Studenti napreduju, studen se povlači. Celo izdanje dnevnih novina, od politike na vrhu naslovne do vremenske prognoze na dnu zadnje strane, moglo bi se svesti na tu rečenicu, i takvu bi štednju svetski ekonomisti svakako pozdravili budući da je kriza, jer je kriza uvek. Ali ne, nećemo tako, jer rešenje nije u štednji, već u šetnji, što nam omladina upravo dokazuje. Ne mislimo samo na doslovni hod od jedne do druge tačke, već na aktivnost u javnom prostoru, jer su ta deca blokirajući fakultete, pa poneku ulicu, pa sve više ulica, pa Ušće, pa Autokomandu, uspostavila više komande nad srpskom politikom nego sva opozicija zajedno u prethodnoj deceniji. To što režim sporadično emituje poruku da hoće da pregovara sa političkim protivnikom, to što uopšte uvažava postojanje političkog protivnika, senzacija je kao i 18 stepeni u januaru, prikladnih 18 kao simbol svežeg punoletstva naših mladih bundžija. Ako su uopšte naši, jer ne izgledaju kao nešto što smo mi, ovako kljasti, bili sposobni da napravimo.
Maraton a ne trka
Kada su u petak pred Brankov most doveli nekoliko desetina hiljada ljudi, pred sobom su imali i problem. Dobro, prelazak Save nije isto što i prelazak Sutjeske, ali je ipak potrebno mozga i truda da bezbedan prelazak mase sa jedne na drugu obalu ne bude ostavljen sreći na procenu. I gotovo u trenu se širinom mosta razvio lanac redara čiji su fluorescentni prsluci veselo razbijali sivilo kišnog dana. Masa je podeljena, ne po običaju (politički) već kako treba (fizički), a dok je sledeći kontingent demonstranata čekao dozvolu za prelazak, megafoni su upozoravali da se na mostu ne treba zadržavati, da ga ne treba prelaziti marširajući, da se skandiranja ostave za drugu obalu… Ukratko, da se sa infrastrukturom ne zeza, svejedno da li je reč o mostu ili nadstrešnici. Svako ko je prešao most, i uključio se u već slavni kružni tok kod Ušća, dočekan je prigodnim aplauzom prethodnih prelaznika, kao da je maratonac, jer ovaj studentski poduhvat i nije politička trka na sto metara, već upravo maraton.
Program je slobodan, valja i potražiti prijatelje u koloni koja je stigla iz suprotnog smera, od Novog Beograda, ali ubrzo je nekom od organizatora sinulo da bi se i taj Novi Beograd mogao jednom iskoristiti za kolektivnu protestnu povorku. Vole Novobeograđani šaljivo da povlače granicu između sebe i starog dela grada, i zauvek će nam sa razlogom spočitavati da češće oni idu nama nego mi njima – samo ovom prilikom priznajemo da to zaista nije fer – ali kada već dobiju prekosavske goste, rado im pokazuju čari svog naselja. I jesu nam ih pokazali. Usledila je višesatna šetnja, kružna političko-turistička tura, na čijem se samom početku opet videlo šta se dogodi kada se infrastruktura shvati kao karikatura. Ugledan sa distance, u širem okolišu, onaj nedovršen a otvoren objekt u blizini nekadašnjeg buvljaka može da prođe kao gorostasna umetnička instalacija. Može da prođe i kao reprodukcija spomenika u apstraktnom stilu socijalističke epohe. Može da prođe i kao optička varka, kao bilo šta, samo ne kao glavna autobuska stanica.
Na putu Tošinim bunarom ka Studentskom gradu, pa Pariskom komunom do cilja, sve su brojniji građani koji povorku podržavaju osmesima, mahanjem, lupom o šerpe. Nije nestašica ni onih koji izlaze ispred zgrada da aplaudiraju, porodično
Ali na ovoj turi stanica nema, pa ni vremena za elaboraciju. Ruku na srce, niko nije očekivao da će program „Upoznaj Novi Beograd da bi ga više voleo“ biti toliko obiman, deca nas vode od bulevara do bulevara, od istorije do istorije – od Milutina Milankovića do Gandija preko Jurija Gagarina i Crvene armije – ali kolona se ne osipa primetno. Tu i tamo nečije umorne noge otpadnu, ali se kolektivni duh drži. A pripravan je i da skoči. Kada je u blizini raskršća Gandijeve i Zemunske neko sa višespratnice bacio topovski udar kraj povorke, nije nedostajalo voljnih da sa bacačem debatuju o smislenosti tog čina. Vikalo se popularno „Izađi, mala“, pa i nešto malo nepristojnije o predsednikovom karakteru, ali je pirotehničar mudro rešio da raspravu izbegne. Dalje u Zemunskoj ulici duh opet skače – naravno samo verbalno – zbog jednog restorana koji se dičio štrajkbreherstvom, ali ga na nivou pre svega održavaju ljudi van povorke. Na putu Tošinim bunarom ka Studentskom gradu, pa Pariskom komunom do cilja, sve su brojniji neki drugačiji građani iz višespratnica, koji kolonu podržavaju osmesima, mahanjem, lupom o šerpe, svako po svom senzibilitetu. Nije nestašica ni onih koji izlaze ispred zgrada da aplaudiraju, porodično, sve sa sitnom decom koja se zabavljaju šarenim pištaljkama. Do cilja, zgrade Opštine Novi Beograd, kolona je stigla bez vidne okrnjenosti. Ljudi je i dalje toliko da se i na putu natrag ka Brankovom mostu, dugim Bulevarom Mihajla Pupina, saobraćaj tek polako uspostavlja.
24 sata
Saobraćaja uopšte nije bilo na Autokomandi, od ponedeljka do utorka, od deset do deset. I tamo su studenti bili za desetku, kao i budući studenti, bivši studenti, nikada studenti, svako ko im se pridružio. Ta su 24 sata bila očigledna nastava o tome kako se protest organizuje. Bilo je u tom jednodnevnom performansu – jednim tekstom neopisivim – i prikladne mladalačke anarhičnosti, ali bilo je i prostirki, ćebadi, madraca, rasklopivih stolica, šatora. Bilo je traktorista koji su parkiranim radnim mašinama čuvali okupljene od eventualnih pobesnelih, to jest pobes-en-eslih vozača. Bilo je onih fluorescentnih prsluka koji su uprkos enormnom broju ljudi sve vreme nekako uspevali da širok prostor tramvajskih šina zadrže prohodnim. „Bez zadržavanja na šinama, hvala“, uporno je objavljivala redarka. „Zbog prolaza hitne pomoći“, pojašnjavao je redar.
Bilo je, što organizacijom, što donacijom, i zakuske, i glavnih jela, i zdravih i nezdravih deserta. Bife „Blokada“, jedan od mnogih ad hok ugostiteljskih objekata koji su nikli na Autokomandi, nudio je i slano i slatko, a plaćalo se osmehom, pisalo je na reklami tog ekscentričnog restorana. Traktoristi su kuvali, studenti i kuvali i roštiljali, i čak su i u tome bili organizovani. Ako hoćemo dobar roštilj, mora da se zna ko je za šta talentovan, ko seče povrće, ko prži, a ko, recimo, osvetljava telefonom ako hranu spremamo u mraku. Doduše, metaforično bi se moglo reći da su grad osvetljavali svi prisutni. Hrani ne posvećujemo slučajno sve ove redove, jer ona naročito dobro ilustruje da je neko o toj blokadi dobro mozgao – šta je od hrane potrebnije ljudima kojima je ulica privremeni dom? A kada je ulica dom, dobro dođe i pas, da nas čuva i da ga čuvamo, pa pominjemo i značajnu podršku protestanata na četiri noge. I na četiri točka.
Karneval zajedništva
Ispod Autokomande se vozilo normalno, redari su se ozbiljno potrudili i oko toga, a jedan transparent je pozivao „Trubite za studente“. Odziv je bio tako paklen da na spratu iznad nikakva zvučna zavesa nije bila potrebna. Potrebno je bilo razgibati se, dakako, a najpopularniji izbor bila je „kružna odbojka“, i inače najzgodniji sport u ovakvim, vanrednim okolnostima. Ako je to uopšte sport, jer prava odbojka je takmičarska; ta u krugu je drugarska zabava, još jedan primer duha komune. U njoj se delilo sve, pa i zagrljaji. Kampanja „besplatnih zagrljaja“, to jest devojaka i momaka koji na trgovima nude zagrljaj svakome kome je potreban, svetski je fenomen, ima i svoj međunarodni mesec – jul – i služi tome da se česta gradska čamotinja makar na trenutak razbije. Na Autokomandi je, međutim, to bio samo još jedan element zajedništva. A individualnog je bilo baš tamo gde treba – na protestnim porukama.
Otac pokušava da objasni sinu da su na skup došli zato što neki loši ljudi štite neke ubice. Niko još ne zna kako to objasniti detetu. Sa suprotnim primerima je na Autokomandi lako, jer su svuda naokolo.
Kreativna mladost – i sredovečnost i starost – uposlila je i Petra Kočića i Aleksu Šantića, i Albera Kamija i Luja Četrnaestog, i animirane junake poput bika Ferdinanda i one književne poput profesora Koste Vujića. Opšti smeh izazivala je dvomotka sa transparentom „Ulica Ćacijeva“. Priča o Ćaciju je baš eskalirala, a ako se neko još nije upoznao sa tim fenomenom, podsećamo da je Ćaci rođen u Jovinoj gimnaziji, to jest nesrećnim slučajem tik izvan te novosadske škole, kraj ograde, gde je pre nekoliko noći nažvrljan grafit „Ćaci u školu“, delo anonimnog grafitera kome ćirilica ne ide od ruke. Budućem đaku – ne i „ćaku“, nadamo se – otac pokušava da objasni da su na skup došli zato što neki loši ljudi štite neke ubice. Niko još nije otkrio odgovor na pitanje kako to objasniti detetu. Sa suprotnim primerima je barem na Autokomandi lako, jer su svuda naokolo. I nisu jedino tamo i tada, jer su studenti u utorak u Novom Sadu ekspresno reagovali na to što su njihove kolege napali neki tipovi kojima je bejzbol zabavan samo ako se igra ljudskim glavama. Omladina sa Autokomande odbija da se bilo ko igra njihovim glavama. Studenti napreduju, studen se povlači. Globalno topljenje leda loša je vest, ali ovo lokalno je nešto sasvim drugačije.
