Da li dominacija „indopacifičke“ misli zapadne stratege navodi na pogrešan put?
Formulaciju koja poreklo vuče iz australijskih spoljnopolitičkih krugova Sjedinjene Države su usvojile 2018, kada je američka Pacifička komanda, sa sedištem na Havajima, zvanično preimenovana u Indopacifičku komandu. Sledstveno tome podignut je i status Kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga (Kvad), u koji su uključeni Australija, Indija, Japan i SAD; a priključak je uhvatila i Evropa, proizvodeći čitavu malu lavinu političkih dokumenata u čijem nazivu se koristi ista odrednica.
Gurajući indopacifičku priču, zapadni stratezi obično naglašavaju kako je važno da u ovo bude uključena i Indija. Ali istinski cilj – iako se o tome retko eksplicitno govori – zapravo je obuzdavanje kineskih aktivnosti u regionu.
Pad Ukrajine bi oslabio zapadnu periferiju Evroazije, uništio poverenje u moć Amerike, i kreirao nove mogućnosti za širenje kineskog uticaja na druge delove Evroazije i s njom povezane oblasti
Insistiranje na indopacifičkom narativu nesumnjivo ima opravdanja. On počiva na snažnim istorijskim osnovama, a politike koje inspiriše važne su za suočavanje s mnogobrojnim globalnim izazovima. Problem je u tome što preti da nam skrene pažnju s podjednako važnog alternativnog narativa: onog evroazijskog.
Koji od njih je u ovom trenutku relevantniji za izazove s kojima se Zapad suočava? Dok indopacifički okvir ima očigledno pomorsko utemeljenje – njime se Indijski okean i Pacifik definišu kao globalno najvažniji geopolitički teatar – Evroazija je gotovo u potpunosti kontinentalni koncept. Svaki od ovih narativa reflektuje drugačije gledanje na ideju dominacije, koja je u proteklih nekoliko stoleća uspostavljana ili zahvaljujući pomorskoj sili, ili vođenjem starovremskih kopnenih ratova. Iz očiglednih istorijskih razloga indopacifički narativ više „leži“ većini anglosaksonskog sveta, dok evroazijsku perspektivu intuitivno slede kreatori politika u Pekingu i Moskvi.
Pošto je to tako, neophodno je da se i zapadna strateška misao tome pod hitno prilagodi. Nije samo reč o tome da su Kina i Rusija proklamovale partnerstvo „bez granica“; tu je i okolnost da upravo ove dve zemlje dominiraju evroazijskim kopnom. I mada između dve sile i dalje postoje značajne razlike – o njihovom povremeno žestokom istorijskom rivalitetu da se i ne govori – one su sada ujedinjene u nameri da revidiraju kako regionalni, tako i globalni poredak.
Ruski predsednik Vladimir Putin želi da obnovi imperijalnu Rusiju – i krenuo je od Ukrajine, gde je njegov agresorski rat sada u trećoj godini trajanja. Slično tome, i kineski predsednik Si Đinping se – oživljavajući sećanja na kinesko „stoleće poniženja“ – nada uspostavljanju carstva čija bi se teška senka nadvila nad Istočnu, Južnu i Centralnu Aziju.
Oba projekta zavise od očuvanja temeljnog strateškog savezništva Rusije i Kine. Ono što je danas Ukrajina sutra bi mogla da bude Istočna Azija. Dva teatra su međusobno duboko povezana – ne na poslednjem mestu s Rusijom, koja s Japanom deli državnu granicu. Ishod jednog konflikta odlučiće na koji način će se odvijati oni koji će tek uslediti. Ako Putinu uspe da pokori Ukrajinu, Sija će to nesumnjivo ohrabriti da krene u osvajanje Tajvana. To je ishodište evroazijske misli, bez obzira na to što ni Putin ni Si situaciju ne bi opisali tim terminima.
Istina je da ne izgleda kako Kina gaji previše entuzijazma za rat koji je Putin pokrenuo u Ukrajini. Ali jednom kad je povukao taj potez, kineski lideri su na pobedu Rusije počeli da gledaju kao na nešto što je u njihovom interesu. Pad Ukrajine bi oslabio zapadnu periferiju Evroazije, uništio poverenje u moć Amerike, i kreirao nove mogućnosti za širenje kineskog uticaja na druge delove Evroazije i druge s njom povezane oblasti.
Da krene na Ukrajinu Putina je po svoj prilici ohrabrilo i haotično američko povlačenje iz Avganistana. Verovatno je (kao i Si) u glavi već video spektakularni prizor helikoptera kako evakuišu američku ambasadu u Kijevu, kao u Kabulu 2021. i Sajgonu 1975. Ali važno je imati na umu da i logika rusko-kineskog savezništva ide u oba smera. Ukoliko bi Putin doživeo neuspeh u Ukrajini, dramatično bi se suzile i Sijeve opcije.
Putin je verovatno u glavi već video spektakularni prizor helikoptera kako evakuišu američku ambasadu u Kijevu, kao u Kabulu 2021. i Sajgonu 1975.
Kad zanemaruju ovaj strateški odnos, zapadni stratezi rade na svoju štetu. Indopacifička misao na Kinu gleda kao na primarnu silu, a na Rusiju kao na sekundarno, periferijsko pitanje koje se tiče prevashodno Evrope. Ali ako dve evroazijske sile pokreće ista istorijska potreba, ta okolnost se prosto ne sme ignorisati.
Ova evroazijska perspektiva u Vašingtonu ili Kanberi neće biti tako očigledna kao u Tokiju. A Delhija što se tiče, indijski kreatori politike, reklo bi se, žive u iluziji da će održavajući prijateljske odnose s Kremljom sprečiti Rusiju da se previše zbliži s Kinom. A trebalo bi da bude očigledno na čiju stranu će Rusija stati u slučaju bilo kakve nove konfrontacije na Himalajima (gde je zbog dugogodišnjeg teritorijalnog spora između Indije i Kine u više navrata već dolazilo do oružanih sukoba, prim.).
Što su dve evroazijske sile jače, to su veće prednosti koje jedna drugoj mogu doneti. Obe će biti ohrabrene onim što vide kao vlastite trijumfe, a periferni delovi regiona biće prvi koji će to osetiti na vlastitoj koži. Zapad pod hitno mora da počne da stvari gleda kroz evroazijska sočiva. Preveliko oslanjanje na indopacifičku perspektivu bilo bi velika greška.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
