i ubeljivim. Tu je, najpre, lični plan arhitekte Lasla Tota. Potom je tu društveni plan, te najbitniji, opšti ili univerzalni plan iz koga proističu sve implikacije na relaciji stvaralac i njegovo stvaralaštvo, odnos društva prema tom stvaralaštvu, njegovo prihvatanje ili neprihvatanje te, napokon, njegovo značenje u svom vremenu ali i njegovo vanvremensko trajanje. Ovi su planovi, naravno, izmešani i nijedan od njih se ne javlja u svojoj čistoj, svedenoj formi. To i jeste suštinski osnov Brutaliste kao koherentnog dela.
Laslo Tot nije došao u Ameriku u potrazi za američkim snom nego za svojim snom, a Amerika je samo konstelacija
Lični plan podrazumeva sve aspekte Totovog emigriranja: bekstvo, dolazak u Ameriku, višegodišnje čekanje na suprugu i njihovo ponovno spajanje, Totovo tonjenje u narkomaniju i kasnija potpuna ovisnost od narkotika, njegovo bračno neverstvo i učestalost poseta javnim kućama… Društveni plan pokazuje Tota u pokušaju da postane integrativni činilac američke zajednice, njegov odnos prema moći, koja je pre svega jedina u stanju da instrumentalizuje njegov talenat u kreativne svrhe, njegovu kasniju pobunu i neprihvatanje ma kojih patronatskih stega, te pre svega konačno pitanje o slobodi umetnika i o neophodnoj demarkacionoj liniji koju treba povući između umetnika i najamnog radnika. Univerzalni plan je plan završenog dela, plan postvarenosti, u kome se sve niveliše i u kojem delo, odnosno lepota, počinje da funkcioniše samostalno, nezavisno od ma koje umetnikove žrtve, kompromisa ili nemoralnog ponašanja.
Etika i genije nikada nisu bile sinonimne kategorije i Brutalista to potencira ne samo na ubedljiv nego na alarmantno vidljiv način. Simbolička razina Brutaliste možda jeste Statua slobode, koju Laslo najpre vidi kao nešto američko, ali je ovaj simbolizam manje od značaja kada treba da pitanje stvaralaštva razdvoji od svih natruha i debalastira ga odgovornosti ličnih brljanja i posrnuća. Brutalista je film koji se ne ustručava da pledira za jednu etiku samog stvaralaštva, same umetnosti a ne umetnika i ta linija neopozivog razdvajanja je nešto što Brutalistu čini borbenim i beskompromisnim filmom. Laslo Tot nije došao u Ameriku u potrazi za američkim snom nego za svojim snom, a Amerika je samo konstelacija koja će najbolje pogodovati nastajanju njegove umetnosti… Uostalom, Brutalista je ponajmanje priča o uspehu. Reč je o filmu koji u toj meri potencira nesreću da ona zasenjuje gotovo sva pozitivna ishodišta. Uspeh je u Brutalisti nešto sekundarno, nešto čemu neizostavno treba težiti ali je akcenat na samoj borbi, na stalnim izazovima, na stalnom samopotvrđivanju, prihvatanju gubitaka, mirenju s ograničenjima, na umeću življenja s razočaranjima koja se permanentno javljaju kao supstrati života.
Edrijen Brodi kao Laslo Tot je upravo maestralan i on mađarskom arhitekti podaruje nešto gotovo mitsko. Iako nas propratna pisanja o filmu obaveštavaju o tome koliko je samo vremena, između ostalog, oduzeo rad na njegovom mađarsko-američkom akcentu, jezik je samo jedan od aspekata njegovog glumačkog podviga. Povremeno, Brodi kao i da ne glumi, nego se prepušta jednoj halucinatornoj igri, snoviđenju koje će ga od stvarnosti otrgnuti u dovoljnoj meri da preskoči istoriju i uđe u večnost.
