Elementarna pravila novinarskog zanata nalažu da je glavna vest s nekih parlamentarnih izbora to ko je na njima pobedio, a ključno pitanje s kim će pobednička stranka ili koalicija praviti vladu kad već sama nema dovoljnu većinu za to. No moglo bi se reći kako to u izvesnom smislu nije slučaj i posle upravo održanih prevremenih izbora u Nemačkoj: očekivani ishod izbora nekako pada u senku onoga što čovek koji će se uskoro postati novi kancelar poručuje, na krajnje neuvijen, nefiltriran način suočavajući sunarodnike i čitavu Evropu s novom, sumornom realnošću.
Da se ipak krene konvencionalnim redosledom. Pobedu je, s 28,5 odsto osvojenih glasova – uz izlaznost od gotovo 83 odsto, najvišu od ujedinjenja – odneo konzervativni blok Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU), i to nesumnjivo jeste vest, ali nije neka novost: već duže vreme je bilo izvesno da će se to dogoditi. Kao što je bilo jasno i da iz toga proizilazi kako će, posle dugih godina čekanja da mu se takva šansa ukaže, novi kancelar postati lider CDU Fridrih Merc.
Ono što se nije moglo znati unapred bilo je s kim će blok CDU/CSU moći da formira vladu koja bi imala većinu u Bundestagu, donjem parlamentarnom domu koji je posle izmena izbornog zakona sada sveden na 630 poslanika (odlazeći saziv, formiran posle izbora 2021, imao ih je čak 736): to je zavisilo od toga koliko će stranaka preskočiti cenzus od pet odsto. Moglo se računati s tim da će partner biti pronađen u jednoj od dve preostale (od nekadašnje tri) članice odlazeće vladajuće koalicije – Socijaldemokratskoj partiji (SPD) ili Zelenima; ali je trebalo biti spreman i za daleko manje poželjnu situaciju u kojoj demohrišćani neće imati kud nego da u koaliciju pozovu obe stranke.
Na izbornoj mapi sada je praktično čitava nekadašnja Istočna Nemačka, s izuzetkom Berlina i delova Lajpciga, obojena u svetloplavo, boju AfD
Tu neizvesnost na kraju je otklonio neuspeh „levo konzervativnog“ Saveza Sare Vagenkneht (BSW) – nastalog odmetanjem dela članstva od ekskomunističke Levice, jedinog istinskog iznenađenja ovih izbora, o čemu kasnije – kome je do preskakanja cenzusa nedostajalo očajnički malo: 0,03 odsto, ili nekih 13.400 glasova. Da je BSW prošao, CDU/CSU i SPD zajedno ne bi imali dovoljnu većinu za formiranje vlade i u novu vladajuću koaliciju bi bilo nužno uključiti i Zelene; ovako kako je ispalo, tradicionalno vodeće mejnstrim stranke – ako SPD takav status još uopšte zavređuje – praktično su osuđene na još jednu „veliku koaliciju“ (Große Koalition), u kojoj su provele i tri od četiri kancelarska mandata Angele Merkel.
Nije suštinska novost ni da je radikalno desna Alternativa za Nemačku (AfD) – stranka čije ogranke u nekim istočnonemačkim pokrajinama nadležne službe zvanično vode kao ekstremističke – s 20,8 odsto glasova zauzela drugo mesto. Takav uspeh AfD, čija je kandidatkinja za kancelarsko mesto bila kopredsednica stranke, Alis Vajdel, takođe je odavno najavljivan, pogotovo posle serije dobrih rezultata na pokrajinskim izborima na istoku zemlje, a sada je i verifikovan: na izbornoj mapi je praktično čitava nekadašnja Istočna Nemačka, s izuzetkom Berlina i delova Lajpciga, obojena u svetloplavo, boju AfD. Ali to što je uspeh očekivan ne čini ga ništa manje zastrašujućim u aktuelnim nemačkim i širim, međunarodnim okolnostima; posebno nakon što su ovoj partiji pred izbore eksplicitnu podršku – tako se blatantno umešavši u unutrašnje stvari Nemačke – dali najbliži saradnici američkog predsednika Donalda Trampa, tehno oligarh Ilon Mask i potpredsednik Džej Di Vens.
Nikakvog iznenađenja nema ni u tome kako su prošle stranke vladajućeg bloka.
Stranka SPD, koji je na izbore ponovo (a s obzirom na njegov učinak i neobjašnjivo) izašla predvođena za lidersku ulogu evidentno nedoraslim Olafom Šolcom, sa samo 16,4 odsto glasova zabeležila je najgori izborni rezultat na nekim saveznim izborima, i samo će je pomenuta nužda u kojoj je blok CDU/CSU zadržati na vlasti – kao i u ranijim takvim prilikama, u ulozi mlađeg koalicionog partnera. Što se pak dosadašnjeg kancelara tiče, njega u toj vladi, kako je sam potvrdio, neće biti; s priličnom sigurnošću se može reći da nikome neće nedostajati.
Uz AfD još jedina stranka koja ima istinskih razloga za zadovoljstvo jeste Levica, kojoj su prošle godine već uveliko pripremani politički nekrolozi
Pad su, neizbežno, doživeli i Zeleni (11,6 odsto), mada manje dramatičan u poređenju s onim s kojim se suočavaju socijaldemokrate. Nepopularnost nekih od politika koje ova stranka zagovara – prvenstveno onih vezanih za energetsku tranziciju – tolika je da bi se zapravo moglo reći kako se to i nije toliko dramatično odrazilo na njen rejting koliko je moglo. Svejedno, kopredsednik stranke Robert Habek, koji je bio i njen kandidat za kancelara, odmah po održavanju izbora povukao se s funkcije.
Foto: Tobias Schwarz / AFP / Profimedia
Najveći gubitnik ovih izbora ipak je, van svake sumnje, Partija slobodnih demokrata (FDP), koju je Šolc jesenas iz od početka nesložne troglave vlade konačno najurio zbog konstantnog oponiranja inicijativama SPD i Zelenih, naročito onih skopčanih s trošenjem budžetskog novca. Liberali nisu dobacili do cenzusa i u novom sazivu Bundestaga ih neće biti, pa je notorno tvrdoglavi lider FDP Kristijan Lindner, koji je u Šolcovoj vladi držao ključno mesto ministra finansija, promptno najavio povlačenje iz aktivne politike. Zbog čega se, kao i u Šolcovom slučaju, takođe niko neće potresti.
Najzad, uz AfD jedina druga stranka koja ima istinskih razloga za zadovoljstvo (blok CDU/CSU jeste dobio izbore, ali nije ostvario rezultat kome se nadao: njegov skor ostao je ispod u anketama predviđanih 30 ili malo više odsto, zbog čega su pobednici glasanja ipak bili ponešto i razočarani) ujedno i poslednja na spisku onih koje su ušle u parlament, jeste Levica: ista ona partija kojoj su, nakon rascepa koji je isprovocirala Vagenkneht i potonjeg formiranja BSW, prošle godine već uveliko pripremani politički nekrolozi. Komotno premašen cenzus – osvojila je 8,8 odsto glasova – ovu nipodaštavanu partiju (budući da je u neku ruku naslednica nekadašnje istočnonemačke komunističke partije, mejnstrim stranke je tretiraju na isti način kao i krajnju desnicu) učinio je, kao što je rečeno, jedinim pravim iznenađenjem glasanja. Mada ni to dostignuće nije apsolutno neočekivano budući da je, kako su se izbori primicali, u rezultatima anketa počelo da se uočava kako – najviše kao odgovor na uspon AfD – popularnost Levice počinje ponovo da raste. A sad se i na glasanju pokazalo: pre svega među biračima uzrasta između 18 i 24 godine, te nauštrb SPD i Zelenih.
„Moj apsolutni prioritet biće da ojačam Evropu što je brže moguće kako bismo, korak po korak, dostigli istinsku nezavisnost od SAD“, poručio je Merc
Kad se sve sabere i oduzme, dakle, pred Mercom je da što pre nađe zajednički jezik sa socijaldemokratama, ali postizborni pregovori o formiranju nove vladajuće većine u Nemačkoj nikada nisu laki i po pravilu podrazumevaju višemesečno natezanje oko utvrđivanja svih detalja koalicionog sporazuma. Ovog puta, međutim, ni CDU/CSU ni SPD sebi ne mogu da priušte razvlačenje: situacija u zemlji je isuviše nepovoljna, u Evropi i dramatična, da bi se vreme – u politici uvek dragocen resurs, u trenutnim prilikama i dragoceniji nego ikad u poslednjih (barem) četrdesetak godina – gubilo na sitna međupartijska preganjanja.
Urgentnost diktira pre svega činjenica da su se, praktično preko noći, Sjedinjene Države od tradicionalnog prijatelja i zaštitnika pod novom administracijom izvrgle u pretnju koja se na Evropu, pa tako i na Nemačku, obrušila već u prvim nedeljama po Trampovom povratku u Belu kuću, najavljujući radikalan i po mogućim posledicama potencijalno katastrofalan raskid transatlantskog savezništva; time i povratak politici velikih sila i podele sveta na interesne sfere, gde se Evropa, pogotovo ovakva kakva je trenutno, više ni za šta ne bi pitala.
Kao izrazito proevropski i proatlantski orijentisan političar, Merc je dramatičnosti ovog trenutka savršeno svestan – ali se, za razliku od ubedljive većine nemačkih i evropskih kolega, ne ustručava da to glasno i kaže. (Sasvim u skladu s njegovim karakterom: tokom političke karijere njega su žustrina i oštar jezik znali da koštaju, pošto nije od onih koji baš uvek znaju kada treba povući ručnu.) I zato je u izbornoj noći, dok rezultati još nisu ni kompletirani, u televizijskoj debati s liderima drugih stranaka upozorio da „spoljni svet neće čekati na nas, ni na dugotrajne pregovore o formiranju koalicije“.
Ako je prvi korak ka rešavanju nekog problema priznanje da on postoji, onda je Merc taj korak u ime čitave Evrope u izbornoj noći i napravio. Pitanje je šta sledi posle toga
Nisu, naravno, te njegove reči ono što je na početku okvalifikovano kao na izvestan način značajnije i od izbornih rezultata. Ono što je Mercovom istupu dalo težinu jeste njegovo krajnje direktno, bez uobičajenog diplomatskog cinculiranja, izrečeno viđenje monumentalnog problema s kojim se Evropa suočava: američkog okretanja od nje, uz istovremeno naglo, pa i šokantno zbližavanje Vašingtona s Moskvom.
„Moj apsolutni prioritet biće da ojačam Evropu što je brže moguće kako bismo, korak po korak, dostigli istinsku nezavisnost od SAD“, rekao je Merc. „Nikad nisam mislio da ću nešto ovako izreći u televizijskom programu. Ali nakon Trampovih skorašnjih izjava, jasno je da su Amerikanci – ili u najmanju ruku ovaj deo Amerikanaca, ova administracija – krajnje ravnodušni prema tome šta će biti s Evropom.“
„Nemam apsolutno nikakvih iluzija oko toga šta se trenutno dešava s Amerikom. Pogledajte samo nedavno mešanje Maska u nemačke izbore – to je jedinstven događaj. Te intervencije iz Vašingtona nisu bile ništa manje dramatične i manje drastične, u krajnjoj liniji ni manje skandalozne, nego intervencije iza kojih stoji Moskva“, rekao je još Merc tom prilikom, da bi i sutradan, na prvoj postizbornoj konferenciji za medije, na podjednako neuvijen način nastavio da nemačku i evropsku javnost priprema za suočavanje s onim što se donedavno činilo nezamislivim. „Za Evropu je ovo istinskih pet minuta do 12“, poručio je.
U doba kad, ponajviše zahvaljujući upravo Trampu i ljudima iz njegovog okruženja, krupne reči i demonstrativni gestovi političkih i drugih lidera poprimaju težinu kakvu u neka druga, normalnija i mirnija vremena verovatno ne bi, i ovakve istupe nekoga ko će uskoro voditi vladu ključne evropske države trebalo bi uzeti za ozbiljno. A ako je zaista prvi korak ka rešavanju nekog problema priznanje da on postoji, onda je Merc taj korak u ime čitave Evrope u izbornoj noći i napravio. Pravo pitanje je šta sledi posle toga.
