Kada je zavesa prekrila prvu izvedbu Karmen, marta 1875, pariska publika i kritika ostale su u šoku. Opera o proleterima, pa još i krijumčarima? O frivolnoj zavodnici, na kraju i zaklanoj?! Dobri Parižani nisu još bili spremni za verizam, za taj operski pravac koji se spremao da gromko stupi na scenu, ohrabren inspiracijom koju mu je dao književni naturalizam, i najzad uveri publiku da i jad običnog čoveka može da se vine do vrhunske umetničke tragedije. Još je, avaj, bilo malčice prerano za takvo nešto, pa je nakon premijere Žorž Bize, kompozitor, na jedan od retkih komplimenata uzvratio frustracijom: „Zar ne vidite da svi ti buržuji nisu razumeli ni prokletu reč od dela koje sam za njih napisao?“ Da, uvek postoji neki nesporazum između buržuja i proletera, to su baš u vreme Karmen objašnjavala dvojica genijalnih Nemaca, i zlosrećni Žorž Bize je umro ravno tri meseca posle premijere, jedva 36 godina star, ne dočekavši zaslužen trijumf. Karmen je danas kamen temeljac svetskog operskog repertoara, i ni na pariskim ni na beogradskim ulicama nema čoveka koji neće prepoznati dva ili tri fragmenta Bizeovog remek-dela.
Kada je zavesa pala na prvo polufinale Evropskog prvenstva, juče, Francuska je opet ostala u šoku. Karmen je opera o Špancima koju je komponovao Francuz, čiji su libreto napisala dvojica Francuza, i čija je književna podloga, istoimena novela, takođe delo Francuza, Prospera Merimea. Imaginarne Špance Francuzi su mogli, dakle, da oblikuju po svojoj volji, ali ove stvarne, fudbalske, nisu mogli nikako. A krunski skandal za parisku publiku od ukusa izvesno je bilo to što je u ulozi toreadora Eskamilja sinoć nastupilo dete. Eskamiljo je zamišljen kao iskusan i samouveren borac sa bikovima, čovek koji pleni i pojavom i glasom, dubokim bas-baritonom; kao što to, recimo, čini Loren Nauri.
Eskamiljo je uloga za zrelog umetnika, a juče je u toj roli ovacije dobio 17-godišnji Lamin Jamal. I Nauri i Jamal su poreklom sa severa Afrike, roditelji obojice morali su da pređu Mediteran, more koje je šire od Pacifika kada je reč o podeli sveta na srećan i nesrećan. I obojica su možda baš i zbog toga, možda baš i zbog svesti da je neko zbog njih prešao najveću ljudsku barijeru, postali vrhunski borci. Snajperski felš Lamina Jamala bio je pandan milimetarski preciznom ubodu toreadora, pogotku u onu jednu tačku na telu bika koji će životinju usmrtiti.
I nije samo Lamin Jamal bio toreador kome ni bik ne bi mogao ništa, a kamoli „petao“. I pred Danijem Olmom su Francuzi zalud poleteli levo pa desno, nisu mogli da ga uhvate, i kada su shvatili šta namerava, bilo je već prekasno, mač im se neumoljivo spuštao u plećku. Do kraja utakmice ostalo je više od sata, ali Francuzi su taj sat proveli na kolenima, lagano izdišući, nesposobni da uhvate vazduh čak i kada je Kilijan Mbape imao naizgled idealnu šansu.
Izazovno je utakmicu svesti na ta dva čarobna poteza Lamina Jamala i Danija Olma, ali ni operu ne čine samo bravurozne arije. Opera je totalna lepota, zvučna, vizuelna, narativna, svako je na toj sceni ključan, pa ni statistu čiji je posao samo da ćutke stoji u zadnjim redovima noseći neki živopisan kostim ne možemo da uklonimo sa dasaka a da sve ne pokvarimo. Kako je u operi, tako je u fudbalu. Španski fudbal i najsmislenijim i najlepšim na ovom prvenstvu čini upravo timska igra. Mač je bio u rukama Lamina Jamala i Danija Olma, ali dobili su ga od saigrača, a saigrači od selektora, Luisa de la Fuentea. U vreme kada ovaj tekst ide na internet, nije poznato da li će poslednji protivnik toreadorima biti jedan ili tri lava, Holanđani ili Englezi. Izvesno je, međutim, da će Španci sami pisati libreto.
