Prošetajte bilo kojim ruskim gradom, od Moskve i Sankt Peterburga do Jekaterinburga i Kazanja, i naići ćete na ljude u tamnoplavim ili crvenim duksevima dekorisanim prepoznatljivim sovjetskim simbolima – srpom, čekićem i zvezdom. Upašće vam u oči i obilje tradicionalnih ruskih šubara – često s crvenom zvezdom po sredini – bez obzira na to što su poslednjih godina zime najtoplije otkako se o tome vodi evidencija.
Uđite u neku suvenirnicu i videćete šolje s portretima Lenjina, Staljina, ili neke druge ličnosti koja je izvor sovjetskog ponosa, poput kosmonauta Jurija Gagarina. Čak je i promukli kantautor Vladimir Visocki, čije su jetke stihove sovjetske vlasti šezdesetih i sedamdesetih godina cenzurisale, deo ove ruske nostalgičarske ture. To što ima i Visockog ne može biti prikladnije: promovisanje idealizovane verzije prošlosti legitimizuje represivnu sadašnjost i budućnost.
Kao što mi nedavno reče jedan prodavac novina u centru Moskve, mnogi Rusi Drugi svetski rat pamte kao vreme kad je ruski narod pokazao veliku hrabrost, rani posleratni period kao vreme relativnog zatišja, a sedamdesete kao eru stabilnosti. Ta „sećanja“, zaključio je, pogonsko su gorivo njihove čežnje za snažnim liderom „sovjetskog tipa“.
Prodavac je bio veoma svestan toga da su ti preovlađujući narativi falični. „Bio sam dečak kad se moja porodica iz zajedničkog stana – u kome je 25 ljudi bilo nagurano u pet soba – preselila u zaseban stan“, prisećao se. Ta promena, koju je omogućio Nikita Hruščov (moj pradeda, ali kad sam razgovarala s prodavcem on to nije znao), članovima njegove porodice konačno je dala priliku da žive kao „samostalne osobe“, ne kao „mravi u velikom staljinističkom kolektivu“.
Mnogim ljudima nedostaje jednostavnost prošlih vremena, kada su znali na čemu su i nisu morali da se nadmeću da bi preživeli. Ako su obuzeti čežnjom za imaginarnom prošlošću, Rusi se neće boriti za bolje sutra
U današnjoj Rusiji, međutim, nije uobičajeno hvaliti Hruščova, koji je osudio Staljinova zlodela – a isto, kad smo već kod toga, važi i za Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina: bili su isuviše otvoreni prema svetu i voljni za interakciju s njim. Prodavac je svoj kiosk dekorisao portretima članova pomenutog „drim tima“ – Lenjina, Staljina, Gagarina, Visockog – te aktuelnog čvrstorukaša sovjetskog tipa, Vladimira Putina. Kad sam ga upitala zašto, odgovorio mi je – „zbog ljudi“.
Dok sedi u svom kiosku, moj sagovornik, inače penzionisani električar, ima vremena napretek za gledanje filmova. Impresionirajući me svojim poznavanjem svetskog filma, ponudio mi je čitav meni definicija nostalgije. U filmu Paola Sorentina Velika lepota, ona je uteha onima koji ne veruju u budućnost. U američkoj televizijskoj seriji Ljudi s Menhetna – njegovoj omiljenoj – to je bolna čežnja za povratkom vlastitim korenima. Obe interpretacije primenjive su na današnju Rusiju.
Recentni ruski filmovi, nasuprot tome, „nostalgiju naduvavaju poput kvasca“, nastavio je prodavac. Jednim delom referisao se na mnoštvo rimejk verzija bajki i sovjetskih klasika – Poslednji ratnik, Kutija za kresivo i Čeburaška (sovjetska verzija Mikija Mausa) – te na nove filmove inspirisane likovima iz ruskog folklora i herojima iz prošlosti. Naveliko se štancuju i trijumfalistički filmovi i serije s tematikom iz Drugog svetskog rata; neki od poslednjih naslova su Misija: nebo, Mesečina, Začaran i Rov.
Danas slavni izvođači pevaju sovjetske pesme na televiziji; čitavi televizijski kanali specijalizuju se za emitovanje sovjetskih filmova; dok se u reklamama aludira na heroizam sovjetskog perioda, uz odbacivanje zapadnih uticaja
To nije slučajno: Putin je odavno na stanovištu da nostalgija predstavlja moćno sredstvo uveravanja – i potčinjavanja – javnosti. Kada je 2000. prvi put postao predsednik, Rusi su još prolazili kroz period kolapsa carstva i naglog opadanja globalnog prestiža zemlje, te agresivnu ekonomsku „šok terapiju“ koja je porodila jedan podivljali vid kapitalizma. Mnogim ljudima nedostajala je jednostavnost prošlih vremena, kada su znali na čemu su i nisu morali da se nadmeću da bi preživeli; čeznuli su za tim da se ponovo osećaju ponosnim, bezbednim i uvaženim.
Prepoznavajući tu čežnju, Putin je vratio sovjetsku himnu, koju je 1943. lično odobrio Staljin, a zvanična zastava ruske vojske ponovo je postala ona iz vremena kad se zvala Crvena armija. Prisvojio je i Visockog, koji jeste bio buntovnik, ali je isto tako bio i patriota. Iz Kremlja inicirano prikazivanje sovjetskih godina u tonovima sepije postepeno se ljudima uvuklo u psihu. Pa tako danas slavni izvođači pevaju sovjetske pesme na televiziji; čitavi televizijski kanali specijalizuju se za emitovanje sovjetskih filmova; dok se u reklamama aludira na heroizam sovjetskog perioda, uz odbacivanje zapadnih uticaja. U jednoj nedavnoj reklami, stariji čovek unuku nudi sovjetske karaktere kao zamenu za likove iz filmskih franšiza Osvetnici ili Akvamen, kojima Rusija nema pristup otkako je 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu. „Gledaćemo ih dok jedemo ruske palačinke, ne američke kokice“, uzvraća oduševljeno dečak.
I umetničke izložbe su gotovo bez izuzetka povezane sa sovjetskim temama. U školama se svakog ponedeljka ujutro izvodi himna – staljinistička praksa koja je još sedamdesetih godina, kad sam ja išla u školu, smatrana preterivanjem, ali je obnovljena 2022, nakon početka rata u Ukrajini. Iste godine u školsku lektiru je uveden roman Aleksandra Fadejeva Mlada garda iz 1946, mediokritetsko delo o mladim sovjetskim herojima koji ratuju u Ukrajini pod nacističkom okupacijom; i osnovan novi državni omladinski pokret nazvan Pokret prvih, nalik Komsomolu i Mladim pionirima.
Sledi se logika prema kojoj Rusi ne bi trebalo da prigovaraju zbog toga što moraju da stežu kaiš; njihovi preci žrtvovali su mnogo više bez zanovetanja, a pogledajte kakva su sve herojska dela izveli, kakve su velike pobede izvojevali – i sve to za rodnu zemlju
U vreme neizvesnosti nostalgija umiruje ljude, ali ih istovremeno i pasivizira. Sledi se logika prema kojoj Rusi ne bi trebalo da prigovaraju zbog toga što moraju da stežu kaiš; njihovi preci žrtvovali su mnogo više bez zanovetanja, a pogledajte kakva su sve herojska dela izveli, kakve su velike pobede izvojevali – i sve to za rodnu zemlju. Kada je jedan ruski skijaš, olimpijac, izneo primedbe na račun loših uslova smeštaja tokom nedavnog takmičenja u Kazanju, predsednik Skijaškog saveza oštro mu je uzvratio: „Ranijim generacijama sportista bilo je mnogo gore“.
Tu se sažimaju opasnost nostalgije i privlačnost koju ona ima za Putina: ako su obuzeti čežnjom za imaginarnom prošlošću, Rusi se neće boriti za bolje sutra, a Kremlj će faktički imati odrešene ruke za neometano obnavljanje i učvršćenje upravo onih elemenata stvarne prošlosti čije oživljavanje nipošto nije poželjno. Ništa čoveka ne može da prene iz nostalgičarskog zanosa bolje od gulaga i nestajanja ljudi preko noći.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
