Beogradska kulturna elita koja prati Bemus, Bitef, Fest nije imala sluha za Šabana Bajramovića (1936-2008). Zapravo, njegova boja kože bila je previše tamna za njihov ukus. Da je dolazio iz nekog kraja Latinske Amerike, a ne iz jedne romske mahale blizu centra Niša, onda bi Šaban Bajramović bio prava muzička egzotika i uklopio bi se u nadolazeći trend World Music, koji je pune dve decenije popularan u svetu i kod nas.
Njegovu muziku narod je voleo i slušao ga po svadbama i kafanama. Kolege sa estrade, posebno Cune Gojković i Predrag Živković Tozovac, uvažavali su njegov rad smatrajući ga za jednog od najboljih među njima. Kada je posle promocije albuma A šunen romalen = Slušajte me ljudi 1982. godine u izdanju RTL Ljubljana na četvrtom spratu Beograđanke poznati novinar Bogdan Tirnanić Tirke napisao u magazinu NIN „Posle Šabana Bajramovića niko više ne bi trebalo da peva pesmu Đelem, đelem“, tek onda je pažnja intelektualne javnosti usmerena na njega. Kasnije je pesma Đelem, đelem postala himna svih Roma sveta.
Više puta u filmu imamo susret statue kao metaforičkog
prisustva pokojnog Šabana s njegovim ovozemaljskim
Različiti kompozitori i muzičari pokušavali su da okarakterišu i definišu muzički pravac kome pripada stvaralaštvo Šabana Bajramovića. Goran Bregović sarađujući sa njim je među prvima istakao njegov „bariton koji svetli“ što je prava retkost jer je najčešće u muzici zastupljen „svetleći tenor“ poredeći ga sa Frenkom Sinatrom kao sličan primer retkog muzičkog fenomena. Kompozitor Dragoslav Mihajlović Kanarinac u jednom od mnogobrojnih dokumentarnih i televizijskih filmova o Šabanu, ističe da ima najprirodniju boju glasa koja „nije kristalizovana“ školovanjem i akademskim usavršavanjem, jer bi tako izgubio autentičnost i kod širokih narodnih masa ne bio postao toliko omiljen. Unikatni glas koji nikada ne falšira može da otpeva bilo šta, ali istovremeno on istu pesmu u četiri izvođenja različito peva. Nastupao je na romskim svadbama koje traju više dana širom Evrope i prema izjavama kolega muzičara uspevao je čitavo romsko naselje da podigne na noge. Muškarci su obožavali njegovu muziku, a njihove žene su ga proklinjale jer su se muževi opijali, nisu dolazili kući i ništa drugo nisu radili. Nastupi su nekada trajali i po deset dana.
Pevača, tekstopisca i kompozitora sa 20 albuma, oko 50 singlova i oko 700 napisanih pesama teško je svrstati u određeni muzički žanr. Pomenuti Tirke je tvrdio da peva „čisti soul“, što je potvrdio i jedan od izbora i takmičenja u Londonu uvrstivši ga među najbolje žive soul pevače. Magazin Tajm ga je uvrstio među deset najboljih bluz pevača. Endi Gil iz magazina Indipedent još 2002. godine možda je najbolje definisao njegovu muziku „duhovnošću koja s lakoćom premošćuje inače nepremostive kulturne barijere sa glasom u kome kombinuje patos istočnjačke muzike i duhovnost fadoa (…) njegova muzika je vrsta balkanskog ciganskog džeza“.
U junu ove godine u Muzeju džeza Nju Orleansa, prestonici džez muzike u USA, otvorena je izložba Od siromaha do kralja romske muzike o životu i radu Šabana Bajramovića koja će trajati do kraja godine. Predstavljen je razvoj umetnikove muzičke karijere i razlozi zbog kojih je odlučio da se bavi džezom. Izloženi su njegovi lični predmeti, posteri sa koncerata, omoti i ploče, kasete i CD-ovi, knjige, časopisi… sa mogućnošću da posetioci preko QR koda preslušaju neke od pesama preko mobilnih telefona.
Pregovori s Muzejom bluza u Misisipiju
Pored postavke u Muzeju džeza u Nju Orleansu u toku su pregovori sa čuvenim Delta Mississippi Blues Museum. Izrazili su nameru da Šaban Bajramović bude deo muzejske postavke i postane prvi srpski i romski muzičar na svetu koji je uključen u kolekciju muzeja, poručuju iz organizacije Nišvilla.
Delta Mississippi Blues Museum sinonim je za najpoznatije bluz muzičare iz SAD, posebno one iz delte Misisipija. Njihovo stvaralaštvo je izvor brojnih blues i jazz stilova, koji su se kasnije proširili po celim SAD i uticali na svetsku muziku. U filmu Šaban Bajramović - Moje putovanje gospođa Šeli Riter, direktorka muzeja, navodi da je Šaban učio o muzici slično kao što to američki bluz muzičari tradicionalno rade, „uzmu instrument i sviraju sve dok ne usavrše kompoziciju i veštinu izvođenja“.
Postavka je organizovana na inicijativu i uz pomoć Ivana Blagojevića, direktora muzičkog festivala Nišvil i kompletnog tima u zemlji i inostranstvu, koji su posle višegodišnjih priprema i pregovora uspeli da našem muzičaru odaju zasluženo priznanje. Deo izložbe predstavlja originalna statua Šabana Bajramovića, rad vajara Vladana Ašanina iz Niša, slična američkom Oskaru, koju festival Nišvil svake godine dodeljuje izvođačima za najbolju fuziju džeza s drugim muzičkim pravcima. Šaban Bajramović je „inicijaciju“ u džez vode doživeo upravo na Nišvil džez festivalu 1997. godine kada je izveo nekoliko svojih pesme uz pratnju Vasila Parmakova, čuvenog pijaniste iz Bugarske i Miše Blama, srpskog džez muzičara i kompozitora koji su njegove postojeće pesme aranžirali u džez maniru dok je Šaban pevao improvizujući. Par godina kasnije je nastupio jedini put sa Esmom Redžepovom, najpoznatijom pevačicom (kraljicom) romskih pesama iz Makedonije.
Otvaranje izložbe u Nju Orleansu s njegovom statuom bilo je dobar razlog da reditelj i producent Željko Mirković, posle više od 10 godina priprema i prikupljanja materijala, finalizuje srednjometražni dokumentarni film Šaban Bajramović – Moje putovanje (56 min, Optimistic film, 2024) o nesvakidašnjoj karijeri i njegovom životu. Glavnu ulogu u filmu ima pomenuta statua Šabana Bajramovića koja kreće iz Muzeju džeza u Nju Orleansu.
Na početku reditelj postavlja elemente filma koji će se ponavljati i tako razvijati priču. Sve je počelo u siromašnom romskom naselju u Nišu gde je Šaban proveo život. Tamo vidimo decu koja se igraju sa statuom i jedino oni je doživljavaju kao igračku, dok ostali sagovornici vide nešto više u njoj. Statua putuje avionom u Muzej džeza u Nju Orleansu, zatim s neba gledamo kadrove Golog otoka gde je Šaban služio kaznu od pet godina zatvora zbog bekstva s odsluženja vojnog roka. Boravak u zatvoru s bivšim jugoslovenskim disidentima i intelektualcima je ključan period za Šabana jer tu će naučiti da piše, čita, da svira i komponuje muziku. Posle se statua vraća u Niš na trg gde je posle njegove smrti postavljen spomenik-bista sličnog izgleda kao sama statua, od istog autora, vajara Ašanina.
Hod po mazohizmu
Slogan ovogodišnjeg jubilarnog 30. Nišvil džez festivala – Hod po mazohizmu ilustruje njegovih 30 godina, obeleženih umetničkim i tržišnim podvizima, ali i konceptualnim posrtanjima, pre svega zbog hroničnog nedostatka novca. Koncept festivala je od početka, osim na „tradicionalnijim“ formama džeza, bio zasnovan pre svega na fuziji ovog pravca sa etno-tradicijama različitih delova sveta a naročito Balkana. Britanski Gardijan 2016. Nišvil je svrstao u deset najboljih džez festivala u Evropi od kada nastavlja da se razvija i proširuje koncepciju. I ove godine komisija Ministarstva kulture je Nišvil „ocenila kao najbolji muzički festival“.
Hiljadu izvođača, 20 stejdževa i 300 programa, od kojih pola muzičkih, od 9. do 18. avgusta, u Niškoj tvrđavi i oko nje – najkraći je opis jubilarnog 30. izdanja Nišvila. Osim muzičkog, festival je za posetioce pripremio i pozorišni, filmski, književni, likovni i strip program. Oko 80 odsto sadržaja je besplatno, a plaćaće se samo karte za Glavni muzički program koji se održava od 15. do 18. avgusta na dve bine, Ert i Skaj stejdžu na Tvrđavi.
I ove godine festival za mlade muzičare organizuje besplatnu radionicu – za većinu instrumenata koji se koriste u džezu (klavir, gitara, bas, bubnjevi, limeni i drveni duvački instrumenti, vokal...), predavanja o improvizaciji, kompoziciji, aranžiranju. Predavanja će držati neki od stranih učesnika glavnog programa Nišvila, kao i etablirani muzičari iz Srbije i zemalja regiona, a radionice se po pravilu završavaju kao jamm session predavača i polaznika.
Ivan Blagojević, osnivač i direktor festivala, na jubilarnom 30. izdanju prvi put će učestvovati u programu. Na zatvaranju Nišvila, u okviru programa Džez&Buks sešn (Jazz&Books Session), biće organizovano književno veče povodom njegove knjige Hod po mazohizmu. Govoriće recenzenti, književnik Dragan Velikić i frontmen grupe Kal Dragan Ristić. Promocija će biti upriličena na kamionu.
Više puta u filmu imamo susret statue kao metaforičkog prisustva pokojnog Šabana s njegovim ovozemaljskim. Preko dvadeset učesnika govori o Šabanu, od članova porodice, kolega muzičara, do značajnih ličnosti iz društva kao što su sociolog i romalog profesor Dragoljub Đorđević, Osman Balić iz udruženja Roma Yurom centar, do Dejana Stojiljkovića, nagrađivanog pisca iz Niša koji Šabana definiše u tri reči „sloboda, svet, ljubav“ nazivajući ga „Odisejem koji putuje od mesta do mesta i vraća se odakle je krenuo – svom identitetu i gradu Nišu“. Svako od učesnika se pojedinačno susreće sa statuom i povremeno vode dijalog sa njom, kao da pričaju sa Šabanom.
Različite anegdote su ispričane o njegovom životu. Neke se graniče sa mitom, a za neke možemo poverovati da su autentične. Zajedničko im je da je Šaban žudeo za slobodom i da je živeo za trenutak i dan u kome se našao, da nije planirao i mislio na budućnost. Zarađivao je mnogo novca, koji bi za jedno veče prokockao. Znao je i tek kupljenu kuću ili auto da izgubi kockajući se, a onda ubrzo da ponovo zaradi i povrati izgubljeno.
Turbulentan život od siromaštva do bogatstva i nazad, kao muzičke turneje i putovanja – odlazak u svet i povratak u Niš među svoje prijatelje i porodicu bez kojih nikako nije mogao, zbog kojih je znao da prekine turneju i sa drugog kontinenta se vrati u Niš.
Dok gledamo film ispunjen setom i tugom za Šabanom, setićemo se igranog filma Toma Dragana Bjelogrlića, romantizovane priče o Tomi Zdravkoviću koji je kao i Šaban stvarao tužne pesme pritisnut porocima alkohola i kocke, koji je inače jedan od najgledanijih domaćih filmova prethodnih godina. Nameće se potreba da se čudotvorna životna priča o Šabanu Bajramoviću ispriča kroz strukturu igranog filma. Ne bismo se začudili da to urade američki producenti angažujući nekog iz Holivuda da glumi Šabana, slično kao što je Klint Istvud uradio s biografskim filmom Ptičica o džez muzičaru Čarliju Parkeru. Oni brzo prepoznaju dobru priliku za ekranizaciju originalne priče za komercijalan film.
Šaban Bajramović je priznat u kolevci džeza kao autentična pojava balkanskog soula i bluza. Svetski kralj romske muzike je u društvu svojih idola poput Luja Armstronga, Reja Čarsa i Džejmsa Brauna. Sada će se u Srbiji više poštovati njegov lik i delo. Možda uskoro uđe i u školske udžbenike kao primer jedinstvenog srpskog muzičara koji je proneo slavu balkanskog melosa širom sveta. Konačno će se staviti tačka na inicijativu (pokrenuta u aprilu ove godine) da mu oduzmu i preimenuju ulicu koju je već dobio u Nišu pre 15 godina, a spomenik u vidu njegove biste u prirodnoj veličini na trgu u Nišu da neće moći da se šara rasističkim grafitima čak ni u vidu pojedinačnog incidenta.
Set lista
Glavni muzički program odvijaće se od 15. do 18. avgusta od 20 sati, na Ert i Skaj stejdžu u Tvrđavi. Prvog dana na bini će se pojaviti Nisville Jam Orchestra (Srbija), Vertigong (Indonezija), Teo Kroker (SAD), Brookln Funk Essential (SAD), Black Uhuru (Jamajka) i Kermetz AL`est (Belgija).
U petak, 16. avgusta nastupiće Hilarious Disaster (Poljska / Ukrajina), AJS Quartet (Albanija), Dženi Mekpirson (Kuba / Francuska), Kamila Džordž (Nigerija/ V. Britanija), verovatno, Arrested Development (SAD) i Estudiantina Ensemble (Kuba / Holandija).
Trećeg dana, 17. avgusta, nastupaju Hrvoje Šenjug & The Bypassers (Hrvatska), Conversation sextet (Saudijska Arabija / V. Britanija), Acoustic Version (Bugarska), The Great Guitars (Bireli Lagren / Ulf Vakenius/ Martin Tejlor (Francuska / Švedska / V. Britanija), Karen Suza (Argentina) i The Shuffle Demons (Kanada).
Festival će 18. avgusta zatvoriti PRIM (Austrija), Postcard Sextet (Bugarska), Scatter the Atoms that Remain (SAD), Konstrakta (Srbija), Brushy one string (Jamajka) i Eyot (Srbija).
Film Željka Mirkovića pomogao je kompozitorima i muzikolozima da preciznije odrede mesto koje zauzima u istoriji muzike i pripadnost pravcima i žanrovima. Odličnu definiciju dala je pri kraju filma bugarska džez pevačica Jildiz Ibrahimova: „Šabanova muzika vlada i pleni svuda u svetu, bez obzira na to da li ste u Evropi, Aziji ili Americi, što nije od velikog značaja jer to je muzika koja govori jedan jezik – jezik srca i ljubavi.“ Film je pomogao i beogradskoj kulturnoj eliti i svima onima koji se tako osećaju. Sada će rasterećeni – punog srca, bez ustezanja, moći raspojasani da pevaju i vesele se u kafanama uz njegove pesme kao što to rade uz priznate autoritete narodnog melosa Cuneta, Tozovca, Šabana Šaulića, Tome Zdravkovića ili Harisa Džinovića. Sve kulturološke barijere i predrasude su konačno uklonjene, zato sada slobodno krenite u kafanu na provod, tamo gde sviraju njegove pesme, da osetite magiju njegove muzike. Kao što to čine Romi decenijama unazad po svadbama i proslavama.
Film Šaban Bajramović – Moje putovanje premijerno je prikazan 14. avgusta uoči otvaranja Glavnog muzičkog programa 30. Nišvil džez festivala. Rađen je u partnerstvu sa festivalom, koproducent je Ivan Blagojević, dok je produkcija Optimistic film. Podržali su ga Filmski centar Srbije, Fond za otvoreno društvo Zapadni Balkan i Nisville Jazz Festival.
