Ključne reči kojima vlast i javnost Srbije, a i mnogi pripadnici srpske nacije sa severa Kosova i u Republici Srpskoj opisuju novu realnost na Kosovu su laži, obmane i nasilje. To su reči objašnjavanja, zavađanja, a pre svega opravdanja sebe i svojih dela i prenosa odgovornosti na one druge i treće. Za sada se ove ključne reči potvrđuju kao delotvorne u svakom od ovih značenja.
Period od 2022. do oktobra 20024. je na Kosovu u znaku nametanja „normalnosti“. Takvo stanje, po svom osnovnom značenju i pokazateljima iz života ljudi, naročito manjine, nije i ne može biti prijatno. Pogotovo što ono kao ukupni rezultat produžene bezbednosne krize i prekomerne upotrebe političko-bezbednosnog marketinga, policijskih i parapolicijskih snaga ima novu realnost, koju većina ljudi koji u njoj žive doživljava kao ponižavanje i gubitak. To je izvorište individualnih i grupnih socijalno-psiholoških frustracija i trauma. Ove će u osloncu na nasleđene duboke frustracije i traume iz prethodnog vremena imati dugoročniji uticaj. S time se mora računati u budućem upravljanju krizom.
U dosadašnjem briselskom dijalogu nisu uvažavane potrebe običnih ljudi. Dijalog su sveli na dogovaranje, pregovaranje i trgovanje s liderima Kosova i Aleksandrom Vučićem
Za sada, vlasti Kosova, Srbije i umešani međunarodni akteri nastavljaju svoje delovanje uz zanemarivanje ove činjenice. Ovo zanemarivanje je sastavni deo pristupa upravljanju krizom. Time ono ukazuje da u dosadašnjem (posebno u mandatima Federike Mogerini i Miroslava Lajčaka) briselskom dijalogu nisu uvažavane potrebe običnih ljudi. Dijalog su sveli na dogovaranje, pregovaranje i trgovanje s liderima Kosova i Aleksandrom Vučićem.
U procenjivanju dosadašnje politike Srbije, u upravljanju na osnovu kriterijuma životnih potreba pripadnika srpske zajednice, pokazuje se da ni vlasti Srbije nisu pratile glas ove zajednice. Zapravo, glas pripadnika srpske zajednice bio je potisnut uz pomoć monopola na istinu koji je sebi prigrabila SNS kako u Srbiji tako i preko Srpske liste, političko-partijskog derivata SNS-a za delovanje na Kosovu. Ovaj monopol je bio put ka kontrolisanju „glasačke odluke“. Ali i put ka monopolu u odlučivanju o raspolaganju resursima, posebno finansijskim kao i aparatom sile (vojska i policija), a time i na odlučivanje o statusu Kosova.
Po meri ovog monopola je samo javnost poslušnika i izvođača radova. Ta javnost je izložena udruženim šok aktivnostima Beograda, Prištine i fasilitatora. To ju je zakonito iz nesigurnosti dovelo do bezbednosne ugroženosti. Iz toga se pripadnicima srpske zajednice kao prvo životno pitanje nametnulo: ostati ili otići?
Glas pripadnika srpske zajednice bio je potisnut uz pomoć monopola na istinu koji je sebi prigrabila SNS kako u Srbiji tako i preko Srpske liste, političko-partijskog derivata SNS-a za delovanje na Kosovu. Ovaj monopol je bio put ka kontrolisanju „glasačke odluke“
Ni srpska ni albanska javnost nisu bile uključene u dijalog normalizacije te neće moći da pomognu u raspletu sadašnje krize. Godine 2010. u Rezoluciji GS UN i 2013. u Prvom okvirnom sporazumu, proklamovani ciljevi zadovoljavanja životnih potreba ljudi, demokratizacije i evropeizacije društava su kolateralna šteta bezbednosnog menadžmenta.
Ovakvu realnost vlasti i mediji pod kontrolom vlasti Srbije uglavnom pripisuju „jednostranim merama“ i agresivnoj etnonacionalističkoj politici Aljbina Kurtija, odnosno vlasti Kosova. Istovremeno, izostaje politička volja vlasti Srbije da ostvaruje proklamovane ciljeve. Aktivnost je svedena na stvaranje okolnosti u kojima bi kosovska strana ili fasilitatori napustili dijalog ili bi se dogodio priželjkivan krah briselskog koncepta dijaloga o normalizaciji. U međuvremenu, svi akteri briselske sage slažu se samo u opštoj dijagnozi: dijalog o normalizaciji je teško obeleo.
Bolest dijaloga je kulminirala od momenta kad je proizveden institucionalni i bezbednosni vakuum povlačenjem predstavnika srpske zajednice iz institucija Kosova i lokalnih institucija u četiri opštine na severu Kosova. Vlastima Kosova je prepušteno da popunjavaju institucionalni vakuum. One su to i učinile u skladu sa svojom javno proklamovanom politikom reciprociteta. Ovu politiku Beograd i fasilitatori nazivaju Kurtijevim „jednostranim akcijama“. Ali ne čine ništa što bi bila alternativa ovakvoj politici. Grupa Kvinte i EU posrednici su prigrabili upravljanje bezbednosnom krizom na nivou vojno-političkih mera, a vlasti Srbije se bave političko-propagandnim delovanjem na javnost Srbije i diplomatskom kampanjom „internacionalizacije” pitanja Kosova. Ove politike se nisu menjale ni posle događaja koji se naziva „slučaj Banjska“.
Pod „slučajem Banjska“ se podrazumeva oružani obračun srpske paravojne formacije i Kosovske policije koji se dogodio u oblasti sela Banjska, na severu Kosova, 24. septembra 2023. Tada su ubijeni jedan kosovski policajac, trojica pripadnika srpske paravojne formacije, ranjeno je više lica a uhapšena su trojica pripadnika paravojne formacije. Naneta je i znatna materijalna šteta i zaplenjeno vojno naoružanje, poreklom iz Srbije, u procenjenoj vrednosti od pet miliona evra.
Na osnovu do sada javno dostupnih podataka može se zaključiti da je akcija bila presretnuta i da su u tom presretanju učestvovale obaveštajne zajednice ne samo Srbije i Kosova. Neposredni cilj je bio uspostavljanje kontrole nad saobraćajnicama na severu Kosova, a potom prekid dijaloga i procesa normalizacije na osnovu Briselskog sporazuma. Krajnji cilj je bio da se međunarodni akteri, pre svih administracija SAD, privole na prihvatanje podele Kosova na reci Ibar.
„Slučaj Banjska“ je kolateralni rezultat narastanja tenzija između Srbije i Kosova tokom 2022. i 2023. godine. On potvrđuje visok rizik od dalje bezbednosne destabilizacije severa i čitavog Kosova kao i odnosa između Srbije i Kosova. To je izazvalo pažnju lokalne, regionalne i šire javnosti. Jedan od razloga za ovakvu zainteresovanost je u činjenici da se ovaj oružani sukob dogodio na teritoriji u oblasti koridora koji povezuje Jonsko, Jadransko i Crno more.
Kao i o drugim važnim događajima u odnosima Srbije i Kosova, tako i o „slučaju Banjska“ postoje dva već ustaljena i međusobno suprotstavljena narativa.
Vlasti i većinski deo javnosti Kosova u ovom slučaju vide „teroristički akt agresije na teritorijalni integritet Kosova“ kao i da su „oni koji stoje iza tog napada spremni za širi i duži sukob“.
Vlasti Srbije se o ovom pitanju uglavnom ne izjašnjavaju. Zbog toga je prećutana prva godišnjica ovog događaja. Sâm događaj se tumači kao reakcija na politiku progona Srba koju sprovodi vlada Kosova. Zbog toga je, neposredno posle oružanog sukoba, u sredinama na Kosovu u kojima pretežno žive Srbi proglašena trodnevna (26, 27. i 28. septembra), a u Srbiji jednodnevna žalost (27. septembra) u znak zahvalnosti žrtvama ovog sukoba. Za razliku od vlasti, u javnosti Srbije, pre svega politička opozicija i nezavisni mediji, postavljaju pitanje odgovornosti vlasti za ovaj događaj. Zapravo, mnogi građani Srbije i pripadnici srpske zajednice na Kosovu se slažu s ocenom Radeta Nedeljkovića, meštanina sela Banjska, koja, prema portalu KoSSev, glasi: „Šta se dogodilo u Banjskoj ni sâm Bog ne zna, ali mislim da znaju samo Vučić i Kurti. Znaju odlično, jer je to bio njihov dogovor…“
Vlasti i većinski deo javnosti Kosova u ovom slučaju vide „teroristički akt agresije na teritorijalni integritet Kosova“ kao i da su „oni koji stoje iza tog napada spremni za širi i duži sukob“. Vlasti Srbije se o ovom pitanju uglavnom ne izjašnjavaju. Zbog toga je prećutana prva godišnjica ovog događaja
Međunarodni zvaničnici pozivaju na istragu i privođenje pravdi počinilaca ovog akta.
Specijalno tužilaštvo Kosova podiglo je 11. septembra 2024. optužnicu protiv 45 osoba koje tereti za krivična dela protiv ustavnog poretka i bezbednosti Republike Kosovo, finansiranje terorizma i pranje novca. U optužnici se navodi i da je grupa počela da se organizuje u oktobru 2021, na sastanku u Raški kome je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Prvooptuženi Milan Radoičić tereti se da je „u periodu od 2017. do 24. septembra 2023. rukovodio terorističkom grupom, obezbeđivao njeno finansiranje i nabavku teškog naoružanja i logistike“. Prema optužnici, vlasti Srbije su Radoičiću omogućile potrebnu vojnu infrastrukturu za obuku učesnika.
Inače, ranije je Specijalno tužilaštvo Kosova osumnjičilo Radoičića i za organizovanje ubistva Ivanovića, a od decembra 2021. on je na listi sankcija SAD.
Radoičić je pred Višim sudom u Beogradu preuzeo odgovornost za događaje u Banjskoj. Više javno tužilaštvo ističe „da je istraga još u toku“ i da se, u saradnji s drugim državnim organima, utvrđuju činjenice i okolnosti „u vezi s kritičnim događajem u Banjskoj“. Ovaj „kritični događaj“ je povodom podizanja optužnice kosovskog tužioca, predsednik Srbije okarakterisao kao „napad“ koji nije „teroristički“.
Odugovlačenje vlasti Srbije da sudskim i drugim zakonima predvođenim putevima razjasni „slučaj Banjska“ stvara prostor za različita tumačenja uključujući i da je reč o „terorizmu sponzorisanom od vlasti Srbije“ ili o državnom terorizmu. To najavljuje da će suđenje za „slučaj Banjska“ biti nova tema sporenja između Srbije i Kosova.
„Slučaj Banjska“, poput drugih sličnih „slučajeva okidača“, pokrenuo je procese srednjoročnog trajanja koji vode u bezbednosnu nestabilnost. Neposredno posle „slučaja Banjska“ učestale su „jednostrane mere“ vlade Kosova i povećano je prisustvo Kosovske policije na severu Kosova
„Slučaj Banjska“, poput drugih sličnih „slučajeva okidača“, pokrenuo je procese srednjoročnog trajanja koji vode u bezbednosnu nestabilnost. Neposredno posle „slučaja Banjska“ učestale su „jednostrane mere“ vlade Kosova i povećano je prisustvo Kosovske policije na severu Kosova. Septembra 2024. godine, Kosovska policija je zauzela zgrade u kojima je bila smeštena administracija „srpskih paralelnih institucija“ koje su, na teritoriji Kosova, delovale po zakonima Srbije. Time je zapravo okončan rad ovih institucija.
Ponašanje fasiltatora i Grupe Kvinte prema Vladi Kosova ukazuje na postojanje usaglašene sledeće „mape puta“: Posle vanrednih parlamentarnih izbora (na kojima će u februaru 2025. učestvovati više srpskih lista) trebalo bi da se formira nova većina koja će u Skupštini Kosova odobriti statut Zajednice srpskih opština. Potom će lokalne vlasti deset opština u kojima su Srbi većina, izabrane na redovnim lokalnim izborima, najverovatnije u oktobru 2025, na teritoriji Kosova formirati Zajednicu opština sa srpskom većinom. Uz primanje Kosova u međunarodne organizacije bio bi ostvaren Sporazum o putu ka normalizaciji. U Srbiji kao da se i dalje računa da Vučić isporuči, voljno ili ne, ostvarivanje Sporazuma na putu ka normalizaciji. Da bi se to stvarno i dogodilo, nije dovoljno samo da ostane Vučić na vlasti već je nužno i da vlasti Srbije promene svoju dosadašnju politiku. Za sada, nema pokazatelja da postoji politička volja za suočavanje s ograničenjima svoje etnonacionalističke politike. Umesto toga, Vučić je najavio svoju „strategiju“ i preduslove za povratak dijalogu.
Ova strategija se poziva na princip „povratak na status quo ante“ i preporučuju se sledeće mere: održavanje slobodnih i demokratskih lokalnih izbora na severu Kosova, uz učešće Misije OEBS-a i EU; kolektivni povratak Srba u Regionalni direktorat KP Sever i srpskih sudija i tužilaca na pravosudne funkcije; povlačenje specijalnih snaga tzv. Kosovske policije iz „nelegalno sagrađenih baza“ i kontrolnih punktova na severu Kosova i njihovo povlačenje iz „svih institucija koje su od 1999. godine do nelegalnog zatvaranja 2024. godine pružale vitalne javne i administrativne usluge građanima“; formiranje Zajednice srpskih opština; primena garancija Evropske unije i SAD od 28. decembra 2022. i „momentalno oslobađanje svih političkih zatvorenika“ koji su uhapšeni zbog svog demokratskog, građanskog ili političkog aktivizma, a posebno onih koji su uhapšeni zbog učešća na mirnim protestima/barikadama, i omogućavanje nesmetanog platnog prometa i poštanskih usluga. Vučić najavljuje i da će Narodna skupština Srbije usvojiti zakon kojim će proglasiti Kosovo za područje posebne socijalne zaštite uključujući i garantovano pravo na finansijsku podršku za nezaposlene kao i „ograničen promet nepokretnosti“. Zatim, uspostavljanje, izvan teritorije Kosova, „privremenih pravosudnih i administrativnih organa“ (posebnog tužilačkog organa i sudskog veća) kao i „moderne pisarnice“. To bi trebalo da potvrdi Vučićevu političku tvrdnju: „Srpske institucije i privremeni organi na Kosovu neće biti ukinuti niti zatvoreni.“
Otvoreno je pitanje da li se najavljene mere mogu ostvariti u novostvorenoj realnosti na Kosovu. Najverovatnije da one imaju političko-marketinšku funkciju za umanjivanje kritike javnosti. Ali i da se ublaži odgovornost vlasti Srbije za eskalaciju bezbednosne krize, pa i za „slučaj Banjska“.
Prenaglašeno javno pozivanje vlasti Srbije na „globalnu diplomatsku kampanju“ ukazuje da je i ona svesna svojih resursa i kapaciteta. Takođe, i nameru da se odgovornost preusmeri na međunarodnu zajednicu. U prilog ovakvog zaključka govori i izjava Vučića data krajem septembra 2024, s Istočne obale, posredstvom TV Pink, da su Srbi čak i on lično bili obmanuti jer su ih lagali (pre svega vlade „kolektivnog Zapada“) odnosno da je, prema njegovom doživljaju istorije posebno 90-ih, Srbija „sama sebe obmanjivala“, a „Zapad ju je prevario“.
I dok se raspravi ko je koga lagao, obmanjivao i silovao, proteći će mnogo vode rekom Ibar.
