Ono što se u tim godinama i decenijama nije dogodilo u Beogradu, kao da se nikada i nigde nije ni dogodilo, bez obzira na važnost, veličinu i značaj događaja ili događanja, piše novinar i publicista Zoran Radovanović, dopisnik Radara iz Kragujevca u uvodu knjige Oružari – sindikalna borba, zbirke svojih reportaža o štrajku oružara 1996. za dnevni list Naša Borba.
Radovanovićev cilj je da ovom knjigom, piše on, spreči da „beogradizacija“ istorijskog pamćenja potpuno marginalizuje i ignoriše najveće radničke demonstracije u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, kada su hiljade članova sindikalne organizacije Zastava oružja pokrenule sedmonedeljne ulične proteste (od 19. avgusta do 3. novembra 1996) koji su postali prvi veliki izazov režimu Slobodana Miloševića, i koji su trasirali put potonjim građanskim protestima, u poznu jesen i zimu 1996/97, zbog režimske krađe na lokalnim izborima koji su označili početak kraja Miloševićeve vlasti.
Kada su čelnici Namenske sindikalne organizacije Zoran Nedeljković i Dragutin Stanojlović odlučili da povedu radnike u štrajk, najpre su plan saopštili Zoranu Radovanoviću i pitali ga da li je spreman da medijski prati njihove proteste. „Spreman jesam bio“, piše Radovanović. „I to kao napeta puška“
Autor daje sažet, ali detaljan istorijat srpske industrijalizacije, procesa započetog osnivanjem topolivnice u Kragujevcu 1853. godine. Takođe opisuje kako je grad vremenom postao industrijski centar jugoslovenske državne zajednice. Sredinom 1990-ih, međutim, glavni grad Šumadije bio je u zagrljaju velikog siromaštva, nezaposlenosti i beznađa, što je rezultat raspada Jugoslavije i godina međunarodnih sankcija.
Među radnicima koji su patili bili su oružari, visokokvalifikovani radnici koji su nekada bili elita gradske radničke klase, a sada su osiromašeni zbog meseci kašnjenja plata i neplaćenog regresa. Čelnici Namenske sindikalne organizacije, predsednik Zoran Nedeljković i Dragutin Stanojlović, odlučili su da će svoje radnike voditi u štrajk. Jedan od njihovih prvih postupaka u tom pogledu, jula 1994. godine, bio je da su Zoranu Radovanoviću saopštili svoj plan i da su ga pitali da li je spreman da medijski prati njihove proteste. „Spreman jesam bio“, piše Radovanović. „I to kao napeta puška“.
Kada je štrajk nastupio, Radovanović je već bio veoma iskusan novinar, koji je svoje veštine počeo da uči 1980, najpre u Večernjim novostima, a zatim i u fabričkom listu Zastava koji se, u tiražu od 50.000 primeraka, štampao na tri jezika: srpskohrvatskom, mađarskom i albanskom. Imao je insajdersko poznavanje imperije kakva je bila Crvena zastava, kao i duboko poznavanje istorije, privrede, uticajnih ličnosti, politike i javnog mnjenja njegovog rodnog grada Kragujevca. Kao novinar razvio je sažet, živopisan i vrlo čitljiv stil. Takođe je razvio visok nivo veština u intervjuisanju i izveštavanju. Takav stil i umeće kombinovani sa ogromnom radnom sposobnošću (pitanje je kada je imao priliku da spava za vreme štrajka), uz staromodne vrline integriteta i hrabrosti, učinili su Radovanovića idealnom osobom za izveštavanje o štrajku.
Iako je u svojoj istoriji imala mnogo svetlih trenutaka, Zastava oružje je u međuvremenu postala žrtva neodgovorne investicione i kadrovske politike Vlade Srbije i poslovnih odnosa sa privatnim trgovcima oružjem bliskih vrhu aktuelne vlasti
Ova knjiga ima mnogo toga što će biti od interesa za studente Miloševićevog doba, ali jedan od najvrednijih i najdirljivijih aspekata je autorovo doslovno očuvanje reči koje su izgovarali radnici na protestima. Ovi muškarci i žene imali su hrabrosti da imenuju direktore koji su ih lagali i prevarili, da osude zločinački i licemerni režim koji je poslao njih i njihove sinove u rat i doveo ih do prosjačkog štapa. Govorili su o nepravdi, o direktorima koji su vozili automobile ukradene iz Vukovara, o pljačkanju mašina iz njihove fabrike i o stotinu drugih razloga, zbog kojih su bili spremni da rizikuju život – kao što su to činili štrajkači glađu – u borbi za hleb, rad, pravdu i dostojanstvo. Nijedna ekonomska statistika ne može tako živopisno da dočara siromaštvo Miloševićevog doba kao štrajkači koji opisuju da mesecima nisu plaćeni i da ne znaju kako će prehraniti svoje porodice, platiti račune za struju ili opremiti svoju decu za školu.
Verovatno zbog ogromne količine oružja i municije, koju su imali na raspolaganju oružari, policija se nikada nije usudila da pokuša da zaustavi štrajk ili uhapsi vođe. Kako je Dragutin Stanojlović više puta podsetio policiju u svojim javnim govorima ispred gradske skupštine, „mi ne proizvodimo mleko i jogurt“.
Cilj autora je da spreči da „beogradizacija“ istorijskog pamćenja marginalizuje i ignoriše sedmonedeljne demonstracije i proteste članova sindikalne organizacije Zastava oružje 1996, koji su postali prvi veliki izazov režimu Slobodana Miloševića
Oružari su bili uspešni u primoravanju Miloševićevog režima da ispuni njihove zahteve, ali su se manje uspešno oduprli promenama, koje su im nametnute posle dolaska „demokratskih promena“ u Srbiju posle 5. oktobra 2000. Nekoliko hiljada oružara ostalo je bez posla tokom dekomponovanja Grupe Zastava u zasebna preduzeća 2001.
Zastava oružje je, u međuvremenu, imalo nekoliko uspeha, kao što je saradnja sa Remingtonom i prodor na američko tržište, ali je u suštini postalo žrtva neodgovorne investicione i kadrovske politike Vlade Srbije i poslovnih odnosa sa privatnim trgovcima oružjem bliskih aktuelnoj vlasti na državnom nivou. Kako piše Zoran Radovanović, „program i cilj svih postpetooktobarskih vlada Srbije, od 2000. do ovih dana, bio je deindustrijalizacija zemlje“.
