Teški miris memle u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Malom Kalemegdanu, konačno je dobio plemenitu funkciju, dočaravajući poentu petodnevne prezentacije multimedijalnog koncepta „Tunel straha – kako je živeti u mraku?“. Jer taj vonj buđi, a odraz nebrige vlasti o kulturnom nasleđu, idealno korespondira sa atmosferom koju su hteli da prenesu mladi umetnici – studenti Fakulteta umetnosti u Nišu i njihove kolege iz Beograda i Kragujevca. A ona ih je, sveopšta, i nagnala na proteste koji su ušli u četvrti mesec.
Stoga ova postavka, otvorena juče (22. februara) petnaestominutnom počasnom ćutnjom, u znak sećanja na nastradale pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, direktno svedoči o osećaju teskobe iz kojeg su studenti krenuli u osvajanje slobode. Dramu na ulicama gotovo svih gradova i sela u Srbiji ilustruje i mrak u izložbenom prostoru, čime se naziv projekta opravdava u potpunosti.
Lučonoše u tami države
Zbog totalnog mraka, posetilac mora da, ulazeći u „Cvijetu“, uključi svetlo na svom mobilnom, postavši jedan od lučonoša. Formacija radova je tunel, kako se i navodi u nazivu postavke, na čijem ulazu je pozicionirana instalacija od tri lutke iz izloga, koje zahtevaju proaktivnost publike. Publici se nudi crvena boja da interveniše na lutkama, odgovarajući na izazov autora Pavla Dobića i Anđele Spasić. Zadatak glasi: „Na tebi je da odabereš da li ćeš da isprljaš ruke“, dok je iz prećutanog čitljiva mogućnost da naprosto prođeš, nedodirnut stvarnošću.
Interaktivni gest (ma kako bio prihvaćen) uvodi u špalir drugih radova, koji se mogu sagledati parcijalno, onoliko koliko obuhvata svetlost mobilnog telefona. Taj slabašni zrak prvo se kači za tri dimenzije, odnosno objekat Dijalog, autorke Aleksandre Milutinović. Na oznakama tomova registratora (aludira se na dokumentaciju rekonstrukcije novosadske železničke stanice), mlada umetnica sažima „pregovore“ između pobunjenih i vlasti, prilikom providnih „ustupaka“ potonjih. Prvi neće da prihvate rog za sveću, što se vidi iz natpisa.
Poniženi i odbačeni
Utisak čini još teskobnijim drugi deo rada, na tlu položeni indeks i traka sa Davidovom zvezdom (koju su u Drugom svetskom ratu morali da nose Jevreji), čime se ističe da su mladi danas najveće žrtve aktuelnog režima. O sličnom besedi i fotografski rad Nađe Ćelić, gde se kroz bodljikavu žicu naziru golubovi, kao simboli slobode, tako blizu i tako daleko – sa posmatračeve tačke gledišta.
Rad Zakukuljeno i zamumuljeno Ilije Dinčića pripoveda o njegovoj viziji Srbije: sa umršenih kablova što se stiču u banderu, vise majmunoliki stvorovi, ili akteri demontaže države. Instalacija Kad porastem dobiću krila autora Uroša Milinčića takođe izaziva anksioznost, govoreći (jezikom skulpture) o razvoju ptice iz jajeta, kojoj na kraju ipak treba pasoš da bi iz gnezda poletela.
Ko to gleda iz Babavizora?
Objekat Zarobljeno društvo Dunje Branković i fizički unosi teskobu u posetioca. U pitanju je klečeća figurica, s rukama na potiljku, a pozicionirana u simplifikovanom kavezu. Bodljikava žica pojavljuje se još jednom, u mizanscenu fotografije Fascikla Mihaila Ećima, dominirajući pričom o transparentnosti dokumenata koje su studenti tražili od vlasti.
U slepom kraju tunela postavljena je instalacija Babavizor Aleksandre Milutinović. Radi se o starinskoj nahtkasni na koju je nakalemljen umetnički objekat u vidu TV aparata (napravljen od kutije za cipele). Kad se u njega udubiš, videćeš (u kamionskom retrovizoru) kako te odatle posmatra drugi par očiju. Mlada umetnica poručuje da smo uvek pod prismotrom, ali se originalnom tumačenju može dodati hipnotička moć političkih beseda, što nam ih naše vlasti konstantno upriličuju.
Osam sati originalnog muzičkog programa
Muku u stomaku pojačava zvuk klavira iza paravana. Muzika je nastala na temu autora Pavla Dobića (studenta iz Kragujevca i Beograda) i pomenute Anđele Spasić (studentkinje iz Niša), istovremeno i idejnih tvoraca koncepta.
Kuriozitet kompozicije je to što su se na ovu temu nadovezivali drugi autori, naizmenično je izvodeći punih 8 sati, koliko traje kompletno delo. „Tako, prvi put u Srbiji se može čuti kompozicija čiji su autori svi oni koji izvode muziku, a koja se menja od izvođenja do izvođenja. Svako od nas mu daje novu dimenziju”, za Radar kaže Spasićeva.
„Tunel straha“ može se iskusiti do srede (26. februara), u intervalu od 12 do 17 časova. Najveća gužva očekuje se na dan svečanog zatvaranja.
Beogradska postavka Tunela reprizna je, upriličena nakon premijere u zgradi Univerziteta u Nišu, 10. i 11. januara. Prostor niškog sveučilišta odabran je prinudno, budući da su studente na drugim adresama odbili, videvši postavku kao „političku akciju“. Nemajući druge, oni su blokirali univerzitetsko sedište, zapravo ga oslobodivši.
Mini turneja koncepta vraća se u svoj rodni grad, 1. marta, bar kad su posetioci u pitanju. Naime, oni se zdrave poklikom „majemo se u Nišu“, poručujući da još nije gotovo.
