Ishod američkih predsedničkih izbora više je poraz Demokratske partije nego trijumf Donalda Trampa. Demokrate su izgubile ne zato što se predsednik Džo Bajden prekasno povukao iz trke, ili zato što Kamala Haris nije kvalifikovana za predsedničku funkciju, već zato što su ostali bez podrške među radnicima i nisu uspeli da je povrate.
Demokratska partija odavno je prestala da bude političko utočište američkih radnika, zahvaljujući svojoj privrženosti digitalizaciji i dramatičnim promenama koje je ona donela, globalizaciji, velikom prilivu imigranata i „vouk“ (eng. woke) idejama. Danas su oni za koje je najverovatnije da će glasati za demokrate visoko obrazovani, a ne manuelni radnici. Kao i drugde, demokratija će i u Sjedinjenim Državama trpeti sve dok se levi centar u većoj meri ne zauzme za radništvo.
Nebriga za srednji sloj
Iako su demokrate neke ranije izbore dobile zahvaljujući podršci Silicijumske doline, manjina, delova radništva okupljenim u sindikatima, te profesionalne klase iz velikih gradova, takva strategija nikad nije bila održiva na duži rok. Takva koalicija je radnike i srednju klasu u dobrom delu zemlje, posebno u manjim gradovima i na jugu, otuđila od demokrata. Problem je postao očigledan već nakon 2016, što delom objašnjava i zašto je Bajden u kampanji za izbore 2020. usvojio po radnike povoljniju verziju industrijske strategije. Bajdenova ekonomska politika je radničkoj klasi donela više radnih mesta i jačanje industrijske baze. Najniže zarade su brzo porasle, a mere koje je vlada usvajala pomalo su se približile stavovima američkih radnika po pitanju imigracije, protekcionizma, podrške sindikatima i javnih investicija. Ali partijski establišment – posebno visoko obrazovani aktivisti koncentrisani u prosperitetnim gradovima na istočnoj i zapadnoj obali SAD – nikad nisu internalizovali kulturološke i ekonomske brige radnika. Umesto toga, često je izgledalo kako im drže pridike ili ih grde.
Partijski establišment demokrata – posebno visoko obrazovani aktivisti iz prosperitetnih gradova na istočnoj i zapadnoj obali – nikad nisu internalizovali kulturološke i ekonomske brige radnika. Umesto toga, često je izgledalo kako im drže pridike ili ih grde
Evo mog testa za razumevanje odnosa između Demokratske partije i američkih radnika: ako bi pripadnika demokratske elite put naneo u grad koji ne poznaje, da li bi naredna četiri sata radije proveo razgovarajući s radnikom sa Srednjeg zapada koji je završio srednju školu, ili s profesionalcem s postdiplomskim obrazovanjem poreklom iz Meksika, Kine ili Indonezije? Kad god svojim kolegama i prijateljima postavim to pitanje, njihova pretpostavka je da bi se dotični odlučio za drugu varijantu.
Učinilo se u prvi mah da je, stavljajući naglasak na položaj srednje klase i patriotizam, Haris spremna da se posveti rešavanju ovog problema. Da je bio kredibilan, istinski trud uložen u to da se povrati poverenje radnika možda bi joj doneo pobedu. Ali na kraju je njena kampanja bila usredsređena na pitanja koja su najviše značila stranačkoj bazi. Najveći pokušaj da se koalicija demokratskih birača proširi predstavljalo je angažovanje Liz Čejni, bivše kongresmenke izbačene iz Republikanske partije, kako bi na žene iz predgrađa (tj. one boljeg materijalnog statusa, budući da u predgrađima američkih gradova žive pretežno oni dobrostojeći, prim.) apelovala za podršku pravu na abortus. Ali koliko god pitanje reproduktivnih prava bilo kritično važno, insistiranjem na njemu se nisu mogli pridobiti birači iz redova radničke klase, a svakako ne muškarci koji pripadaju tom sloju.
Distanciranje od elite
Kada je o ekonomiji reč, demokrate o kreiranju prilika i otvaranju novih radnih mesta mogu da pričaju dok ne poplave u licu, ali dok se ne distanciraju od tehnološke i globalne poslovne elite, takve poruke se ne mogu prevesti u agendu istinski usmerenu ka poboljšanju statusa radništva – a radnici će ih svakako prozreti. U situaciji kada je, ironično, demokratama leđa počela da okreće čak i Silicijumska dolina, nije moglo biti boljeg trenutka za promenu kursa.
Ali promena smera će biti teška sad kad je Republikanska partija s Trampom i Džej Di Vensom na čelu postala glavno utočište radnika – posebno onih u manufakturnom sektoru i malim gradovima – i kad su demokratske elite u kulturološkom smislu izgubile svaku sponu s radništvom i najvećim delom srednje klase.
Velika je tragedija to što će, nakon što je zahvaljujući merama iz Bajdenove agende američkim radnicima počelo da biva bolje, potezi naredne administracije gotovo izvesno ići u korist plutokrata
Velika je tragedija to što će, nakon što je zahvaljujući merama iz Bajdenove agende radnicima počelo da biva bolje (čime je dokazano kako globalizacija i rastuća nejednakost nisu tek slepe prirodne sile kojima je nemoguće odupreti se), potezi naredne administracije gotovo izvesno ići u korist plutokrata. Visoke carine na uvoz iz Kine neće vratiti radna mesta preseljena u druge zemlje, a pogotovo neće pomoći da se inflacija drži pod kontrolom. Bajdenove mere za saniranje posledica pandemije (koje su usledile nakon s istom svrhom donetih stimulativnih mera Trampove administracije) jesu podstakle rast inflacije, ali su Federalne rezerve uspele da povrate stabilnost cena. Ali ako Tramp bude pritiskao Fed da dodatno skreše kamatne stope (kako bi podigao vlastitu popularnost), inflacija bi mogla da se vrati.
Trampova podrška sektoru kriptovaluta verovatno će dovesti do porasta broja prevara i neodrživo brzih ekspanzija praćenih podjednako brzim kontrakcijama, a neće doneti nikakvo dobro američkim radnicima ili potrošačima. Njegove najave smanjenja poreza biće od koristi prvenstveno korporacijama i berzama, a svaki rast investicija do koga bi moglo doći biće usmeren u tehnološki sektor i automatizaciju.
Zamena ljudskog rada
Šire posmatrano, tehnološka politika koja će biti vođena u naredne četiri godine mogla bi se ispostaviti katastofalnom po radništvo. Bajden jeste doneo važnu izvršnu uredbu čiji je cilj uvođenje reda u sektor veštačke inteligencije (AI), ali to je bio samo prvi korak. Ukoliko ne bude regulisana na ispravan način, AI ne samo da će razoriti mnoge industrije, nego će i dovesti do sveopšte manipulacije potrošačima i građanima (pogledajte samo društvene mreže), a njihov istinski potencijal kao alatke koji bi radnicima mogao da bude od pomoći ostaće nerealizovan. Podrškom velikim kompanijama i preduzetničkom kapitalu u Silicijumskoj dolini Trampova administracija će samo osnažiti trend koji vodi tome da se ljudski rad zameni automatizacijom.
Pretnja koju Tramp predstavlja po američke institucije veliki je rizik i za radništvo. Nije nikakva tajna da će Tramp oslabiti demokratske norme, uneti neizvesnost u proces donošenja odluka, produbiti polarizaciju, te potkopati poverenje u institucije poput sudova i ministarstva pravde, nastojeći da ga instrumentalizuje za vlastite interese. Takvo postupanje neće direktno voditi u ekonomski kolaps, a na kratak rok bi čak moglo i da dâ izvesni podsticaj investiranju u kompanije po njegovom ukusu (uključujući industriju fosilnih goriva). Ali na srednji rok – od desetak godina, recimo – oslabele institucije i gubitak poverenja javnosti u sudove odraziće se na obim investicija i nivo efikasnosti.
Pretnja koju Tramp predstavlja po američke institucije veliki je rizik i za radništvo. Ali čak i suočeni s izglednošću nepovoljnih ishoda, mnogi radnici se neće opet okrenuti Demokratskoj partiji ukoliko ona ne promeni pristup
Takve institucionalne slabosti uvek imaju ekonomsku cenu, a mogle bi se ispostaviti i istinski katastrofalnim u privredi zavisnoj od inovacija i složenih naprednih tehnologija, čiji razvoj zahteva viši nivo ugovorima utvrđene podrške, uzajamno poverenje svih aktera, te oslanjanje na vladavinu prava. Bez regulativnog okvira koji postavljaju za to stručna lica, najveći deo ekonomije – od zdravstvene zaštite i obrazovanja do onlajn biznisa i potrošačkih servisa – biće preplavljen jeftinim surogatima umesto proizvodima visokog kvaliteta.
Ukoliko privreda više nije u stanju da postiče inovacije i rast produktivnosti, zarade će stagnirati. Ali čak i suočeni s izglednošću takvih nepovoljnih ishoda, mnogi radnici se neće opet okrenuti Demokratskoj partiji ukoliko ona ne počne ozbiljno da se zauzima za njihove interese. To znači da mora da usvoji politike koje će omogućiti rast radničkih primanja, ali i da počne da govori jezikom koji radnici razumeju, koliko god strano on zvučao obalnim elitama koje su je ovako nasukale.
Copyright: Project Syndicate, 2024.