Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.
Bob Rajt, šef DIA (Diffence inteligence agency), koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu mi je rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći…“
Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.
Napisao sam politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244
Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.
General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio
Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.
Sjedinjene Države su na početku jugoslovenske krize podržavale suverenitet bivše države, a mnogi pamte dolazak tadašnjeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera u junu 1991, njegove razgovore sa saveznim i republičkim liderima i pokušaj očuvanja Jugoslavije. Šta je tog 21. juna ponudio za opstanak Jugoslavije?
Po povratku Bejkera u SAD, on je održao konferenciju za štampu u Stejt departmentu. Tada nije mnogo kazao, ali je desetak dana kasnije održao zatvoreni brifing u Bler hausu. Otišao sam na taj brifing sa tadašnjim ambasadorom Dževadom Mujezinovićem. Tu je Bejker govorio o događajima tokom jednodnevne posete Beogradu. Prvo je otišao na sastanak sa Antom Markovićem, naglasio mu da je Vašington spreman da podrži njegove reforme. Ponudio je pomoć od 50+50 milijardi dolara. Dakle, govorimo o 100 milijardi dolara podrške kako bi Jugoslavija preživela, postala demokratska zemlja i prvi kandidat sa istoka Evrope za članstvo u Evropskoj uniji. Samo da naglasim da je tada 100 milijardi dolara bio nezamislivo veliki novac. Posle toga je imao sastanke sa svim predstavnicima republika, a na tom brifingu doslovno je rekao da su svi bili ludaci. Iskoristio je izraz they are all mad. Mujezinović me pitao: je l’ on to reče da su svi ludaci? Istakao je da su posebno Milošević, Tuđman i Izetbegović bili potpuno na drugoj strani i da su negirali sve njegove teze i ideje.
Černomirdin je na sastanku na kome je bio i Ahtisari udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“. Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod
Bejkerovu ponudu odbili su i Kučan i Tuđman, kako se Milošević ponašao?
Njega nije zanimao novac. Njega je samo zanimalo da reši srpsko nacionalno pitanje i bio je time potpuno opsednut. To ga je i dovelo na vlast. Reforme koje je predlagao Marković a podržavale SAD samo bi ugrozile Miloševićev opstanak na vlasti. Tuđman je reagovao slično, samo sa hrvatskih nacionalnih pozicija. Slovenija je već i dušom i telom bila van Jugoslavije, iako je Bejker izneo tezu da Slovenija treba da ostane kako bi bila geografska brana izlasku Hrvatske iz SFRJ. Bejker je Markoviću predočio i mogućnost konfederacije kako bi i Milošević i Tuđman ostvarili neke svoje ciljeve. Međutim ni o toj ideji trojica lidera nisu htela ni da čuju.
Vi govorite o 100 milijardi dolara pomoći, mada se u člancima iz tog doba navodi suma od pet milijardi dolara pomoći…
Bejker nije hteo javno da maše svotom od 100 milijardi. SAD, ali i članice EU su shvatile da to mora da bude ozbiljan stimulans koji će Jugoslaviju skrenuti sa samouništavajućeg kursa.
Godinama kasnije u svojim memoarima Politika i diplomatija Bejker je tu posetu opisao kao svoj „crni petak, a republičke lidere kao mesečare koji se kreću ka saobraćajnoj nesreći i ne čuju upozorenja“…
Potpuno tačno. Njemu je poseta Beogradu teže pala nego odlazak u Bagdad kada je pokušao da reši problem iračke invazije na Kuvajt.
Mnogi su mišljenja da se Jugoslavija raspala u decembru 1990, kada je Srbija upala u monetarni fond SFRJ i uzela tadašnjih 2,6 milijardi maraka… Kakav je vaš stav?
To je bilo bacanje čitave države na kolena. To je bio kraj države, a to je rekao i predsednik slovenačke skupštine u Nacionalnom klubu štampe u Vašingtonu.
Na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1991. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima
Kada dolazi do promene stava Vašingtona, koji se u početku zalagao za očuvanje Jugoslavije, i zašto?
Promena stiže sa dolaskom administracije Bila Klintona. Prethodna administracija Džordža Buša starijeg i državnog sekretara Kolina Pauela decidirano je odbijala mogućnost vojnog mešanja u dešavanja u Jugoslaviji. Govorili su da je Balkan bure baruta i da Amerika nikako ne treba da šalje svoje vojnike na teren. Klinton je još u predsedničkoj kampanji zastupao tezu da SAD ne mogu više da gledaju strahote u Bosni i da treba da intervenišu, bombarduju Srbe i da ih prizovu svesti. Tom ratobornom retorikom, Klinton je privukao dosta „jastrebova“ iz američkog političkog establišmenta. On je bio jedan od najboljih učenika Zbignjeva Bžežinskog, koji je bio tvorac američke doktrine oličene u maksimi „sila je u pravu“. To je ista škola koju su kasnije završili i Barak Obama i njegova supruga Mišel.
Milošević očigledno nije razumeo globalne promene i promene odnosa snaga u svetu nakon pada Berlinskog zida. Kada mu je postalo jasno da postoji mogućnost bombardovanja?
Tačno, on nije shvatio tektonske geostrateške promene u svetskoj politici. Računao je na traumu Amerike zbog Koreje i Vijetnama i lepo se nacrtao kao meta, budući da se Sovjetski Savez raspao. U trenutku kada je pao Berlinski zid i kada su počele da se pojavljuju teze da više nema potrebe za Varšavskim paktom i NATO savezom, Klinton je tražio za NATO „novi posao“, jer će se tako očuvati prisustvo NATO u Evropi kako se ne bi ponovila Hitlerova Nemačka ili nekakvo slično zlo… Tada je ugušen i nukleus evropskih oružanih snaga – prvi korpus od 5.000 vojnika koji su sastavile Francuska i Nemačka. Klinton je tražio novu ulogu za NATO. Jedna od tih uloga bila je sprečavanje takozvanih humanitarnih kriza, etničkih ratova i nasilja među narodima na Balkanu. Tako da je ovaj prostor postao princes krofna za ostvarenje nove američke uloge na Balkanu i Evropi. Budući da je istekao mirovni ugovor koji je sklopljen nakon Drugog svetskog rata, američki boravak u vojnim bazama u Nemačkoj postao je izlišan. Tako su polako krenuli da svoje trupe prebacuju u Bosnu, a kasnije i na Kosovo. Tako je formiran i Bondstil.
Džejms Bejker je tokom posete Beogradu ponudio pomoć od 100 milijardi dolara kako bi Jugoslavija preživela, postala demokratska zemlja i prvi kandidat sa istoka Evrope za članstvo u Evropskoj uniji
Da li je sa padom Berlinskog zida prestala i potreba za postojanjem Jugoslavije?
Jeste. Poslednja mogućnost za spasavanje Jugoslavije je nestala odlaskom administracije Džordža Buša starijeg. Klinton je odmah digao ruke od Jugoslavije. Bušova administracija je htela da pokaže kako se iz istočnog bloka vadi jedna zemlja i uključuje u zapadne demokratske vrednosti. Ali nije samo Klinton promenio pozicije. Podsetio bih vas na republikansku revoluciju Njuta Gingriča i Boba Dola u jesen 1994, koji su pokušavajući da spreče da Klinton osvoji još jedan mandat bili za još oštrije sankcije Jugoslaviji. Milošević, koji je bio u makazama, uspeo je u Dejtonu da nađe izlaz, da zadovolji Klintonovu administraciju koja je preuzela sve kredite za postizanje mira u Bosni. To je omogućilo i preseljenje mnogobrojnih američkih vojnika iz Nemačke i drugih evropskih zemalja u Bosnu. Bilo je predviđeno da Milošević bude garant da ti američki vojnici neće biti izloženi opasnosti i zato je bio proglašen faktorom mira i stabilnosti. Kratak je bio put od balkanskog kasapina do faktora mira i stabilnosti i natrag.
Nedavno ste izjavili da je Evropa spremna da pusti Vučića niz vodu, ali da mu Amerika baca pojas za spasavanje. Zašto, šta to još ima da ponudi?
Vučić mora u potpunosti da dovrši proces priznanja Kosova. To se pre svega odnosi na uključivanje zdravstva i školstva u kosovski sistem. Potom, SAD od njega očekuju slanje većeg broja vojnika u mirovne misije NATO na raznim neuralgičnim tačkama u svetu. Takođe, od njega očekuju da otvori proces kopanja litijuma i drugih strateških ruda u Srbiji, jer bi se time zavisnost Zapada u odnosu na Kinu drastično smanjila. Njegova politička sudbina ličiće na Đukanovićevu. Onog trenutka kad im postane teret, prestaće da bude važan za SAD.
