Zbog sve učestalijih „toplotnih talasa“, a već do sredine jula registrovana su tri, svako razuman u Srbiji mogao bi da zaključi da je ubrzanje klimatskih promena tesno povezano sa problemom vodosnabdevanja, očuvanja ili prečišćavanja voda, kao i gazdovanja kvalitetnom vodom, sve ređim prirodnim resursom. „Voda sa svih 11 javnih česama sa izvorskom vodom na teritoriji grada Kragujevca nije za upotrebu i piće“, zvanično je saopšteno 11. jula. Prethodno su već iz sistema vodosnabdevanja isključivani delovi Zemuna i Novog Beograda, mnogi gradovi Srbije tradicionalno nemaju ispravnu vodu, a u ne tako zanemarljivom delu podavalskog područja, u Resniku i okolini, evidentirane su opasne bakterije u vodi, do kojih dolazi samo mešanjem pijaće i fekalnih voda.
Zvanični je podatak da se kroz vodovode Srbije izgubi oko 54 odsto vode koja se upućuje u potrošnju i čak oko 71 odsto od količine prodate vode. Izgleda neverovatno, ali tako je. Prošle godine, prema statistici, zahvaćeno je 4.367 miliona kubnih metara vode, 7,7 odsto više nego 2022. S druge strane, od ukupno 101 milion kubika otpadnih voda, iz industrije potiče 40,6 odsto, što su uglavnom vode za potrebe hidroenergije, 40 odsto ih je iz mnogo prljavije prerađivačke industrije, a 18,9 procenata iz rudarske, takođe veoma zagađujuće delatnosti. U 2023. prečišćen je ukupno samo 31 milion kubika i to 61,3 odsto primarno (čitaj mehaničko taloženje i filtracija), 22,6 odsto sekundarno (mikrobiološki) i tercijarno 16,1 odsto (dodatno hemijski, na fosfor i sumpor).
U Srbiji se zvanično prečišćava samo 16 odsto otpadnih voda, a stvarno još manje
Sve u svemu, kada se u medijima i statistici nađe podatak da se u Srbiji prečišćava oko 16 odsto upotrebljenih i zagađenih voda, to treba uzeti s velikom rezervom, jer što zbog nedostatka finansijskih sredstava, što zbog nedovoljnog rada postrojenja usled kvarova, nedostatka repromaterijala, pa i grešaka u postupanju, stvarni kompletni učinak i sam rad tih uređaja daleko je manji.
Za kompletno uređenje vodosnabdevanja u Srbiji u narednih pet godina neophodna su ulaganja od po milijardu evra godišnje ili ukupno pet milijardi do 2029, dok se plan „Srbija 2025“ zasnivao na proceni da će taj problem biti rešen već do kraja naredne godine, uz državne investicije od 200 miliona evra godišnje
Prečišćavanje vode mnogim laicima može izgledati kao puki nekomercijalni trošak. Kada zagađena voda iz svih komunalnih sistema i kanalizacija u velikim gradovima, kao što su Beograd i Novi Sad, ide u velike reke, poput Dunava i Save, samo ogroman protok vode tim rekama (Dunavom protiče 6,6 miliona, a Savom 3,2 miliona litara u sekundi) održava ih još neko vreme koliko-toliko upotrebljivim za život riba i druge rečne faune, ali se ne govori o stanjima kada zbog pregrevanja vode u Đerdapskom jezeru dolazi do povremenog uzvodnog površinskog toka i manjka kiseonika, što ošamućuje ili ubija ribu, a reke čini u dobroj meri toksičnim. Sličan efekat zahvatio je trenutno Slovensku plažu u Budvi, na kojoj je zabranjeno kupanje.
Ne bi bilo baš uputno da se detaljnije obrazlaže činjenica da su već decenijama pojedine reke, poput Borske reke, Peka, Topčiderke, povremeno Lugomira, pa i Mlave i Timoka, mrtve. O tome se može jedino nešto oskudnih informacija dobiti u razgovoru s alasima Beograda, a posebno Titela i Slankamena, kada se priča o Dunavu i Savi, a za male i mrtve reke nema potreba za istraživanjem.
1,5 miliona građana
ili svaki peti stanovnik Srbije suočava se sa problemom nedovoljnih količina ili neispravne vode, dok kanalizacija još nije dostupna čak trećini građana
Na sisteme komunalnog snabdevanja vodom u Srbiji zvanično je priključeno oko 86,5 odsto stanovnika na teritorijama koje pokrivaju komunalna preduzeća. Međutim, gotovo svaka od dosadašnjih provera govori o tome da je u Srbiji skoro 40 odsto dopremljene vode povremeno ili stalno neispravno. Da li uopšte treba navoditi višedecenijski skoro beznadežni primer zrenjaninskog „vodovoda“?
U Srbiji 1,5 miliona građana kuburi sa vodosnabdevanjem, a svaki treći nema kanalizaciju
Kanalizacija je drugi tužni slučaj ukupne vodovodne infrastrukture. Sve u svemu, probleme neispravne vode ili nedovoljnog snabdevanja vodom u Srbiji ima oko 1,5 miliona građana, dakle svaki peti stanovnik. Kanalizacija je, pokazalo se, jedno od najvećih zdravstveno-bezbednosnih dostignuća civilizacije, ali u Srbiji još nije dostupna čak trećini građana.
Nije sporno što komunalna preduzeća nastoje da od korisnika naplate svaki dinar, ali se ne sme izgubiti iz vida ni činjenica da je Srbija u vrhu evropskih zemalja po broju onih koji se na vodovod priključuju divlje ili „s nečijim blagoslovom“ i ne plaćaju svoje račune
Sva obećanja i proračuni potreba za uređenjem vodosnabdevanja govore da je Srbiji u narednih pet godina neophodno u vodu ulagati po milijardu evra godišnje ili ukupno pet milijardi do 2029. A plan „Srbija 2025“ zasnivao se na proceni da će se taj problem „rešiti“ do 2025, uz državne investicije od 200 miliona evra godišnje. Možda će se nešto od tih planova i promeniti na sva zvona najavljenim projektom „Skok u budućnost – Srbija 2027“, ali su tempo klimatskih promena, a još više problemi koji nastaju zbog loše organizacije rada javnih komunalnih preduzeća sa partijskom upravom, slaba garancija za taj scenario.
Promena klime, vremenski ekstremi, užarena planetarna stanja, praćena su sušama, požarima na jednoj, kao i poplavama, tajfunima na drugoj strani sveta, čak i smenjivanjem perioda žestokih i nezapamćenih vrućina s olujama, vremenskim nepogodama i do sada manje-više nepoznatim superćelijskim efektima. Sve to je u igri i ovog leta, kao i prošlog, a ne bi trebalo zaboraviti da je prva žrtva klimatskih promena ove godine zabeležena još u ranoj fazi delovanja klimatskih ekstrema. U Vojvodini, kod Sombora jedna žena je već 21. maja bila žrtva prirode, pri oluji polomljenog drveta, koje je palo na njen automobil.
Klima, kao skup vremenskih parametara, najčešće podrazumeva određeni opseg insolacije, ciklonskih promena, temperature vazduha, vlage, padavina, vetra, a ako se sve to sve očiglednije i naglo menja, ni ljudi ne bi smeli samo da posmatraju šta im se dešava. Čak i u Srbiji, ukoliko budemo delovali ne kao pojedinci, već kao organizovana zajednica, može se mnogo učiniti u prevenciji, regulacijom vodotoka, održavanjem kanalizacije, boljom protivgradnom zaštitom, navodnjavanjem, prevencijom požara i klizišta, smanjenjem rizika pri gradnji i proverenim standardima građevinarstva.
101 milion kubnih metara
otpadnih voda godišnje se stvara u Srbiji, dok se prečišćava samo 31 milion, od čega se mikrobiološki i hemijski prečišćava manje od 12 miliona kubnih metara
Male akcije mnoštva malih zemalja i njihovi zajednički mehanizmi odbrane, počev od poplava i požara, do fondova osiguranja i tehničkih preventivnih centara, pa i regionalnih centara za vanredne situacije, prirodne katastrofe i istraživanje klime – to je bar deo rešenja, a ne ono što se već dešavalo. Tim pre što se i ovog leta, usred žarke letnje sezone, očekuje nešto što su novinari na Balkanu već nazvali „prebrojavanjem kostiju“ i otkrivanjem novih razloga za mržnju.
Efekti (nedostatka) regulacije i boljeg gazdovanja vodnim resursima
Za to vreme vidimo pokušaje regulacije vodnih resursa i „racionalizacije“, koju preduzimaju javna uprava i njoj podređene javne kompanije. Takav odgovor države nameće ne samo iskustvo iz prethodnih sušnih i žarkih leta, kada su pola Šumadije, deo Vojvodine pa i delovi Beograda, kao što je Mladenovac, ostajali bez vodosnabdevanja. Treba li ponavljati da klimatske promene ugrožavaju ceo humani sistem, od poljoprivrede i stanovanja, do energetike, ekosistema, protivpožarne bezbednosti, infektivnih i drugih zdravstvenih rizika?
Nedavno je konstatovano da u regionu već deluje epidemija potencijalno smrtonosne bakterije legijana, karakteristične po tome što je izolovana u vodi. Vreli letnji dani joj pogoduju, kao i širenju novih parazita, afričkih insekata koji uništavaju ratarske zasade i šume, algi i toksina, koji sve više zagađuju vode u rekama i jezerima.
Problem ne bi bio toliki da se koliko-toliko u najvažnijim kompanijama od javnog interesa vodi bar elementarna briga i racionalno raspolaže primarnim resursom života, jer bez vode nema nigde nikakvog života, ni opstanka. A danas na planeti ima više od osam milijardi ljudi, skoro pet puta više nego početkom 20. veka, kada je na Zemlji bilo 1,6 milijardi stanovnika.
40 odsto
vode, koja se doprema do 86,5 odsto stanovnika Srbije, koliko ih je zvanično priključeno na teritorijama koje pokrivaju komunalna preduzeća, povremeno je ili stalno neispravno
Jedna od uobičajenih zabluda je da je stanovništvo najveći potrošač vode, a nije. Njemu se, za piće i kuvanje, isporučuje najveći procenat najkvalitetnije vode, a slede industrija i ostali korisnici, ali suštinski najviše vode potroši poljoprivreda. Za uzgoj kilograma paradajza potrebno je više od 1.000 litara, za kilogram banana čak 1.500, a za kilogram goveđeg mesa više od 15.000 litara vode. Ako bacite jednu jabuku to je kao da ste prosuli 25 litara upotrebljene vode. Da ne govorimo o tome da se u Beogradu i mnogim gradovima ulice i automobili u servisima peru najčistijom vodom, koju im isporučuju gradski vodovodi, a bar polovinu potrošene vode građani bi mogli da uštede i prilikom tuširanja, pranja zuba ili sudova.
Šta i zašto plaćamo komunalnim preduzećima, čak i ono što nismo potrošili
To, nažalost, nije jedini nonsens. Svako ko slučajno „potroši“ ili uslovi gubitak vode u toku poslednjeg šestomesečnog perioda, dobiće višestruko uvećani račun i to za protekli mesec. Oni koji bi trebalo da vode računa o proizvodnji, kvalitetu, distribuciji i racionalnom raspolaganju vode sasvim sigurno neće uočiti, niti na vreme signalizirati kvar u vodovodnom sistemu, već će teret za to svaliti na korisnike. I pored naloga države da se takva tela formiraju, za sada ništa od toga. S obzirom na to da se vodomeri „čitaju“ teorijski na svakih šest meseci, a u praksi mnogo ređe, onaj kome se takav kvar desi ne bi trebalo da se zanosi nadom da će taj gubitak, koji nije na vreme uočen i otklonjen, biti raspoređen bar na sledećih šest meseci, kada bi mogla da se dobije realnija procena potrošnje nakon utvrđenog i otklonjenog kvara.
Zagađena voda iz svih komunalnih sistema i kanalizacija u Beogradu i Novom Sadu izliva se u Dunav, koji je samo zahvaljujući ogromnom protoku od 6,6 miliona litara u sekundi još neko vreme koliko-toliko pogodan za život riba i druge rečne faune
Pri tome u zgradama sa više stanova najčešće postoji samo jedan vodomer, koji „broji“ koliko je svako od stanara potrošio vode, bez obzira na to da li je u poslednjih šest meseci uopšte bilo nekoga u stanu. Slično je i u privatnim kućama s dvorištima, jer ponekad cev može da pukne i voda iz nje curi u zemlju, a da vlasnik to i ne registruje.
U začaranom krugu komunalnih preduzeća
Uz račune za vodu ide i račun za kanalizaciju, koji u Beogradu uredno isporučuje JKP Infostan tehnologije, mada nije jasno šta je tu „tehnološko“ u okviru posredničke uloge ovog „sprovodnika“. A evo i spiska za šta su sve u Infostanu nadležni da naplate: grejanje, hladnu vodu, kanalizaciju, pogonsku spremnost vodovodnog sistema (?), sakupljanje i transport komunalnog otpada, korišćenje vodnog dobra (?), naknadu za ispuštenu vodu i odlaganje komunalnog otpada. A među svim ovim stavkama, nigde nijednog materijalnog parametra, na primer da je potrošeno osam kubika vode po 100 dinara i da to košta 800 dinara. Ako to tražite, nećete naći, jer se materijalni utrošak vode proverava svakih šest meseci, a onda se to valjda deli sa šest, uvećava za PDV…
Najviše vode potroši poljoprivreda. Za uzgoj kilograma paradajza potrebno je više od 1.000 litara, za kilogram banana čak 1.500, a za kilogram goveđeg mesa više od 15.000 litara vode. Ako bacite jednu jabuku to je kao da ste prosuli 25 litara upotrebljene vode
Desi se, međutim, da se „čitači“ i ne pojave tako često i da u međuvremenu, kako kažu, zbog pritiska pukne vodomer. Samo dovoljno uporni ili ljudi koji imaju neku vezu, uspeće na vreme da izdejstvuju da se sanira kvar za koji nisu krivi, ali će i oni morati da pišu zahtev da bi dokazali da nisu oni potrošili svu tu vodu i da im se eventualno nadoknadi šteta koja im je pričinjena. Svi ostali, kojima je zbog kvara na delu mreže, voda tri ili više meseci oticala u zemlju, to će shvatiti tek kada čitač, jednom u šest meseci, a ne jednom mesečno, kao što bi bilo normalno, očita vodomer i onda vam nadležni sav „višak“ potrošnje obračunaju samo za poslednji mesec, tako da se na taj način račun za vodu uveća i za deset puta.
E, sad, pazite dobro, u istoj proporciji biće vam uvećan i – račun za kanalizaciju. A onda vam sleduje „put pakla“, popločan pritužbama. Ako odete da reklamirate račun u Infostan, koji vam ga je odštampao i poslao, bićete preusmereni da se obratite Beogradskom vodovodu i kanalizaciji. A tamo će vam na šalteru objasniti da se, pod uslovom ispravno ubeleženog stanja vodomera, sva potrošnja u slučaju kvara obračunava za poslednji mesec termina (recimo jun), ali se i akontacija proporcionalno podiže za sledećih šest meseci, koliko ćete vodu i kanalizaciju plaćati više u odnosu na stvarnu potrošnju.
Na pitanje zašto je uvećan račun za kanalizaciju dobićete „odgovor“ da se „pretpostavlja da sav gubitak vode ide u kanalizaciju“. A da bi se utvrdilo da li je voda išla u zemlju ili kanalizaciju, to opet treba javiti nekoj posebnoj službi na telefon, po pravilu zauzet, i dalje ići od službe do službe. Valjda sve dok vam ne dosadi i dok ne prevagne interes potrošenog vremena i nerviranja nad dodatnim troškom za vodu i kanalizaciju, koju (ni)ste potrošili. I tako opet, od službe do službe.
I u Srbiji se može mnogo toga učiniti regulacijom vodotoka, održavanjem kanalizacije, boljom protivgradnom zaštitom, navodnjavanjem, prevencijom požara i klizišta, smanjenjem rizika pri gradnji i proverenim standardima građevinarstva
Vodovod i kanalizacija ne žele da izgube dragocenu supstancu života, ni dinar od onoga što prolazi kroz vodomere i cevi. To treba pozdraviti, ali isto tako bi trebalo imati u vidu da su to javna preduzeća ovlašćena za gospodarenje najvažnijim resursom života, te da je Srbija u vrhu zemalja po broju onih koji se na mreže priključuju divlje ili „s nečijim blagoslovom“ i ne plaćaju svoje račune.
Čak i da najkvalitetnija voda u Srbiji bude duplo skuplja nego danas – sada je za stanovništvo u poseku oko 50 dinara po kubiku, a za privredu je cena dvostruko viša – recimo jedan evro po kubnom metru i da svaki potrošač plaća koliko je stvarno i potrošio, sigurno je da bi se potrošnja racionalizovala, a gubici bi definitivno bili drastično smanjeni. S tim u vezi treba imati u vidu da je voda u Srbiji samo navodno jeftina, jer je najskuplja kada je nema, a to se dešava sve češće.
