U politici se realno stanje stvari često prožima s prividima; ni rezultati nedeljnih izbora u nemačkoj istočnoj pokrajini Brandenburg u tom smislu nisu izuzetak.
Prvog septembarskog dana ekstremno desna Alternativa za Nemačku (AfD) je, u skladu s očekivanjima, pobedila u Tiringiji i zauzela drugo mesto u Saksoniji, dvema od ukupno pet saveznih pokrajina koje su nekad bile u sastavu komunističke Istočne Nemačke. Zato je na prošlonedeljno glasanje u Brandenburgu počelo da se gleda kao na poslednju šansu da izrazito nepopularna vladajuća koalicija u Berlinu, predvođena Socijaldemokratskom partijom (SPD) kancelara Olafa Šolca, izbegne prevremeni odlazak s vlasti, na šta je svakako osuđena nakon saveznih izbora na jesen naredne godine.
Pobeda SPD u pokrajini koja okružuje Berlin (prestonica ima zaseban administrativni status) i u kojoj je na vlasti neprekidno od ujedinjenja Nemačke, procenjivalo se, makar će neko vreme biti dovoljna da disharmoničnoj, nefunkcionalnoj vladajućoj trojci, u kojoj su uz SPD još i Zeleni, te liberali (FDP), obezbedi kakvo-takvo preživljavanje. Ali eventualni trijumf AfD, a ankete su ga najavljivale, pritisak na Šolca i društvo povećao bi do te mere da bi postalo gotovo nezamislivo da aktuelna vlada može da potraje do isteka mandata.
Na kraju je ipak pobedila SPD. Teškom mukom – s minimalnom prednošću u odnosu na AfD (30,9 naspram 29,2 odsto, uz rekordnu izlaznost od 73 odsto); no dovoljno da se izbegne katastrofa. Ali su zato njeni koalicioni partneri ostali ispod cenzusa (Zeleni su uzeli 4,1 odsto) ili pak izbrisani s političke mape u pokrajini (FDP nije dobacio ni do jedan odsto). U pokrajinski parlament ušli su još samo „levo konzervativni“, populistički Savez Sare Vagenkneht (BSW) s 13,5 i Hrišćansko-demokratska unija (CDU) sa za nju razočaravajućih 12,1 odsto glasova.
Sve ovo znači da SPD zajedno s CDU nema većinu, pa mu kao jedina opcija za formiranje pokrajinske vlade ostaje da se nekako dogovori s netestiranom BSW. Što će, zbog nemogućih zahteva koje Vagenkneht postavlja, biti ne samo mučno, nego možda i nemoguće – ne na poslednjem mestu zato što ti zahtevi baš i nemaju veze s vođenjem politike na pokrajinskom nivou.
A to je samo jedna od stavki koja pobedu SPD čini gorkom.
Prema izlaznim anketama, tri četvrtine onih koji su glasali za SPD nisu to učinili iz ubeđenja, već da bi onemogućili pobedu AfD
Tu je, najpre, poražavajući podatak do koga se došlo na osnovu izlaznih anketa: tri četvrtine onih koji su glasali za SPD nisu to učinili iz ubeđenja, već da bi onemogućili pobedu AfD, svesni da je Šolcova stranka jedina bila u poziciji da to spreči. Štaviše, čak je i Mihael Krečmer, pokrajinski premijer Saksonije iz redova CDU, uoči glasanja pozvao birače naklonjene toj partiji da iz tog razloga svoj glas ovog puta daju SPD.
Isto tako, da nije lične popularnosti pokrajinskog premijera Ditmara Vojdkea, koji Brandenburg vodi još od 2013. i o kome pozitivno mišljenje imaju gotovo dve trećine tamošnjih birača, SPD ni izbliza ne bi mogao da računa da će proći tako kako je prošao.
I konačno, a za Šolca (koji u Potsdamu, glavnom gradu Brandenburga, i živi) lično najporaznije: za rezultat SPD bilo je bitno i Vojdkeovo izričito insistiranje da se zlosrećni kancelar u kampanji za ove izbore uopšte ne pojavljuje. Čitav Šolcov „doprinos“ izbornom uspehu vlastite stranke u matičnoj pokrajini sastoji se, dakle, u tome što ga nigde nije bilo.
Prilično žalosno i za Šolca i za SPD. A opet, kao što pokazuje primer dramatične promene izbornih izgleda američke Demokratske partije nakon što je predsednik Džo Bajden (tek pod pritiskom, doduše) odustao od kandidature na novembarskim izborima i povukao se u korist potpredsednice Kamale Haris, personalna promena na izbornom tiketu u stanju je da izazove prava mala čuda. Ne bi li onda bilo pametno da se, pre nego što SPD doživi krah na saveznim izborima, u nekom trenutku perioda preostalog do glasanja povuče i Šolc, recimo u korist ministra odbrane Borisa Pistorijusa, najpopularnijeg političara i u stranci i u vladajućoj koaliciji, i tako partiju spasi makar od samog sebe?
Zasad nema nagoveštaja da bi tako nešto moglo da se desi. Da, u politici je i nedelju dana dug period, a kamoli godina. Ali za Šolca to ne važi, njemu je vreme definitivno isteklo.
