Gost Dvadesete međunarodne konferencije Hemingvejevog društva – „Ernest Hemingvej i Baskija“, održane u San Sebastijanu i Bilbau, od 14. do 20. jula, bio je baskijski pisac Kirmen Uribe (1970), nagrađivani autor na rezidenciji pri Univerzitetu Njujork, gde drži seminar o pripovedanju i nefikcijskoj prozi. Na panelu „Dela inspirisana Hemingvejem I“, Uribe je čitao odlomke iz svog romana Čas kada se budimo zajedno na baskijskom, a američki romanopisac Džulijan Zabalbeaskoa prevod odlomaka na engleskom jeziku.
Za svoj prvi roman Bilbao-Njujork-Bilbao (2013, Geopoetika), Uribe je dobio prestižnu špansku Nacionalnu nagradu za prozu 2009, koju dodeljuje Ministarstvo kulture Španije, nacionalnu baskijsku nagradu kritike 2008, kao i nagrade Fondacije Ramon Rubijal i Udruženja baskijskih knjižara. Dopisnik je mnogih uglednih časopisa, među kojima je i Njujorker. Razgovarali smo u blizini kongresnog centra Kursaal u San Sebastijanu. U darežljivom dvočasovnom intervjuu, pričao je o svom pisanju, knjigama, prevođenju, multimedijalnom stvaralaštvu, životu na relaciji Bilbao – Njujork.
Vaša dva romana, Bilbao-Njujork-Bilbao i Čas kada se budimo zajedno (2020, Areté)prevedena su na srpski sa španskog, a vi pišete na baskijskom?
Da, tako je bilo s ova dva romana. Kad god izdavač ne nađe prevodioca koji bi prevodio direktno s baskijskog, jezika na kojem pišem, svoje romane sâm prevedem na španski pre nego ih dalje prosledim da se prevedu na ostale jezike. Pitanje jezika jeste pitanje identiteta, a baskijska zemlja nije ono što se o njoj često misli ’spolja’. Baskijski identitet nema granice. Odrednica ’baskijski’ nije vezana za mesto, već za osećaj, ne-mesto, putovanje, i pokret.
Morao sam da se pojavim u romanu kako bih pisao, da postanem jedan od junaka koji su izloženi pogledu, potpuno ogoljen kao što su i ostali junaci. Pisac mora da bude spreman da sebi ne dodeli sigurnu poziciju izvan sveta sopstvenog dela
Kažite nam nešto o radnim navikama. Od čega zavisi kojom brzinom pišete? Pet godina je, na primer, prošlo između objavljivanja vaša prva dva romana – Bilbao-Njujork-Bilbao iz 2008.i Ono što pokreće svet iz 2013. Vaše knjige poseduju enciklopedijsko znanje u oblasti nauke, istorije…
Pišem stalno, u poslednje vreme više ujutru nego uveče. Istovremeno, čitam u velikoj meri i istražujem o raznim temama koje me okupiraju u datom trenutku. Želim da pišem prave priče, o pravim ljudima… Trudim se da budu zasnovane na činjenicama.
Čini mi se da je upravo to jedna od vaših spona sa Hemingvejem kada kaže da fikcija može da osvetli ono što je napisano kao činjenica, kao i da fikcija ima smisla samo kada postane delom čitaočevog iskustva i života, kada čitaoci osećaju da se to što čitaju upravo njima dogodilo.
Upravo tako! Roman Bilbao–Njujork–Bilbao sadrži više od dvesta priča, priča o pravim ljudima o kojima sam slušao ili čitao, o ljudima čije sam priče upijao i disao… Književnost ne čini zaplet, već stil. Važno je kako, a ne šta. Takođe, nema fizičkih opisa mojih likova, njih određuje ono što kažu ili pišu, bilo da se radi o imejlovima, dnevničkim zapisima, ili bilo čemu drugom.
Volela bih da se još zadržimo na ovoj knjizi. Glavni junak romana nosi vaše ime, ima isto godina kao vi. Kako razumete autobiografskog junaka?
Uvek postoji element romana koji nije fikcija. S obzirom na to da nisam hteo da napišem konvencionalni roman, Kirmen Uribe se pojavljuje kao svojevrsni duh koji pokušava da napiše roman dok putuje avionom, dok zapravo roman na kraju ispisuju čitaoci. Morao sam da se pojavim u romanu kako bih pisao, da postanem jedan od junaka koji su izloženi pogledu, potpuno ogoljen kao što su i ostali junaci. Pisac mora da bude spreman da sebi ne dodeli sigurnu poziciju izvan sveta sopstvenog dela. U romanu Bilbao–Njujork–Bilbao bio sam potpuno slobodan. U svakom sledećem, borio sam se protiv sebe, i rvao s osećajem da možda s narednim romanom neću postići takav uspeh. U romanu Prošli život delfina pokušao sam da zadržim transgresivnu crtu svog prvog romana, ali sam u međuvremenu shvatio da se u pisanju treba osloboditi (samo)nametnutih stega. U romanu koji upravo pišem pokušaću da dostignem osećaj slobode koji sam imao na samom početku.
Na jednom mestu u romanu, junak-slikar Arteta se nalazi pred dilemom kao i Tomas Hadson iz Hemingvejevog posthumno objavljenog romana Ostrva u struji – privatni život ili stvaralaštvo?
Nisam čitao taj roman, ali da, svakako da je to glavna dilema svakog umetnika. Odgovornost koju umetnik oseća prema svom radu jeste ogromna. Umetnik, u stvari, u sebi prepoznaje snažan poriv da radi, što je zapravo vera u budućnost. U tom smislu, privatni život često trpi. Nije lako deliti život s nekim kome su pisanje i čitanje primarni. A opet, niko u potpunosti ne zna sve o svakom od naših pojedinačnih života koje vodimo. Moj brat, na primer, zna možda 30 odsto o meni, ali zapravo nema predstavu ko sam ja u stvari.
Nije neobično da roman ima više epigrafa. Zašto Bilbao–Njujork–Bilbao ima čak tri – iz Elijasa Kanetija, Zebalda, i Virdžinije Vulf?
Najpre, o najintimnijim stvarima se zaista mora govoriti. Posao pisca je da kopa po sopstvenoj duši. Osećanja i emocije su nam potrebni. Ako toga nema, roman ne vredi. Zatim, želeo sam da upravo nevidljive i nedokučive niti koje spajaju naše živote, ili ono što recimo nazivamo sudbinom, čine strukturu romana. Na neki način, sudbina je uvek ista, možda je naš život već zapisan… I najzad, pitanje nastajanja i nestajanja romantike uvek je od važnosti za bilo koju priču.
Kad smo kod romantike, zašto junak Kirmen Uribe nije došao na ples gde ga je čekala devojka Nerea koja mu se dopadala?
Hvatala ga je vrtoglavica od pomisli da će se zaljubiti u nju. Ljubav je zastrašujuća. Kao što znate, nisu se više razdvajali od kada su im se putevi ponovo ukrstili. Trenutak u kojem se dvoje upoznaju nije beznačajan.
Pisanje je proces koji zavisi od koncepta vremena: razmišljate, pišete, prepravljate, opet pišete, i tako unedogled. Iza i ispod priče se uvek nalazi još jedna priča. Oko centralne priče romana nalazi se pregršt malih priča
Početak romana počinje rečenicom „Ribe i drveće liče“, i sjajnom metaforičnom slikom gubitka, koja se potom, kroz čitav roman, umnožava.
Jako mi je drago da ste to primetili. Gubitak ovde jeste tema pod koju se sakupljaju sve ostale. Mi ne znamo kako da se nosimo s gubitkom, ali ne znamo ni kako da se nosimo s prirodom, morem, ratovima… Kako se odrediti prema nečemu što ste ranije napisali, takođe je nešto o čemu često razmišljam.
U knjizi mnogo je upečatljivih metafora, koje neretko dobijaju ulogu nosioca smisla u okviru širih slika ili odlomaka, koji liče na vinjete. Na primer, jedna ptica se od svih ptičjih vrsta najviše udaljuje od obale; u Bilbau avioni uvek poleću ka moru; avionsko krilo blista na suncu kao leteća riba; džinovski talas Biskajskog zaliva nije isto što i cunami…
Sve se metafore ulančavaju u niz koji je, u stvari, život. Život mornara koji žive na brodovima jedno je od centara oko kojeg se vrtloži smisao mog romana. A taj život jeste slika čoveka bez doma: njegovo boravište je privremeno, na vodi. Uz to, slučajnosti mogu promeniti život iz korena, ne samo jedne generacije.
To Fukoovo određenje prostora kao heterotopije, kao što su, uostalom, i brodovi, jeste primetna u romanu. Gradovi su važni junaci u vašim knjigama?
Ne toliko gradovi, koliko mesta, toposi. Jezici putuju, mesta ne. Svi putnici veruju da će se jednom vratiti u mesto iz kojeg su potekli. S druge strane, fukoovskih prostora u mojim knjigama ima mnogo, tu ste apsolutno u pravu.
Vama je struktura romana jako važna. Da li je dobar utisak da se roman sastoji od mnogih priča, kao da se ispod jedne priče uvek nalazi još jedna, i tako u beskraj? Baš kao što se ispod naručenog portreta Alfonsa XIII skrivala druga slika. U vašim knjigama nije beznačajna ni veza između književnosti i slikarstva.
Apsolutno! Kada pišete priču, ne vidite šta se nalazi ispod, kao ni na slikama. S fotografijom stvari stoje drugačije. Pisanje je proces koji zavisi od koncepta vremena: razmišljate, pišete, prepravljate, opet pišete, i tako unedogled. Iza i ispod priče se uvek nalazi još jedna priča. Oko centralne priče romana nalazi se pregršt malih priča. U tome je stvar. Zato ćete, između ostalog, u romanu naići na objašnjenja kako je roman nastajao, kako su neke rečenice na početku izgledale drugačije, koje su dileme romanopisca…
Sećanje, takođe, igra važnu ulogu u vašim knjigama.
Naravno! Sećanje je posebna prizma. Ali, ne samo moje sećanje, već i sećanje mnogih drugih. S nestankom ljudi, međutim, nestaju i njihove priče. Velika je odgovornost pričati o svojoj porodici i ne ogrešiti se o njihove živote. Ipak, trudim se da ne budem nostalgičan, već da radije gledam u budućnost.
Među ostalima, prevodili ste Rejmonda Karvera, Silviju Plat, An Sekston, Mahmuda Darviša i Vislavu Šimborsku. Šta za vas znači prevođenje značajnih pisaca različitih kultura?
Za mene je prevođenje ’velikih’ pisaca jedan od važnih načina učenja kako o pojedinačnim stilovima, tako i pisanju uopšte. Dok ih prevodim, pokušavam da prodrem u njihove misli, zamišljam kako bi svi oni pisali da su Baskijci.
Nevidljive i nedokučive niti ili ono što nazivamo sudbinom, čine strukturu romana. Sudbina je uvek ista, možda je naš život već zapisan… Pitanje nastajanja i nestajanja romantike uvek je od važnosti za bilo koju priču
Pominjete, na primer, Itala Kalvina?
Volim Kalvina zato što je njegova književnost jasna, brza, tako bliska životu. Najvažniji mi je koncept slobode u pričanju priča, koji se, naravno, vidi i kod Unamuna. Setite se samo romana Kako napisati roman! Od modernista, Virdžinija Vulf mi lično više znači od Džojsa, koji je za moj ukus previše cerebralan.
Asocirali ste me na Forsterovu opasku kako za njega književnost nikad nije bila „proces kopanja tunela“ kao za Virdžiniju Vulf, jer, naprosto, književnost nikad nije shvatao toliko ozbiljno kao ona.
Zanimljivo zapažanje. Pisaca koje poštujem ima mnogo, ali nemam nikakvu želju za kopiranjem u bilo kom smislu. Kao pisac, više od svega želim da budem svoj.
Na koricama srpskih izdanja vaša dva romana piše da kombinujete književnost s drugim umetničkim disciplinama. Šta to tačno znači?
Pokušavam, zapravo, da odgovorim na pitanje šta će to najviše promeniti književnost u 21. veku. Nekada se menjala usled pojave novinarstva, filmova. Danas su to društvene mreže. Prvo lice koje govori na društvenim mrežama u zanimljivoj je vezi sa pričama koje pišemo danas. Ja lično pišem i nedeljne kolumne, pravim podkaste o svom životu u Njujorku, knjigama koje čitam, filmovima koje gledam.
Koliko vam znače nagrade, i da li mislite da nagrade imaju moć da promene piščevu publiku?
Nagrade dosta znače. Meni su otvorile mnoga vrata, omogućile veću čitanost. Zbog toga mogu samo da budem zadovoljan.
