Slogan sedamnaestog izdanja Kondenza – festivala savremenog plesa i performansa, koji organizuje Stanica Servis za savremeni ples je Znakovi (ne)sigurnosti. U slučaju opasnosti, okupimo se.” U svetu gde opasnost postaje signal ali i sredstvo za povlačenje, Kondenz bira da se okupimo, osnažimo prijateljstva i gradimo dugoročne saradnje koje festival neguje od samog početka.
Od 25. do 31. oktobra u Bitef teatru, Atelju 212, Centru za kulturnu dekontaminaciju i Kulturnom centru Magacin, publika će biti u prilici da pogleda nekoliko specifičnih i avangardnih predstava, koje prikazuju domete savremenog plesa. Festival otvara predstava Žiška domaće umetnice Ane Dubljević u Bitef teatru, koreografski rad inspirisan erotskom poezijom, koji istovremeno razmatra uticaj savremenog ekonomskog modela junkification na kvalitet erotskog sadržaja, i otvara prostor transformacije tih sadržaja van tržišnih pritisaka. Slede predstave rumunske koreografkinje i izvođačice Joane Marhidan Bodies on the line 26. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, predstava domaćeg koreografa i izvođača Igora Koruge Unstable comrades 28. oktobra u Ateljeu 212, predstava poljskog koreografa Romualda Krezela sa boravištem u Berlinu koji će 29. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstaviti All that I left behind is here, te Mašina Bojane Robinson, koreografkinje i izvođačice iz Beograda koja živi i radi u Sloveniji, za koju je ostavljen termin pretposlednjeg dana festivala, u CZKD.
Posebnu pažnju privlači bugarski koreograf i izvođač Vili Prager, poznat domaćoj publici po brojnim predstavama koje je izvodio u Srbiji. Ovog puta ćemo gledati Transformability: forever (partly musical) u Bitef teatru. U pitanju je novi rad koji je nastao u okviru međunarodnog obrazovnog projekta sa mladim rumunskim i bugarskim izvođačima, na osnovama ranijeg performansa Transformability 2012. godine. Predstava polazi od filozofskog teksta Bojana Mančeva, koji razmatra odnos savremenog potrošačkog društva s njegovom pojačanom „performativnošću“ i plesom, u kontekstu kapitalizma i globalne tržišne ekonomije.
Zbog čega se Vili stalno vraća ovoj temi? Daje nam dva odgovora, jedan umetnički, drugi politički. „Verujem u ’reformulaciju’ kao umetničku praksu“, bio bi početak umetničkog odgovora u razgovoru za Radar. „Reformulisati tekst i stvoriti sintezu. Reformulisati sintezu i stvoriti performans. Reformulisati performans i stvoriti novo delo. Završno delo nikada nije konačan proizvod, to je kompozicija na temu sa specifičnim umetnicima u specifičnim okolnostima.“
Politički odgovor bi bio: „Savremeni ples je moja politička partija. Verujem da se savremena umetnost može stvarati samo u demokratskom društvu. Demokratija nije zagarantovana, možemo je veoma brzo izgubiti. Mi, kao umetnici, moramo neprestano manifestovati i kritikovati probleme, ne tako što bismo nudili rešenja i propagandu, već postavljajući pitanja.
Demokratija nije zagarantovana, možemo je veoma brzo izgubiti. Mi, kao umetnici, moramo neprestano manifestovati i kritikovati probleme, ne tako što bismo nudili rešenja i propagandu, već postavljajući pitanja
U kontekstu popularne kulture, predstava deluje kao nastavak popularnih filmova. Ali s obzirom na pristup temi, a posebno na ’muzički’ aspekt, moglo bi se pomisliti da postoji ironija ili barem namerna referenca na popularnu kulturu, u ovoj vrsti tematskog i naslovnog kontinuiteta. Vili Prager tu konstataciju udopunjuje: „Umesto reči ’ironija’, više volim reč ’groteska’. Groteska, koja pretvara ironiju u nemogućnost, u iskrivljenost, u iscrpljivanje smešnog i stvaranje dramatičnog.“
Predstava Transformability: Forever (partly musical) podstiče da zajedno razmislimo o tome da li je moguće da filozofski tekst postane suštinski element u kreiranju jedne od najkomercijalnijih scenskih formi poput mjuzikla – to je izvod iz teksta o performansu. Na pitanje da li je rezultat ispunio očekivanja o „sudaru“ filozofije i „komercijalnog pozorišnog žanra“, Vili Prager odgovara: „Da, postoji ’sudar’, ali volim sudare na sceni. U suprotnom, delo može biti dosadno, može ostati na nivou ’teoretske tvrdnje’. Volim da radim s pozorišnim aparatom, da se igram pozorišnom mašinerijom. U ovom konkretnom slučaju, koristio sam ’mjuzikl’ kao estetsku formu da ’komentarišem’ Mančevljev filozofski tekst o ’perverznom kapitalizmu’. To je strategija reformulacije.“
Kada govorimo o koreografskom aspektu, nameće se pitanje koje su to bile glavne namere u vezi sa inkorporiranjem „estetike mjuzikla“ u okvir savremenog plesnog performansa. „Rad na performansu 2012. sa Sonjom Pregrad i Tianom Rotevilom u Berlinu prošao je kroz vrlo snažne istraživačke i reformulacione prakse dok nismo pronašli glavni fizički jezik performansa. Bio je kreiran scenario za mjuzikl sa likovima, 10 scena, opisima muzike, svetla, kostima… A krajnji rezultat izgleda vrlo jednostavno – skakanje, osmesi i frontalno izvođenje. To je veoma smešan i razigran performans sve dok izvođači ne kolabiraju od ’sreće’.”
Ovogodišnje gostovanje nastavak je njegove intenzivne saradnje sa Stanicom i Kondenzom. „Stanica je najrelevantnija organizacija i struktura koja podržava nezavisni savremeni ples u Beogradu gotovo 20 godina. Započeli smo gotovo istovremeno s našom bugarskom organizacijom Brain Store Project, a iste 2008. pokrenuli smo festivale Kondenz u Beogradu i Antistatic u Sofiji. To se dogodilo u okviru mreže Nomad Dance Academy s hitnom potrebom i velikom željom da ojačamo savremeni ples na Balkanu. I sada, 17 godina kasnije, Kondenz ostaje najinovativniji festival u Srbiji i najprepoznatljiviji u inostranstvu u oblasti savremenog plesa. Podrška razvoju savremenog plesa treba da bude državna politika i prioritet. Dugogodišnji napori umetnika, producenata i menadžera koji žele da budu adekvatni i konkurentni u evropskom kulturnom okruženju moraju biti primećeni i podržani od političara.“
Ulaz na sve programe festivala je besplatan.