Početkom ovog veka nekom prilikom mi je rečeno da je Velika Britanija napravila spisak deset najvažnijih mera koje bi trebalo preduzeti u slučaju neke vanredne situacije. Jedna od tih mera bila je spasavanje čuvenih Ticijanovih slika koje se čuvaju u Nacionalnoj galeriji. Samo zamislite da remek-dela poput Noli me tangere (1514) i Alegorija razboritosti (1550-65) dožive istu sudbinu – da budu poharana – kao blaga Narodnog muzeja u Bagdadu nakon američke invazije 2003.
Zabrinutost britanskih vlasti za bezbednost Ticijanovih slika pobija tvrdnju da je visoka umetnost mrtva. Klasične slike mogle bi se učiniti besmislenim u svetu koji se davi u trivijalnosti i „sadržaju“, jer u mirnodopsko doba sebi možemo da dozvolimo da nam pažnja bude rasuta. Ali rat tu jednačinu menja. Kad je nekoj zemlji ili naciji do svoje kulturne posebnosti stalo koliko i do njene teritorije i prirodnih resursa, ili finansijskih institucija, i umetnost može da postane bojno polje.
Niko ruskog porekla ne bi trebalo da se usuđuje da Ukrajincima drži lekcije o tome kako da se odnose prema prošlosti ili grade svoju budućnost. U isto vreme, nisam jedina koja dovodi u pitanje mudrost
kanselovanja u sferi kulture
Uzmimo za primer ukrajinski „antipuškinovski zakon“, tako prozvan po ruskom pesniku iz 19. veka, Aleksandru Puškinu. Usvojen prošle godine, zakon dopušta uklanjanje ili uništavanje kulturnih znamenitosti povezanih s ruskom i sovjetskom istorijom. Brojna umetnička dela, uključujući slike, skulpture i knjige ruskih autora, zabranjene su ili uništene kao simboli jedne imperijalne, totalitarne ideologije. Ali – da se poslužimo Taljeranovom opaskom povodom Napoleonove odluke da pogubi vojvodu od Anžijana – proizvoljno „kanselovanje“ umetničkih artefakata neke nacije ili etničke grupe jeste nešto gore od zločina; to je greška.
Šta umetnost može
Naravno, u situaciji kad ruske snage razaraju Ukrajinu, niko ruskog porekla ne bi trebalo da se usuđuje da Ukrajincima drži lekcije o tome kako da se odnose prema prošlosti ili grade svoju budućnost. Moje srce ispunjeno je tugom zbog smrti i patnje koje vojnici iz zemlje mog rođenja nanose Ukrajini. Volela bih da sam u stanju da se ukrajinskom narodu izvinim u ime ruske nacije. U isto vreme, nisam jedina koja dovodi u pitanje mudrost kanselovanja u sferi kulture.
Vladimir Sorokin je 2006. objavio roman Dan opričnika, u kome je u Rusiji ponovo uspostavljeno carstvo, a vlast je u rukama režimskih batinaša. U to vreme, radnju romana odbacivali smo kao čistu fikciju, apsurdnu distopiju. Danas je to ruska realnost
Godine 1955, u jeku Hladnog rata, Džordž Kenan, jedan od najvećih diplomata u američkoj istoriji, održao je govor u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. „Kreirajući lepotu i monumentalna intelektualna dela, i samo na taj način, ljudska bića u stanju su da uspostave trajan most ka drugim nacijama, čak i u najtežim trenucima političke ozlojeđenosti, šovinizma i insistiranja na vlastitoj posebnosti“, rekao je tada. Krize su te u kojima se otkriva istinska, neuporediva moć umetnosti.
Ali zašto je to tako? Za razliku od politikâ, autentična kultura nikad ne umire. Pre nego što su političari uopšte u stanju da artikulišu svoju agendu ili istinske namere, umetnost ih često razotkriva pre njih samih. Vladimir Sorokin je 2006. objavio kratak roman, Dan opričnika, u kome je u Rusiji ponovo uspostavljeno carstvo, a vlast je u rukama režimskih batinaša. U to vreme, radnju romana odbacivali smo kao čistu fikciju, apsurdnu distopiju. Danas je to ruska realnost. Vladimir Putin je u maju imao svoju petu predsedničku inauguraciju, a svako ko slobodno razmišlja biva surovo kažnjen.
Slično tome, danas se u Rusiji i na distopijsku fikciju Džordža Orvela gleda kao na priručnik za preživljavanje. Kad sam prošle godine svratila u jednu knjižaru u Sankt Peterburgu, upalo mi je u oči da je primerak njegove 1984. u izlogu bio izložen na upadljivom mestu. „Moramo da imamo na umu u kakvom svetu živimo“, konstatovao je prodavac.
Kenan je 1947. u časopisu Forin afers objavio čuveni članak o onome što je nazvao „izvorima sovjetskog ponašanja“. Usvajajući njegov pristup, tragove današnjeg ruskog postupanja možemo slediti unazad sve do Fjodora Dostojevskog. U pismu koje je 1873. poslao budućem caru Aleksandru Trećem, pisac kaže: „Velike nacije koje su pokazale (…) svoje velike moći – one koje su donele (…) makar jedan zračak svetlosti na ovaj svet – uspele su jer su ne obazirući se ni na šta ostale samostalne“. Putin u takvoj retorici vidi ono što želi da vidi: kao „suverena civilizacija“, Rusija čini ono što mora.
Da je Putin temeljniji u proučavanju istorije nego što jeste, razumeo bi da zalaganje Dostojevskog za nacionalnu nezavisnost nije bilo podstaknuto željom za moći, već uverenjem da je jedinstven doprinos svake pojedinačne zemlje ono što svet čini vrednijim. Ali Putina takve poruke ne interesuju. On insistira na tome da se rukovodi imperijalnim nasleđem koje su za sobom ostavili brojni veliki umetnici. Ta veza između politike i umetnosti je duboka. Kao što sam u junu 2022. napisala, „Putinovo odbijanje da prigrli rusku kulturu neće promeniti njegovu računicu ili ga navesti na povlačenje iz Ukrajine. Ono što će tim odbijanjem biti postignuto, jeste da će biti presečen potencijalni izvor informacija o njegovim ciljevima i motivacijama“.
Sklonište u pustinji
Ruski filozof i disident Andrej Sinjavski je zbog toga što je kritikovao komunistički režim najveći deo šezdesetih godina proveo u sovjetskom radnom logoru. U memoarima iz 1974. opisao je ljubav prema umetnosti koju je gajio jedan zatvorenik: „Slušanje ploče s Betovenovom muzikom – skromna stvar koju radimo nedeljom prilježno kao slobodni građani koji odlaze na koncerte (…) jer ovde svega nedostaje (…) pa se sve još više ceni i vrednuje kao (…) nešto što je nekad bilo uobičajeno (…) a onda iznenada postalo tako dragoceno.“
Ugledni poljski novinar Adam Mihnjik, jedan od lidera pokreta Solidarnost osamdesetih godina, u zatvoru je učio ruski kako bi Dostojevskog i Lava Tolstoja mogao da čita u originalu. Opisao je to kao jedno od najboljih iskustava u svom životu
Umetnost je uvek važna, ali je još važnija onda kad slobode više nema. Pre nego što se komunizam urušio, američki pisac Filip Rot ukazao je na razliku između romanopisca na slobodnom Zapadu i onog koji iza Gvozdene zavese živi u svetu cenzure: „(U istočnoj Evropi) ništa se ne može i sve je važno. Ovde se sve može i ništa nije važno.“ Istina. Ljudi u Rusiji, centru komunističkog carstva iza Gvozdene zavese, na kulturu su gledali drugačije od ljudi na Zapadu. Kultura je bila naše oslobođenje. Bila je oblik bekstva – tračak duhovne, kad već ne fizičke slobode koju nam je sovjetski sistem uskraćivao.
Ugledni poljski novinar Adam Mihnjik, jedan od lidera pokreta Solidarnost osamdesetih godina, u zatvoru je učio ruski kako bi Dostojevskog i Lava Tolstoja mogao da čita u originalu. Opisao je to kao jedno od najboljih iskustava u svom životu. Osim što je bežao u njihove izmaštane svetove, ti pisci su na njega uticali pomažući njegovom razumevanju kako da se bolje nosi sa svojim komunističkim tamničarima. Mihnjik je 1985. napisao Pismo iz zatvora u Gdanjsku, objašnjavajući kako represija tiranske režime vodi u ćorsokak samouništenja. Par godina kasnije, Gvozdena zavesa je pala.
Danas se u istočnoj Evropi istorija rimuje. Karte za javno čitanje pisama koje je iz zatvora pisao Aleksej Navaljni na ovogodišnjem Salcburškom festivalu brzo su rasprodate. Pisma Navaljnog, kao i ona koja je pisao Mihnjik, književni su prozori kroz koje se posmatra život u zatočeništvu. Poput političkih zatvorenika ranijih generacija, Navaljni je opisivao stanje ljudskog duha u uslovima represije i krize. U knjizi Zapisi iz mrtvog doma iz 1862. Dostojevski opisuje život u sibirskom logoru u kome je proveo pet godina zbog povezanosti s protivnicima cara Nikolaja Prvog. U knjizi Jedan dan u životu Ivana Denisoviča iz 1962, Aleksandar Solženjicin pisao je o vlastitim iskustvima iz Staljinovih gulaga, gde je proveo skoro deset godina. A u knjizi Putovanje u vihor iz 1967, Jevgenija Ginzburg opisuje vreme koje je tridesetih godina provela u logoru Magadan, nedaleko od Arktičkog kruga.
Sva ova dela svedoče o moći umetnosti ne samo da dokumentuje represiju, već i da ponudi stazu koja vodi preživljavanju. Ona nam pokazuje kako da istrpimo svašta, a da usput ne izgubimo vlastitu humanost. Nekom vrstom alhemije, umetničko delo – bila to slika ili skulptura, simfonija ili opera, roman ili pesma – izražava ono najbolje u nama. U Rusiji je bol večit i egzistencijalan. To je loše za život, ali takođe stvara uslove za nastanak remek-dela. I to je univerzalna, ne samo ruska istina. Životi i dela Betovena, Vinsenta van Goga, Sergeja Prokofjeva, Dmitrija Šostakoviča, Džejmsa Boldvina i Džamajke Kinkejd delovi su istog fenomena. Najveća umetnička dela, ona koja je najvažnije sačuvati, izrastaju iz bola u svim kontekstima i na svim kontinentima.
U potrazi za univerzalnim
Salcburškom festivalu treba odati priznanje na tome što je u ovogodišnji program uvrstio dela dvojice ruskih kompozitora, Prokofjeva i Alfreda Šnitkea. To je hrabar izbor, s obzirom na aktuelni trend odbacivanja umetničkih dela samo zbog toga što su njihovi autori Rusi. Na festivalu se takođe izvode dve operske produkcije inspirisane delima Dostojevskog, Idiot i Kockar, a u programu se ističe citat iz Idiota: „Samilost je jedini zakon čovečanstva.“ U istom romanu Dostojevski kaže i sledeće: „Lepota će spasiti svet.“
Umetnost svet spasava svakog dana, u svakom stoleću, i u svakom naraštaju. Ona će biti ono što ostaje za nama kad nas više ne bude. Iako nas Knjiga propovednikova podseća da nema ničeg novog pod kapom nebeskom, svejedno imamo muke da se izborimo s onim što nas u vezi s kreativnošću istovremeno i najviše frustrira i što najviše slavi život: njenom nedovršenošću. Sve dok ima ljudi, neki od njih će stremiti tome da stvore remek-dela, manifestujući tako neuništivi kreativni duh, koji je u krajnjoj liniji taj koji nam obezbeđuje opstanak.
Pogledajmo slučaj Vladimira Nabokova, ruskog pisca koji je postao američki klasik. U egzilu je mnoga od tragičnih dela ruske literature – uključujući radove Antona Pavloviča Čehova, Tolstoja i Dostojevskog – iznova napisao u vedrijem ključu. Većina ruskih narativa tiču se nepravednog društva u kome se ljudi večito pripremaju za umiranje, pa je Nabokov klasične ruske karaktere oslobodio time što im je podario nove živote tamo gde se patnja više nije podrazumevala.
Prisetimo se čuvene uvodne rečenice Tolstojeve Ane Karenjine (1877): „Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ U Adi (1969), Nabokov ovo okreće naglavačke: „Sve srećne porodice se manje ili više razlikuju, sve nesrećne su manje ili više nalik jedna drugoj.“
Rusija je geopolitički šizofrena. U isto vreme je i evropska zemlja, i nimalo evropska. Njene imperijalne, diktatorske, vizantijske političke strukture zastarele su i okamenjene. Pa ipak, u kulturnom smislu Rusija je najvećim delom čedo zapadne Evrope
Ovi primeri su poučni, s obzirom na geopolitičku šizofreniju Rusije. Ona je u isto vreme i evropska zemlja, i nimalo evropska. Njene imperijalne, diktatorske, vizantijske političke strukture zastarele su i okamenjene. Pa ipak, u kulturnom smislu Rusija je najvećim delom čedo zapadne Evrope. Puškinova dela bila su amalgam ruskih tema i francuskih poetskih tehnika. Nikolaj Gogolj, ruski pisac ukrajinskog porekla, kreirao je satirična remek-dela inspirisan pričama nemačkih romantičara poput E. T. A. Hofmana. Tolstojev Rat i mir (1869) delom je napisan na francuskom.
Lepota i sloboda
Umetnost ne može da spreči tiraniju ili rat, ali može da demistifikuje pretekste pod kojima do njih dolazi. Čak i onda kada većina ljudi u Rusiji ima osećaj da ne mogu da se bore protiv despotije, ruska umetnost nikad ne ostaje neutralna. Ona se uvek bori za bolje društvo, za bolje ljude, za lepotu.
Da su Putin i njegova kamarila naučili lekcije kojima nas umetnost poučava na primerima nekadašnjih diktatura, Rusija bi možda bila pošteđena aktuelnih nevolja. Ali većina vladara se pokazuje lošim kad treba učiti iz prošlosti. Oni ne cene kulturu i kreativnost jer ih vide kao pretnje, oblike kritičkog snošenja odgovornosti. Da je drugačije, ne bi Staljin i Putin uništavali remek-dela i umetnike slali na robiju.
Koliko god se ne slagala s ukrajinskim uništavanjem i zabranama ruske umetnosti, u isto vreme sam svesna i da je Kremlj u još većem ratu protiv ruske kulture. Svaki umetnik ili intelektualac koji ne podržava Putinovu ratobornu politiku ućutkan je. Despoti vole samo kulturku (skraćenu, dajdžest verziju kulture), koja slavi njihovu veličinu, ali najbolja ruska umetnost je antiteza toga. Crpeći iz univerzalnog iskustva nepravde, ona demonstrira da se opresija i konfrontacija na kraju uvek završavaju propašću.
Tridesetih godina je Ana Ahmatova Staljina razbesnela napisavši Rekvijem, proročku pesmu o rešenosti, svojoj i njenih savremenika, da nadžive vladavinu diktatora. Nekoliko decenija kasnije, Solženjicinov Arhipelag Gulag (1973) dao je veći doprinos moralnom urušavanju komunizma nego većina političara s kraja sovjetske ere.
U 21. stoleću ruski umetnici tu tradiciju nastavljaju javno ukazujući na okrutnost totalitarnog režima. U usmenoj istoriji Vreme iz druge ruke: poslednji od sovjeta iz 2013, Svetlana Aleksijevič, u Ukrajini rođena a u Belorusiji nastanjena dobitnica Nobelove nagrade za književnost, opisuje fizičke i duhovne ožiljke koje je autoritarni sistem ostavio uoči kolapsa Sovjetskog Saveza i nakon njega.
Kad danas pogleda u pravcu Kremlja, čovek se upita – znaju li oni kako se ta priča završava? Kao i uvek, umetnost će biti ta koja će imati poslednju reč.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
