Nije baš zvučalo obećavajuće kao kada je formirana koalicija Srbija protiv nasilja, ali je bar bilo nešto nakon višemesečnog jednopartijskog terora i galopa vladajuće stranke kroz sve pore naših života: devet parlamentarnih klubova i pet nezavisnih poslanika podnelo je zahtev za zakazivanje vanredne sednice o litijumu. Da se ne radi baš o stvaranju nove koalicije, ali da je u pitanju ipak ujedinjenje objasnila je Danijela Nestorović iz Ekološkog ustanka: „Ovo je ujedinjenje po pitanju osnovnih prava svakog građanina Srbije, pravo na život, na čistu vodu, čist vazduh i plodnu zemlju, to je ono oko čega se nikada nećemo razilaziti, niti će nas deliti ideologije i različiti programi političkih stranaka“.
Jedinstveni nastup i njegova medijska vidljivost (ukoliko RTS ne ukine prenos skupštinskog zasedanja) u najavi su delovali bar kao trenutni lek od monotonije – šansa da nekoliko dana slušamo da li su u Srbiji ugroženi još neki građani osim Vučića. Međutim, pitanje je da li bi taj jedinstveni nastup mogao da bude i više od toga?
„Srpska parlamentarna opozicija se od junskog fijaska ponaša kao da je mrtva. Otuda, to što je nedavno 86 poslanika u Skupštini predalo predlog izmene zakona kojim se traži zabrana istraživanja i eksploatacije litijuma i bora, može se posmatrati kao prvi ozbiljniji znak života. Za opoziciono nastrojene građane, koji su se pred junske izbore osećali kao deca razvedenih roditelja, ova akcija šalje signal da neke tačke zajedničkog delovanja još uvek postoje. Ipak, sve to je daleko od nekog čina ujedinjenja, bez kojeg, na ovaj ili onaj način, ne može biti smene vlasti Aleksandra Vučića“, kaže profesor prava i član ProGlasa Miodrag Jovanović.
Naravno, vlast je momentalno dala sve od sebe da ugasi taj „znak života“ pa je predsednica parlamenta Ana Brnabić obradovala sve koji se nisu naslušali šta Vučić misli o litijumu, najavom da će ga pozvati na sednicu. Na negodovanje opozicije jer ne žele da igraju verbalnu simultanku sa nekim totalno nenadležnim u parlamentu, jedina prava „žrtva“ u zemlji je uzvratila: „Ne žele me u parlamentu, znaju da bi se sa mnom proveli kao bosi po trnju“.
To što je nedavno 86 poslanika u Skupštini predalo predlog izmene zakona kojim se traži zabrana istraživanja i eksploatacije litijuma i bora može se posmatrati kao prvi ozbiljniji znak života
Miodrag Jovanović
Možda i bi, tačno je da ih je uvek u parlamentu pobeđivao u disciplini koju je sam uspostavio – ko može duže da izdrži bez klozeta, ali ovoga puta je u igri nešto daleko važnije – da li opozicija ima ozbiljan i jedinstven politički odgovor kojim bi mogla da vrati poverenje u sebe.
„Pokazalo se da kada je opozicija malo jača i malo organizovanija, vraća deo poverenja jer dobar deo građana očekuje ozbiljnu alternativu vlasti. Nakon svega što se dešavalo i nakon prepucavanja tipa da li bojkot ili ne bojkot, to se malo izgubilo, ali još uvek postoji prostor da se povrati ukoliko se opozicija nametne građanima kao neko ko nudi rešenja, ko zna da upravlja zemljom, ko je prosto politička stranka u pravom smislu te reči. Međutim, nisam siguran da je litijum dobra tema da opozicija pokaže ozbiljnost, zato što ona sadrži ogroman populistički potencijal. U takvoj situaciji do izražaja dolaze ljudi koji su bučni i stavljaju sebe u prvi plan, a takvi obično nisu neko kome biste poverili da upravlja zemljom. Ali to nikako nije razlog da opozicija to ne radi, njeno je da nametne svoju agendu, da izlazi sa svojim rešenjima, pa i u ovakoj temi koja jeste osetljiva i vrlo teška za formulisanje nekakvih normalnih politika“, kaže Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku.
Od Srbije prave jednopartijsku zemlju po uzoru na Kinu
Da li bi litijum mogao da bude tema za opoziciju nismo ni imali priliku da proverimo jer su se organizatori mnogobrojnih protesta pred svako okupljanje ograđivali od opozicije i eventualno im dozvoljavali samo ulogu posmatrača. Ne samo da su isključili stranke koje su godinama aktivne u ekologiji poput Ekološkog ustanka i Zeleno-levog fronta, već i Kreni-promeni koji još nije imao priliku ni da se iskaže u politici.
„Otkako su došli naprednjaci uporno pokušavaju da stave znak jednakosti između sebe i države i da na svaki način zadrže vlast u svakoj mesnoj zajednici. Time od Srbije pokušavaju da naprave formalno pluralističku, ali suštinski jednopartijsku zemlju, po uzoru na Kinu (malo je poznato da je Kina, zvanično, višepartijska država), u kojoj će opozicija biti svedena na kulise u političkom teatru. Na sajtu SNS i dalje stoji vest iz juna o delegaciji naprednjaka koja je u Kinu otišla ‚da se upozna sa organizacionom strukturom i načinom dеlovanja KP te zemlje‘. U takvim okolnostima, podmuklo se opozicionim biračima potura teza da je bavljenje politikom prljava rabota, pa po inerciji, na gotovo svakom nestranačkom protestu organizatori, nasedajući na taj narativ, naročito naglašavaju da protest ‚nije politički‘ i da su na njemu ‚političari nepoželjni‘. Teza da je politika po definiciji ‚nečasna‘ je još jedna naprednjačko-udbaška podvala opozicionim biračima. Jer, Vučić, Brnabić i ostala bulumenta, eto, vode državu, a opozicija `politizira i bori se za vlast`. Time se bavljenje politikom rezerviše samo za vladajuću stranku, jer onaj ko se bavi politikom mimo SNS – `bori se za vlast‘, pa se samim tim `bori protiv države`. Nažalost, jedan deo opoziciono raspoložene javnosti naseda na ovu podvalu ne shvatajući da smo, upravo zbog satanizacije opozicije, došli u situaciju da smo postali karikatura demokratskog društva u kome, kada neko govori o `njemu`, svi znaju o kome je reč, a kada čujemo da se ovaj ili onaj `učlanio u stranku`, sasvim nam je jasno čiji je postao član“, kaže profesor prava Bojan Pajtić.
Podmuklo se opozicionim biračima potura teza da je bavljenje politikom prljava rabota, pa po inerciji, na gotovo svakom protestu organizatori naglašavaju da protest „nije politički“ i da su na njemu „političari nepoželjni“.Time se bavljenje politikom rezerviše samo za vladajuću stranku
Bojan Pajtić
Da je uništavanje opozicije deo uništenja demokratskog sistema u zemlji i da je od početka jedan od ciljeva Aleksandra Vučića bio da eliminiše celu opoziciju a ne samo neku konkretnu stranku, smatra i Dragan Popović:
„Ovo čemu sada prisustvujemo je posledica 12 godina razgradnje političkog i demokratskog sistema u zemlji i trenutno imamo situaciju koja je vrlo opasna. Ljudi koji su protiv vlasti i koji imaju problem sa ovakvim sistemom i autokratijom, beže od najosnovnijeg elementa demokratije a to je političko udruživanje. Dakle, ne postoji drugi način kako vi možete da promenite vlast i kako možete uopšte da ostvarite taj sistem političkog pluralizma, nego kroz političko organizovanje, a političke stranke su ključni element političkog organizovanja. Tako da, nažalost, jesmo u situaciji da je opozicija postala ružna reč. I mislim da dok se to ne prevaziđe ne možemo da očekujemo da se stanje u društvu promeni u bilo kojoj oblasti, pa i u oblasti zaštite životne sredine gde imamo taj problem trenutno“.
To što predsednik, ministri i SNS poslanici svakodnevno ponavljaju da je „opozicija protiv države i naroda“, a što pravosudni organi ne reaguju, samo je deo trenutnog problema. Mnogo veći je činjenica da svi koji su u ovoj zemlji nezadovoljni i koji to nezadovoljstvo izražavaju na ulici, beže od političke artikulacije svog problema. A ako se svi ograde od opozicije, kako ćemo kao društvo uopšte funkcionisati? I u kom sistemu?
„Kao neko ko je u svojstvu člana ProGlasa izbliza učestvovao u pokušajima da se pred ponovljene beogradske izbore izdejstvuje zajednički opozicioni nastup prema Vučićevom režimu, teško mi je da objektivno sagledavam `zasluge` opozicije. S jedne strane, činjenica da su prokockali jedinstvenu priliku da ozbiljno uzdrmaju taj režim ih je u očima građana sigurno učinila ozbiljnim krivcima za novi talas apatije i bezvoljnosti. S druge strane, i ta iznenada vaspostavljena narodna energija, u letnjim antilitijumskim protestima, pokazala je da je sirovoj građanskoj energiji preko potrebna odgovarajuća politička artikulacija, koju u demokratiji uobičajeno pružaju političke partije. Zato je, u osnovi, dobro što ima naznaka njihovog zajedničkog delanja, makar ono i povodom ovog pitanja došlo s nemalim zakašnjenjem“, kaže Jovanović.
I ma koliko to zakašnjenje bilo ipak je bolje od alternative za sve nezadovoljne koji su na ulici – da večito tako nezadovoljni ostanu da stoje na njoj ili da ih „država“ pohapsi kad joj dosadi.
